Гонич (pripovetka)

„Gonič” (engl. The Hound) je pripovetka američkog pisca Hauarda Filipsa Lavkrafta, napisana u septembru 1922. i prvi put objavljena u časopisu Weird Tales u februaru 1924. godine. U ovoj priči se prvi put spominje Lavkraftova fikciona knjiga Nekronomikon.

Gonič
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	The Hound
Autor	H. F. Lavkraft
Zemlja	SAD
Jezik	engleski
Žanr / vrsta dela	horor
Izdavanje
Datum	februar 1924.

Radnja

Priča počinje tako što se neimenovani pripovedač sprema da izvrši samoubistvo. Oplakujući svoju sudbinu, on razmišlja o događajima koji su ga doveli do ovog trenutka.

Pripovedač i njegov prijatelj, Sent Džon, su usamljenici sa poremećenim interesovanjem za pljačkanje grobova. Oni stalno skrnave kripte i često čuvaju suvenire svojih noćnih ekspedicija. Pošto borave u istoj kući, u svom podrumu postavljaju neku vrstu morbidnog muzeja. Koristeći predmete prikupljene iz raznih grobova koje su opljačkali, njih dvojica organizuju privatnu izložbu. Zbirku čine nadgrobni spomenici, očuvana tela, lobanje i nekoliko glava u različitim fazama raspadanja. Kolekcija takođe uključuje statue, zastrašujuće slike i zaključani portfolio uvezan u uštavljenu ljudsku kožu.

Jednog dana njih dvojica saznaju za jedan specifičan grob, što izaziva njihovo duboko interesovanje: stari grob na groblju u Holandiji u kome leži legendarni pljačkaš grobnica, onaj za koga se kaže da je ukrao, ​​pre mnogo godina, „moćnu stvar iz moćnog groba”. Pomisao na ekshumaciju poslednjeg počivališta nekadašnjeg pljačkaša grobnica neodoljivo im je privlačna. To, kao i činjenica da je telo bilo zakopano nekoliko vekova ranije, tera ih da pređu tako veliku udaljenost da bi ga našli. Kada stignu do starog groblja, primećuju daleki lavež divovskog psa. Oni ga ignorišu i započinju svoja iskopavanja. Posle nekog vremena udaraju u čvrsti predmet u zemlji. Čisteći poslednju prljavštinu sa njega, njih dvojica otkrivaju neobičan i detaljno napravljen kovčeg. Otvarajući kovčeg, vide da na nekoliko mesta skeletni ostaci izgledaju iskidano i shrvano, kao da ih je napala divlja životinja, ali se ceo skelet i dalje potpuno prepoznatljiv. U tom trenutku primećuju amajliju od žada koja visi sa vrata skeleta. Oni je pregledaju i, posle izvesnog posmatranja, prepoznaju je kao onu koja se pominje u „zabranjenom Nekronomikonu ludog Arapina Abdula Alhazreda.” Odmah znaju da moraju imati amajliju po svaku cenu. Uklanjaju je sa skeleta i beže u noć. Dok to čine, ponovo primećuju neprekidan zvuk zavijanja psa u daljini.

Ilustracija iz 1924.

Nakon što se vrate kući u Englesku, počinju da im se dešavaju neobični događaji. Čudni zvuci mogu se čuti unutar i oko njihove kuće, uključujući i udaljeno zavijanje koje su čuli na groblju. Jedne noći, Sent Džona napada i ubija misteriozno stvorenje, za koje pripovedač tvrdi da mu je amajlija donela. On uništava sablasni muzej koji su on i njegov prijatelj napravili, pre nego što pobegne iz kuće i otputuje u London. I dalje mučen bizarnim pojavama, on odlučuje da mora da vrati amajliju pravom vlasniku. On putuje u Holandiju, ali mu je amajlija ukradena pre nego što uspe da je vrati. Sledećeg dana čita u novinama o grupi lopova koju je divljački ubilo nepoznato stvorenje. Polako gubeći razum, vraća se u portu crkve i još jednom ekshumira kovčeg, samo da bi u njemu pronašao kostur prekriven krvlju i komadićima mesa i kose, kako drži izgubljenu amajliju u ruci. Odjednom, kostur počinje da zavija, istim urlikom koji ga je mučio otkako je prvi put ukrao amajliju. Pripovedač beži sa groblja, podležući ludilu i očaju. On navodi da namerava da se ubije sa revolverom, verujući da mu je smrt jedino utočište od puzećeg užasa koji raste u njemu.

Ktulu mitovi

„Gonič” sadrži nekoliko referenci na Ktulu mitove koje je Lavkraft delio sa drugim piscima horora. Ono što je najvažnije, u ovoj priči se prvi put spominje jedna od Lavkraftovih najpoznatijih književnih kreacija — zabranjena knjiga poznata kao Nekronomikon. Lavkraft je pomenuo njenog autora godinu dana ranije, u „Bezimenom gradu”, ali je ovde prvi put dao ime knjizi. Pozivajući se na amajliju pronađenu tokom ekspedicije pljačke groba, pripovedač priča:

Ona je zaista bila strana za svu umetnost i literaturu koju razumni i uravnoteženi čitaoci poznaju, ali prepoznali smo je kao nešto na šta nagoveštava zabranjeni Nekronomikon ludog Arapina Abdula Alhazreda; jezivi simbol duše kulta koji jede leševe nepristupačnog Lenga, u centralnoj Aziji. Veoma dobro smo ušli u trag zlokobnim crtama koje je opisao stari arapski demonolog; crtama, pisao je, izvučenim iz neke nejasne natprirodne manifestacije duša onih koji su uznemiravali i mučili mrtve.

Referenca na „Leng” je jedno od prvih pominjanja ovog Lavkraftovog imaginarnog platoa, koji se ranije pojavio u pripoveci „Selefais”. Ovde smešten u centralnoj Aziji, Leng je u Lavkraftovim spisima povezan i sa Antarktikom i njegovim imaginarnim Zemljama snova.

Vil Mari, proučavalac Lavkrafta, ukazujući na „polupseće lice” na amajliji, kao i na „kult koji jede leševe” Lenga, sugerisao je da naslovno stvorenje iz ove priče „verovatno predstavlja rani oblik gula koga će Lavkraft kasnije razviti.”

Inspiracija

Lavkraft je 16. septembra 1922. sa svojim prijateljom Rajnhartom Klajnerom obišao reformisanu crkvu Fletbuš u Bruklinu, pišući o ovoj poseti u jednom pismu:

Oko stare gomile se nalazi siva crkvena porta, sa internacijama koje datiraju od oko 1730. do sredine devetnaestog veka.... Sa jednog od trošnih nadgrobnih spomenika − iz 1747 − otkinuo sam mali komad da ga odnesem. Leži preda mnom dok pišem − i trebalo bi da sugeriše neku vrstu horor-priče. Moram da ga stavim ispod svog jastuka dok spavam... ko može da kaže šta ne bi moglo da izađe iz svoje vekovne zemlje da se osveti za svoju oskrnavljenu grobnicu? A ako dođe, ko može da kaže na šta ne bi moglo da liči?

Lavkraft je ubrzo nakon toga napisao „Goniča”, koristeći kao ime jednog od glavnih likova svoj nadimak za svog saputnika Klajnharta, „Sent Džon (Sveti Jovan)”. Grob koji je sudbonosno opljačkan u priči nalazi se u „užasnom holandskom crkvenom dvorištu” — ovo se možda odnosi na crkvu Fletbuš koja je deo Holandske reformisane crkve (iako je priča zapravo smeštena u Holandiju, kao i u Englesku).

Kritičar Stiven Dž. Marikonda sugeriše da je priča omaž dekadentskom književnom pokretu uopšte, a posebno romanu Nasuprot Žorža-Šarla Uismansa, kome se Lavkraft veoma divio. (Uismans se u priči pominje po imenu, zajedno sa Bodlerom) Poput protagonista iz „Goniča”, žrtava „razorne muke”, glavni lik romana Nasuprot pati od „porazne dosade” koja ga dovodi do toga da „zamisli i onda se prepusti neprirodnim ljubavnim vezama i izopačenim zadovoljstvima.” Marikonda takođe ukazuje na veliki dug koji priča pravi Edgaru Alanu Pou, a ovaj uticaj je priznat u nekoliko pozajmljenih fraza:

Izrazi ekshumirana „duguljasta kutija”, misteriozno „kucanje na vratima moje odaje”, i „crvena smrt” koju je doneo gonič, sve odražavaju Poovu frazeologiju.

Prijem

Naslovna strana časopisa Weird Tales, februar 1924. (gde je prvi put objavljena ova pripovetka)

Iako je Lavkraft odabrao „Goniča” kao jednu od pet priča koje je prvobitno poslao časopisu Weird Tales, svom glavnom profesionalnom glasniku, kasnije ju je odbacio kao „mrtvog psa” i „đubre”.

Neki kritičari dele Lavkraftovo omalovažavanje priče; Lin Karter ju je nazvao „sporednom malom pričom” koja je „ropski poeska u svom stilu”. Pored toga, priča ima svoje branioce; Stiven Dž. Marikonda kaže da je „napisana poletnim, skoro baroknim stilom koji je veoma zabavan”, dok joj Piter Kenon, rekavši da mora da je napisana „barem delimično ironičnim jezikom”, pripisuje izvesni „naivni šarm”.

Radnja pripovetke „Njegova usta će imati ukus pelina” Popija Z. Brajta u velikoj meri podseća na ovu Lavkraftovu priču, iako je smeštena u moderno okruženje južne gotičke Luizijane.

Spoljašnje veze

• A collection of public domain H. P. Lovecraft short fiction na sajtu Standard Ebooks
• Gonič na sajtu Internet Speculative Fiction Database