Википедија

Građanski rat u Bogenvilu

оружани конфликт са више страна у сукобу, који се водио од 1988. до 1998. у провинцији Северна Соломонова острва у Папуи Новој Гвинеји

Građanski rat u Bogenvilu predstavljao je oružani konflikt sa više strana u sukobu, koji se vodio od 1988. do 1998. u provinciji Severna Solomonova ostrva u Papui Novoj Gvineji između vojske Papue Nove Gvineje i secesionističkih snaga Bogenvilske revolucionarne armije, kao i između Bogenvilske revolucionarne armije i drugih oružanih grupa na Bogenvilu. Predsednik Bogenvila Džon Momis opisao je sukob kao najveći sukob u Okeaniji od kraja Drugog svetskog rata 1945. godine, pri čemu se neke procene broja poginulih među stanovnicima Bogenvila kreću između 15 000 i 20 000 poginulih, dok niže procene govore o oko 1000-2000 žrtava.

Građanski rat u Bogenvilu

Mapa ostrva Bogenvil i Buka
Vreme1. decembar 1988 — 20. april 1998.
Mesto
ostrva pokrajine Bogenvil, Papua Nova Gvineja, Severni Solomoni

6° 14′ 07″ J; 155° 18′ 00″ I / 6.235178° J; 155.299943° I / -6.235178; 155.299943
Ishod
  • Vojni zastoj
  • Potpisivanje Bogenvilskog mirovnog sporazuma (30. avgust 2001)
Sukobljene strane

 Papua Nova Gvineja

  • Pokret za oslobođenje Buke
  • Otpor Bogenvilu
Podrška:
 Australija
 Indonezija

Bogenvilska privremena vlada

  • Bogenvilska revolucionarna armija
Podrška:
 Solomonska Ostrva
 Fidži (navodno)
Komandanti i vođe
Papua Nova Gvineja Rabi Namaliju
(1988—17. jul 1992)
Papua Nova Gvineja Pajas Vingti
(17. jul 1992—30. avgust 1994)
(2 jun 1997—22. jul 1997)
Papua Nova Gvineja Bil Skejt
(22. jul 1997—januar 1998)
Papua Nova Gvineja Džeri Singirok		 Fransis Ona
Pajas Vingti
Sem Kauona
Teodor Mirijung
Ismajel Toroama
Džosef Kabui
Jačina
~800 vojnika
150 policajaca
Više hiljada boraca otpora
4 UH-1 Irikvoj helikoptera
4 patrolna broda Pacifik klase		 ~2000 boraca
Žrtve i gubici
300+ vojnika ubijeno
Više hiljada povređenih		 1000—2000 boraca ubijeno
Procene: 15 000—20 000 civila

Sukob je okončan primirjem 1998. i potpisivanjem Bogenvilskog mirovnog sporazuma 2001. godine. Vlada Papue Nove Gvineje je pristala na osnivanje autonomne vlade Bogenvila, kao i na ustupanje određenih prava i ovlašćenja koja bi autonomna vlada imala nad teritorijom koja je postala poznata kao Autonomna pokrajina Bogenvil, a koja uključuje i udaljena mala ostrva pored samog ostrva Bogenvil. Prema dogovoru vlasti Papue Nove Gvineje i Bogenvila, nakon referenduma održanog 2019. godine, odlučeno je da Bogenvil postane nezavisna država do 2027. godine.

Istorijska pozadina (1930–1988) uredi

U vreme kad je Bogenvil bio pod australijskom vlašću, žila je prvi put otkrivena na Bogenvilu 1930. godine.[1] Otkriće ogromnih nalazišta rude bakra u planinskom lancu Kraun Prins na ostrvu Bogenvil tokom 1960-ih dovelo je do osnivanja ogromnog rudnika bakra Bogenvil od strane australijske kompanije Rio Tinto. Rudnik Panguna započeo je sa radom 1972. godine pod upravom firme Bougainville Copper Ltd, pri čemu je vlada Papua Nove Gvineje kao akcionar zadržala 20% vlasništva nad rudnikom. U to vreme, rudnik Panguna je bio najveći otvoreni rudnik na svetu. Ovaj rudnik je donosio više od 45% nacionalnog prihoda Papue Nove Gvineje od izvoza, tako da je bio od vitalnog značaja za ekonomiju zemlje.[2]

Rudnik je privukao više hiljada radnika na ostrvo, uglavnom državljana drugih ostrva u sastavu Papue Nove Gvineje, koje su starosedeoci Bogenvila prozvali „crvenokošcima“ zbog njihove boje kože. Nasuprot tome, većina domorodaca na ostrvu smatra sebe pripadnicima crne rase. U rudnik su dolazili i mnogi „belokošci“, uglavnom australijski državljani. Stanovnici Bogenvila nisu želeli ni migrante ni imigrante na svojoj zemlji; posebno su bili neblagonakloni prema „crvenokošcima“, zbog kulturoloških razlika između ove dve populacije.[3]

Sa početkom rudarskih operacija u Panguni, počeli su da se javljaju sukobi. Mnogi lokalni zemljoposednici zauzeli su stav protiv rudnika koji je doveo do priliva radne snage iz drugih delova Papua Nove Gvineje. Pored toga, starosedeoci su bili zabrinuti zbog štetnih uticaja na životnu sredinu, dok su zapažali da većina profita od rudnika napušta ostrvo. Pre sticanja nezavisnosti Papue Nove Gvineje 1975. godine, ostrvo Bogenvil je pokušalo da se otcepi i postane nezavisno. Njegovi predstavnici postigli su dogovor o daljoj decentralizaciji sa australijskom vladom, što je donekle ublažilo zabrinutost stanovništva Bogenvila.[4]

Secesionistički pokret i izbijanje sukoba uredi

Do kraja 1988. tenzije oko rudnika dovele su do lokalnog nasilja. Ogromno zagađenje, onemogućavanje poljoprivredne proizvodnje, kao i međunacionalna netrpeljivost doveli su do sve češćih sukoba. Vlada je stoga rasporedila mobilne odrede Kraljevske policije Papue Nove Gvineje i Odbrambene snage Papue Nove Gvineje u okolinu rudnika Panguna.[5] Iako je prvobitno bio ograničen na područje oko rudnika, sukob se kasnije intenzivirao.[6] Obe strane su prijavile slučajeve zločina protiv starosedelačkog stanovništva tokom borbi između vladinih snaga i pobunjenika Bogenvilske revolucionarne armije. Sukob je zatim prerastao u opštu separatističku pobunu. Kompanija Rio Tinto je 1989. zatvorila rudnik, a mnogi došljaci napustili su ostrvo. Borbe su trajale godinu dana, a u tom periodu je navodno došlo do široko rasprostranjenog kršenja ljudskih prava, uključujući spaljivanje brojnih sela.[5] Međutim, početkom 1990. Papua Nova Gvineja je povukla svoje trupe, čime je Bogenvil potpao pod punu kontrolu Bogenvilske revolucionarne armije.[5] Uprkos tome što je prvobitno pristao na razoružanje svojih snaga i početak pregovora, lider Bogenvilske revolucionarne armije Fransis Ona jednostrano je proglasio nezavisnost Bogenvila u maju 1990.[7][8]

Usled jednostranog proglašenja nezavisnosti, vlada Papue Nove Gvineje je uvela blokadu Bogenvila.[9] Blokada je sprovedena korišćenjem helikoptera UH-1 Irokvojs i patrolnih čamaca klase Pacifik koji su isporučeni Papui Novoj Gvineji kao pomoć australijske vlade kasnih 1980-ih u okviru programa saradnje u oblasti odbrane koji je trajao od proglašenja nezavisnosti Papue Nove Gvineje.[10][11] Drugi oblici podrške Australije, koji su predstavljali deo njenih napora za izgradnju kapaciteta Papue Nove Gvineje, uključivali su finansiranje Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje, nabavku oružja i municije, logistiku, obuku i slanje pojedinih specijalističkih i tehničkih savetnika i osoblja. Slična pomoć pružena je i policijskim snagama.[12][15] Australija je poslala helikoptere bez naoružanja i pod uslovom da se neće koristiti u oružanim sukobima; međutim, Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su naknadno ugradile mitraljeze u suprotnosti sa sporazumom i kasnije ih koristile kao borbene letelice.[8][16][17] [20] Blokada je ostala na snazi do primirja 1994. (iako je prema nekim delovima Bogenvila blokada neformalno produžena do 1997).[8] Indonezija je takođe pomagala vlastima Papue Nove Gvineje u borbi.[21]

Fransis Ona je uspostavio privremenu vladu Bogenvila, samoproglasivši se za predsednika. Bivši premijer pokrajinske vlade Džozef Kabui imenovan je za potpredsednika.[8] Za vojnog komandanta Bogenvilske revolucionarne armije postavljen je Sem Kauona, bivši oficir Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje.[22] Ipak, privremena vlada Bogenvila je posedovala malo stvarne moći i ostrvo je počelo da tone u haos.[7] [5] Komandna struktura koju je uspostavila Bogenvilska revolucionarna armija u maloj je meri imala stvarnu kontrolu nad raznim grupama širom ostrva koje su tvrdile da predstavljaju deo Bogenvilske revolucionarne armije.[23] Brojne kriminalne bande koje su bile povezane sa Bogenvilskom revolucionarnom armijom, opremljene uglavnom oružjem sačuvanim iz borbi u Drugom svetskom ratu, terorisale su sela, počinjavajući ubistva, silovanja i pljačku. Bogenvil je podeljen između nekoliko frakcija,[24] pošto je sukob poprimio etničke i separatističke karakteristike.[6]

Podele u sukobu su uglavnom bile povučene po klanovskim linijama. Pored blokade, postojalo je 70–80 manjih plemenskih sukoba koje je privremena vlada Bogenvila trebalo da reši.[25] Pošto je privremenom vladom Bogenvila, kao i Bogenvilskom revolucionarnom armijom, dominirao klan Nasioi, stanovnici ostrva iz drugih klanova su bili skeptični prema njihovim ciljevima, posebno na severnom Bogenvilu.[7] Na ostrvu Buka, severno od Bogenvila, formirana je lokalna milicija koja je uspela da istisne Bogenvilsku revolucionarnu armiju u septembru, uz pomoć papuanskih trupa.[23] Do kraja 1990. Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su kontrolisale Buku, dok je Bogenvilska revolucionarna armija kontrolisala ostatak Bogenvila.[7] Rani pokušaji rešavanja sukoba rezultirali su potpisivanjem sporazuma 1990. i 1991. godine; međutim, nijedna od strana nije poštovala uslove sporazuma.[26] [27] U međuvremenu, rukovodstvo Bogenvilske revolucionarne armije, koje su predvodili Ona i Kauone, došlo je u sukob sa nekima od političkih lidera, kao što je bio Kabui.[27] Nekoliko drugih provladinih seoskih milicija, koje su zajedničkim imenom nazivane snagama otpora, a koje su naoružavale Odbrambene snage Papue Nove Gvineje, istisnule su Bogenvilsku revolucionarnu armiju iz svojih oblasti.[28] Tokom 1991–92, Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su se postepeno vraćale u Bogenvil, preuzimajući kontrolu nad severom i jugozapadom glavnog ostrva.[29]

Politika Papue Nove Gvineje prema Bogenvilu je postala agresivnija nakon poraza aktuelne vlade na izborima 1992. godine. Novi premijer Pajas Vingti zauzeo je znatno ratoborniji stav.[23] U periodu 1992–93, Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su pokrenule brojne neodobrene prekogranične upade na Solomonova ostrva u potrazi za pristalicama Bogenvilske revolucionarne armije. Odnosi Papue Nove Gvineje sa Solomonovim Ostrvima su postali zategnuti, a jednom prilikom su se snage Papue Nove Gvineje sukobile sa policijom Solomonovih ostrva, uz razmenu vatre. U drugoj situaciji, trupe Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje iskrcale su se na ostrvo Oema.[30] Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su, u savezu sa snagama otpora, ponovo zauzele Aravu, glavni grad provincije Bogenvil, u februaru 1993.[31] Papuanski ministar inostranih poslova ser Džulijus Čen pokušao je da okupi mirovne snage sačinjene od trupa iz drugih država područja Pacifika, ali je Vingti odbio tu ideju. Vingti je zatim naredio vojsci da ponovo zauzme rudnik Panguna, u čemu je u prvi mah bio uspešan. Međutim, njegova vlada je bila kratkog veka i u avgustu 1994. na mestu premijera ga je zamenio Džulijus Čen.[32] Napad na Pangunu je nakon toga okončan neuspehom.[33] Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su sve više trpele gubitke od strane pobunjenika u unutrašnjosti ostrva, gde je džungla ograničavala vidljivost i efikasnost njenih patrola.[31]

Čen je iskazao nameru da pronađe mirno rešenje sukoba, dogovorivši prekid vatre na sastanku sa Kauonom na Solomonovim ostrvima u septembru. Složili su se da održe mirovnu konferenciju u Aravi tog oktobra, uz obezbeđenje mirovnih snaga Južnog Pacifika, predvođenih Australijom.[34] Međutim, lideri privremene vlade Bogenvila su bojkotovali konferenciju, tvrdeći da se njihova bezbednost ne može garantovati.[35] [36] U odsustvu One, Kabui i Kauona su se istakli kao umereniji lideri Bogenvilske revolucionarne armije.[37] Čenova vlada je potom ušla u pregovore sa grupom poglavica iz klana Nasioi, na čelu sa Teodorom Mirjungom, bivšim advokatom Udruženja zemljoposednika Pangune. To je rezultiralo uspostavljanjem prelazne vlade Bogenvila u aprilu 1995. godine, sa glavnim gradom u Buki.[38] Mirjung je bio imenovan za premijera kompromisne vlade, ali na kraju „nije bio u stanju da premosti jaz između tvrdolinijaša na obe strane“.[39]

U međuvremenu, Čen je počeo da ispoljava frustraciju zbog izostanka napretka.[40] Nakon runde pregovora u Kernsu, Australija, u septembru i decembru 1995, između Bogenvilske revolucionarne armije, Bogenvilske prelazne vlade i vlade Papue Nove Gvineje, u januaru 1996, nakon povratka u Bogenvil, na predstavnike Bogenvilske revolucionarne armije/Bogenvilske privremene vlade, uključujući Kabuija, pucali su pripadnici Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje.[41] Kasnije su na kuću predstavnika Bogenvilske privremene vlade na Solomonovim ostrvima, Martina Mirorija, bačene bombe. Bogenvilska revolucionarna armija je potom preduzela akciju odmazde na severnom Bogenvilu i na Buki.[42] Čen je odlučio da odustane od pokušaja da se dođe do mirnog rešenja i 21. marta 1996. odobrio je ukidanje primirja na Bogenvilu.[43] U obraćanju naciji, objavio je svoju odluku da se pristupi vojnom rešenju.[42]

Afera Sendlajn uredi

Pošto je vlada Australije odbila da pruži direktnu vojnu podršku Papui Novoj Gvineji, zagovarajući političko rešenje sukoba, Čen je počeo da traži druge saveznike.[44] Afera Sendlajn započela je u martu 1996. godine, kada je vlada Papue Nove Gvineje pokušala da unajmi plaćenike od privatne vojne kompanije sa sedištem u Londonu Sandline International, koja je nakon toga zaposlila južnoafričku firmu za izvođenje vojnih operacija Executive Outcomes. Dok su trajali pregovori sa kompanijom Sandline,[45] u julu su Odbrambene snage Papue Nove Gvineje pokrenule novu ofanzivu na Bogenvil. Napad, međutim, nije uspeo, zbog lošeg logističkog planiranja, nedostatka obaveštajnih podataka o lokacijama Bogenvilske revolucionarne armije i sve većeg broja žrtava.[46]

U septembru su militanti Bogenvilske revolucionarne armije napali vojni kamp Papue Nove Gvineje na plaži Kangu uz pomoć članova lokalne grupe milicija, ubivši dvanaest vojnika Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje i uzevši pet talaca. Ovaj incident je predstavljao najveći pojedinačni gubitak za Odbrambene snage Papue Nove Gvineje u celom toku sukoba.[47] Sledećeg meseca, Teodor Mirjung je ubijen.[48] Naknadna nezavisna istraga optužila je za ovaj atentat pripadnike Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje, kao i milicije koje su pripadale snagama otpora.[49] [39] Disciplina i moral su se brzo pogoršavali u redovima vojske Papue Nove Gvineje, čije su trupe stoga povučene u avgustu, nakon što je došlo do zastoja u ofanzivi.[46] [50] U to vreme, Odbrambene snage Papue Nove Gvineje su, uz pomoć bogenvilskih snaga otpora, imale „prihvatljivu“ kontrolu nad oko 40 procenata ostrva, ali su ipak i dalje bile ranjive na gerilske napade, tako da je Bogenvilska revolucionarna armija uspostavila nadmoć nad vladinim snagama.[51]

Čen je doneo zaključak da najveće šanse da povrati rudnik Panguna ima uz pomoć plaćenika kompanije Sandline, tako da je ugovor sa kompanijom potpisan u januaru 1997. Međutim, vest o njegovoj nameri da angažuje plaćenike procurila je u australijsku štampu, nakon čega je usledila međunarodna osuda ovog poteza. Iako je u početku podržavao ovaj plan, komandant Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje, Džeri Singirok, tada se usprotivio planu i naredio da svi plaćenici budu pritvoreni po dolasku u zemlju. U novonastaloj situaciji, Papua Nova Gvineja je došla na ivicu vojnog udara, dok je parlament bio okružen demonstrantima i velikim brojem vojnika. Australijska vlada izvršila je pritisak na Papuu Novu Gvineju da raskine ugovor sa kompanijom Sandline i presrela je kontigent opreme koja je dopremljena za plaćenike. Čen je podneo ostavku, a plaćenici su deportovani sa teritorije Papue Nove Gvineje.[52]

Nakon toga, sukob se nastavio sve do 1997. godine.[51] U to vreme na ostrvu je bilo raspoređeno približno 800 pripadnika Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje i 150 pripadnika „odreda za suzbijanje pobune“, dok su snage otpora verovatno brojale oko 1.500 ljudi. Pripadnike ovih snaga su naoružale Odbrambene snage Papue Nove Gvineje i oni su delovali uglavnom u ulozi lokalnih odbrambenih snaga, dok je samo manji broj bio uključen u patroliranje sa Odbrambenim snagama Papue Nove Gvineje ili direktno uključen u borbe. Snaga Bogenvilske revolucionarne armije procenjena je na oko 2000 ljudi naoružanih sa oko 500 komada modernog oružja (uglavnom preotetog ili kupljenog od pripadnika Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje ili „odreda za suzbijanje pobune“) i nekoliko hiljada komada starog oružja iz Drugog svetskog rata ili ručno izrađenog oružja.[53] [23]

Završetak rata i posledice uredi

 
Vozila hitne pomoći u Aravi, uništena u sukobu 1998.

Izbor novog premijera Papue Nove Gvineje Bila Skejta, koji se ranije protivio vojnom rešenju, pružio je podsticaj mirnom rešenju sukoba. Sredinom 1997. održani su razgovori u Honijari i Bernamu na Novom Zelandu koji su rezultirali primirjem, kao i sporazumom o demilitarizaciji ostrva. Nakon toga je raspoređena nenaoružana Grupa za praćenje primirja, koju je predvodio Novi Zeland, a koju su podržale Australija, Fidži i Vanuatu.[54] Od tada na ostrvu uglavnom traje prekid vatre. Nakon što su prekinuli povezanost sa Onom, Kauona i Kabui ušli su u mirovne pregovore sa Skejtovom vladom u Krajstčerču, na Novom Zelandu, koji su kulminirali potpisivanjem Linkolnskog sporazuma, potpisanog na Univerzitetu Linkoln u Krajstčerču, u januaru 1998.[55] Prema uslovima sporazuma, Papua Nova Gvineja je počela da povlači svoje vojnike sa ostrva, a preduzeti su koraci za razoružavanje Bogenvilske revolucionarne armije i bogenvilskih snaga otpora, dok je raspoređena multinacionalna Grupa za praćenje mira, pod vođstvom Australije, koja je zamenila Grupu za praćenje primirja. Zakon kojim bi bila uspostavljena bogenvilska vlada pomirenja nije uspeo da bude izglasan u parlamentu Papue Nove Gvineje u decembru 1998.[56]

Pokrajinska vlada Bogenvila, koja je dobila isti status kao i vlade ostalih osamnaest provincija Papue Nove Gvineje, sa Džonom Momisom kao guvernerom, uspostavljena je u januaru 1999. godine. Ova vlada je, međutim, suspendovana nakon što je njeno formiranje naišlo na protivljenje i privremenih vlasti Buke/Bogenvilske revolucionarne armije, kao i Bogenvilske prelazne vlade. Načinjeni su planovi za izmenu sistema vlasti, koja će biti sprovedena u dve faze: prvu je činilo stvaranje Ustavotvorne skupštine Bogenvila, a drugu izbori za Narodni kongres Bogenvila. Izbori su održani u maju, a Kabui je proglašen za predsednika. Međutim, Momis je osporio zakonitost ovih izbora, uz podršku brojnih plemenskih poglavica i vođa otpora. U novembru je osnovano novo telo, Privremena pokrajinska vlada Bogenvila, na čijem je čelu bio Momis. Približavanje Kauone i Momisa dovelo je do sporazuma kroz koji bi dva tela delovala koordinisano. Organizovani proces pomirenja počeo je na plemenskom nivou početkom 2000-ih.[57]

Mirovni sporazum je postignut 2001. godine, što je dovelo do mogućnosti stvaranja autonomne vlade Bogenvila.[58] Ipak, Ona je odbio da na bilo koji način učestvuje u mirovnom procesu i, sa malom grupom boraca, odvojio se od Bogenvilske revolucionarne armije.[7] Tokom narednih godina, nastavio je da odbija učešće u novoj vladi, zauzimajući oblast oko rudnika koja je ostala zabranjena zona i proglašavajući sebe 'kraljem' Bogenvila pre nego što je umro od malarije 2005.[59][60] U maju i junu 2005. održani su izbori za prvu autonomnu vladu Bogenvila, na kojima je Džozef Kabui izabran za predsednika.[61]

U martu 2006. dr Šaista Šamim iz radne grupe Ujedinjenih nacija za plaćenike zatražio je od Fidžija i Papue Nove Gvineje dozvolu da pošalje tim koji će istražiti navode o prisustvu bivših vojnika iz Fidžija u Bogenvilu.[62] 2011. godine, bivši premijer Papue Nove Gvineje ser Majkl Somare dao je izjavu u kojoj je tvrdio da je Rio Tinto igrao ulogu u građanskom ratu, pomažući u finansiranju akcija vlade Papue Nove Gvineje tokom sukoba u Bogenvilu, pokušavajući da omogući ponovno otvaranje rudnika, koji nije u funkciji od 1989. Vlada Bogenvila je dobila kontrolu nad rudarstvom na ostrvu nakon donošenja Zakona o rudarstvu na Bogenvilu u martu 2015. godine; međutim, rudnik Panguna je i dalje zatvoren.[25]

Jula 2021, vlasti Bogenvila postigle su sporazum sa kompanijom Rio Tinto, kojim se, pored ostalog, ova kompanija obavezuje da finansira sprovođenje nezavisnih ispitivanja o uticaju koji je funkcionisanje rudnika Panguna na Bogenvilu u periodu od 1972. do 1989. imalo na životnu sredinu, a što je, kako se u dokumentu koji su predstavnici kompanije i vlasti Bogenvila potpisali, "dovelo do pobune protiv rudnika i posledičnog građanskog rata". Istovremeno, Rio Tinto se obavezao da učestvuje u saniranju štete koju je funkcionisanje rudnika imalo na lokalne zajednice. Takođe, Rio Tinto je preneo vlasništvo 53,83% rudnika na vlade Papue Nove Gvineje i Bogenvila.[63]

Džon Momis, predsednik autonomne oblasti Bogenvil, opisao je ovaj rat kao najveći sukob u Okeaniji od kraja Drugog svetskog rata.[7] Veruje se da gubici Odbrambenih snaga Papue Nove Gvineje tokom borbi uključuju više od 300 ubijenih.[64] Sa druge strane, australijska vlada je procenila da je između 15 000 i 20 000 ljudi moglo da pogine tokom sukoba na Bogenvilu. Međutim, konzervativnije procene navode da je broj poginulih u borbi iznosio između 1000 i 2000.[65] Drugi izvori procenjuju da je od 10 000 do 20 000 žitelja Bogenvila umrlo od nasilja ili bolesti tokom ovog perioda,[65] dok je do sredine 1990-ih preko 60 000 žitelja Bogenvila živelo u kampovima za interno raseljena lica, a hiljade ih je izbeglo na obližnja Solomonska ostrva.[7]

Referendum o nezavisnosti uredi

Jedan od uslova navedenih u mirovnom sporazumu bio je da se referendum o političkom statusu Bogenvila održi u roku od dvadeset godina, pri čemu je predviđeni termin referenduma bio između 2015. i 2020. godine.[66] U januaru 2016. autonomna vlada Bogenvila i vlada Papue Nove Gvineje postigle su sporazum o osnivanju Komisije o referendumu na Bogenvilu. Komisija je dobila zadatak da obavi pripreme za glasanje o budućem političkom statusu Bogenvila 2019.[67] Krajem novembra i početkom decembra 2019. održan je neobavezujući referendum o nezavisnosti,[68][69] u kome je ogromna većina glasača (više od 98%) glasala za nezavisnost Bogenvila.[70][71] U julu 2021. godine postignut je sporazum između vlada Papue Nove Gvineje i Bogenvila, prema kome će Bogenvil steći nezavisnost do 2027. godine.[72]

Umetnički prikazi uredi

Bogenvilski sukob je opisan u romanu Mister Pip iz 2006. godine, koji je napisao novozelandski novinar Lojd Džons, koji je pisao o ratu, ali nije mogao da poseti Papuu Novu Gvineju. Filmska adaptacija ovog romana snimljena je 2012. godine, pod nazivom Mister Pip, a u njoj glavne uloge tumače Hju Lori i novogvinejska glumica Kszandža Matsi.[73]

Reference uredi

  1. ^ Regan & Griffin 2005, str. 26.
  2. ^ „Origins of the Bougainville Conflict”. National Film and Sound Archive of Australia. Pristupljeno 2013-06-16. 
  3. ^ O'Callaghan, Mary-Louise (2002). „The origins of the conflict”. Conciliation Resources. Pristupljeno 2013-06-16. 
  4. ^ Londey 2004, str. 215–216.
  5. ^ a b v g Londey 2004, str. 216.
  6. ^ a b Wehner & Denoon 2001, str. 3.
  7. ^ a b v g d đ e Woodbury 2015, str. 6.
  8. ^ a b v g Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, str. 23.
  9. ^ Connell 2005, str. 297.
  10. ^ Wilson 1994, str. 32.
  11. ^ „Pacific patrol boat program”. Nautilus Institute. Pristupljeno 2015-08-07. 
  12. ^ Raath 1991, str. 12–26.
  13. ^ Raath 1991, str. 13.
  14. ^ Raath 1991, str. 18.
  15. ^ During this period Australian Defence Force (ADF) loan personnel filled a number of key positions in the PNGDF on a regular basis, and as a result they were often at least indirectly involved in supporting most PNGDF operations, including those on Bougainville.[13] Five members of the ADF on loan or exchange with the PNGDF are reported to have visited Bougainville during the crisis; however, their duties were restricted to the provision of technical advice.[14]
  16. ^ Howe & Kiste 1994, str. 305.
  17. ^ Grey 2008, str. 259–260.
  18. ^ Callick, Rowan (2011-07-16). „Battle intensifies over Bougainville copper”. The Australian. Sydney: News Corp Australia. ISSN 1038-8761. 
  19. ^ Braithwaite 2010, str. 30.
  20. ^ The helicopters were reported to have been maintained and operated by a private company contracted to the PNGDF at the time,[18] and were flown by Australian and New Zealand civilian pilots.[19]
  21. ^ Bohane, Ben (2019-10-08). „The Bougainville Referendum And Beyond”. Lowy Institute. 
  22. ^ Adams 2001, str. 26.
  23. ^ a b v g Wehner & Denoon 2001, str. 4.
  24. ^ Braithwaite 2010, str. 29.
  25. ^ a b Phillips, Keri (2015-06-02). „Bougainville at a crossroads: independence and the mine”. Rear Vision: Radio National. Australian Broadcasting Commission. Pristupljeno 2015-08-07. 
  26. ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, str. 26.
  27. ^ a b Braithwaite 2010, str. 32.
  28. ^ Braithwaite 2010, str. 32–33.
  29. ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, str. 25.
  30. ^ May & Selochan 2004, str. 172.
  31. ^ a b Braithwaite 2010, str. 33.
  32. ^ May 1996.
  33. ^ Adams 2001, str. 27.
  34. ^ Agreement between Papua New Guinea and Fiji, Tonga, Solomon Islands, Vanuatu, Australia and New Zealand, concerning the status of elements of the defence forces of those countries deployed in the North Solomon's Province of Papua New Guinea as part of the South Pacific Peacekeeping Force (1994) PITSE 18 (28 September 1994) Pacific Islands Treaty Series Pacific Islands Legal Information Institute.
  35. ^ Londey 2004, str. 216–217.
  36. ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, str. 27–28.
  37. ^ Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, str. 28.
  38. ^ Braithwaite 2010, str. 38.
  39. ^ a b Adams 2001, str. 28–29.
  40. ^ Adams 2001, str. 29.
  41. ^ Braithwaite 2010, str. 39.
  42. ^ a b Lal & Fortune 2000, str. 265.
  43. ^ Dorney 1998, str. 109.
  44. ^ Adams 2001, str. 28.
  45. ^ Braithwaite 2010, str. 40–43.
  46. ^ a b Joint Standing Committee on Foreign Affairs, Defence and Trade 1999, str. 29.
  47. ^ Braithwaite 2010, str. 41–42.
  48. ^ Braithwaite 2010, str. 40.
  49. ^ Roberts 2002, str. 40.
  50. ^ Braithwaite 2010, str. 41.
  51. ^ a b Aspinall, Jeffrey & Regan 2013, str. 122.
  52. ^ Braithwaite 2010, str. 43–44.
  53. ^ Londey 2004, str. 219.
  54. ^ Londey 2004, str. 219–220.
  55. ^ Londey 2004, str. 220–222.
  56. ^ Wehner & Denoon 2001, str. 10–12.
  57. ^ Wehner & Denoon 2001, str. 12–14.
  58. ^ Woodbury 2015, str. 7.
  59. ^ McLeod, Shane (2005-05-17). „Bougainville – The Man Who Would Be King (Transcript)”. Foreign Correspondent. Australian Broadcasting Commission. Arhivirano iz originala 2016-03-04. g. Pristupljeno 2015-08-09. 
  60. ^ Skehan, Craig (2005-07-26). „Ona's death paves way for mining to resume”. The Sydney Morning Herald. Pristupljeno 2015-08-09. 
  61. ^ de Matos & Gerster 2009, str. 243.
  62. ^ „Bougainville: UN Asks for Invitation to Investigate Mercenaries” (Saopštenje). Unrepresented Nations and Peoples Organization (UNPO). 2006-03-02. Pristupljeno 2015-08-07. 
  63. ^ „Rio Tinto and Bougainville community residents reach agreement to assess legacy impacts of Panguna mine”. www.businesswire.com (na jeziku: engleski). 2021-07-20. Pristupljeno 2021-12-05. 
  64. ^ Aspinall, Jeffrey & Regan 2013, str. 123.
  65. ^ a b Braithwaite 2010, str. 86–87.
  66. ^ Woodbury 2015, str. 3.
  67. ^ „Signing paves way for Bougainville independence vote”. radionz.co.nz. 2017-01-25. Pristupljeno 2017-05-19. 
  68. ^ „Bougainville referendum not binding - PM”. Radio New Zealand (na jeziku: engleski). 2019-03-11. Pristupljeno 2019-03-18. 
  69. ^ „Bougainville referendum: region votes overwhelmingly for independence from Papua New Guinea”. The Guardian. Pristupljeno 2019-12-11. 
  70. ^ „Bougainville referendum: PNG region votes overwhelmingly for independence”. BBC. 2019-12-11. Pristupljeno 2019-12-11. 
  71. ^ Lyons, Kate (2019-12-11). „Bougainville referendum: region votes overwhelmingly for independence from Papua New Guinea”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2019-12-12. 
  72. ^ „PNG, B’ville agree on latter’s independence”. Post Courier (na jeziku: engleski). 2021-07-07. Pristupljeno 2021-07-07. 
  73. ^ „Andrew Adamson to direct adaptation of Mister Pip”. www.screendaily.com. Pristupljeno 2016-04-09. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Građanski rat u Bogenvilu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грађански_рат_у_Богенвилу&oldid=27677920”