Горски цар (roman)

Gorski car je debitanski roman srpskog književnika Svetolika Rankovića, objavljen 1897. u Beogradu. U njemu se pripoveda život seoskog mladića Đurice, koji vremenom postaje hajduk i ubica.

Gorski car
Autor	Svetolik Ranković
Zemlja	Kraljevina Srbija
Jezik	srpski jezik
Žanr / vrsta dela	Psihološki roman
Izdavanje
Datum	1897.

S obzirom na to da su sva zbivanja u ovom romanu okrenuta glavnom junaku, žanrovski se određuje kao roman ličnosti, a pošto su u njemu oslikana unutrašnja stanja junaka smatra se jednim od prvih psiholoških romana srpske književnosti. Sa stanovišta istorijske periodizacije, Gorski car pripada eposi realizma, tačnije njegovoj poslednjoj fazi raslojavanja.

Radnja

Đurica je siromašan seoski momak i sin pokojnog lopova, pa samim tim od celog sela od početka označen kao loš čovek koji ne zavređuje nimalo poštovanja. Roman počinje trenutkom kada je prvi put zapažen:

„Prvi put je svrnuo na sebe pažnju sela o krstonošama. Tada se upravo i zamomčio”.

Đurica je bio najsnažniji i najviši među momcima, zbog čega ga Ča-Vujo podstiče da se zamomči, „jer gora plače za takvim junakom”. Iako to isprva odbija, Đurica odlazi u hajduke onda kada ga Vujo uceni. Naime, Vujo je podmetnuo Đurici ukradene stvari i poslao vlasti da ga uhapse, te Đurici preostaje da bira između robije i slobode u gori. Tako Đurica postaje gorski car.

Kao hajduk, Đurica je u početku smeten jer je neiskvaren i nespreman da ikome naudi. Prvo ubistvo on čini gotovo nesvesno i braneći se, dok je drugo njegovo ubistvo ubistvo iz osvete. On ubija Ča-Vuja jer mu je upropastio život.

Naporedo sa ovim narativnim tokom teče ljubavni zaplet između Đurice i Stanke, ratoborne devojke nimalo nalik na druge, tradicionalno vaspitane devojke sa sela. Đurica privlači pažnju ove gotovo muškobanjaste devojke tek kada postane hajduk, s obzirom na njenu specifičnu sliku idealnog muškarca kao hrabrog čoveka i junaka. Istina je sasvim drugačija jer se ispod te velike fizičke snage i statusa hajduka krije slabić i kukavica. On dotle čak nije smeo ni da pogleda Stanku, pred kojom obara pogled poput kakve devojke. Ranković vešto dočarava Stankinu lepotu upravo neodređenošću kakva je ona, budući da se ne da sagledati:

„A behu dva oka, dve ljute guje, pod čijim se sevanjem ovaj grubi junačina topio i postajao mekši i pitomiji od svake devojke. Čudna behu ta dva oka. Iz njih je sevao takav ponos i tako jasno saznanje svoje nadmoćnosti, da ne beše momka koji bi osećao snage i odvažnosti da ih slobodno pogleda. Još nijedan momak ne mogaše pouzdano kazati kakve su oči u Stanke Radonjića: crne ili graoraste ili, možda, zelenkaste... Đurica ih je samo jednom sagledao, kad one ne behu upravljene na njega, i više ih nikad nije smeo pogledati. Kad je Stanka u kolu, Đurica se retko hvatao. Voleo je da je posmatra sa strane, da uoči svaki njen pokret, svaku osobinu čudnoga joj stasa. Kad bi je opazio u polju ili u selu da mu ide u susret, svrnuo bi ma gde, samo da izbegne onaj ponositi pogled, koji uništava čoveka.”

Premda neobično za jednu patrijarhalno vaspitanu devojku, Stanka je verna saputnica Đurici i njegovim hajdučkim drugovima u gori, ali ne učestvuje sa njima u poharama. Po Mitrovdanu, hajdučkom rastanku, Đurica i Stanka napuštaju goru i beže od vlasti u grad. Tu Đurica menja svoj odnos prema Stanki, bančeći po kafanama sa nemoralnim gradskim devojkama. Ta Đuričina izdaja motiviše Stankinu: ona predaje Đuricu vlastima, koje tragaju za zločincem i ubicom, pa Đurica biva osuđen na smrt.