Dagerotipija
Dagerotipija je jedna od prvih vrsta slike u istoriji fotografije. Izumeo ju je Luj Dager, po čijem prezimenu je dobila naziv.
Ova tehnika je razvijena nakon prvih slika Nisefora Nijepsa i bila je, u Evropi, u upotrebi oko 20 godina, od 1839. do oko 1860, dok je u Americi bila popularna i dve decenije docnije.
Tehnika dagerotipije uredi
Kod dagerotipije slika se dobija direktno na posrebrenoj bakarnoj ploči (dagerotipska ploča) kada se ova u mraku izloži jodnoj pari. Tada na njenoj površini nastaje svetlosno osetljivi srebro-jodid. Ploča se, dalje, unosi u jednostavnu kutiju sa sočivom na jednoj strani, nazvanu kamera opskura. Nakon čega na njoj nastaje latentna, dakle još uvek nevidljiva slika. Tada se ploča izlaže pari živog srebra dok slika ne postane vidljiva (ceo postupak se obavlja u mraku), potom se fiksira u rastvoru sumpor-dioksida ( ).
Takva slika bila je vrlo osetljiva na dodir, posebno na grebanje, pa je premazivana zlatom i hlorom radi zaštite i većeg kontrasta.
Zbog prirode dobijanja dagerotipske slike, koja nema negativ (za razliku od, npr. narednog postupka, talbotipije, koji ima) umnožavanje nije bilo moguće, pa je svaka dagerotipija original.
Dagerotipija u Srbiji uredi
Prvu dagerotipiju u Srbiji je napravio trgovac Dimitrije Novaković 1840, kome zato s pravom pripada naslov pionira fotografije i prvog srpskog fotografa. Tehniku dagerotipije on je naučio za vreme svog poslovnog boravka u Parizu, 1839. primivši ta znanja od samog izumitelja Luja Dagera i njegovih saradnika, koji je, u nameri da promoviše svoj pronalazak, držao kurseve za zainteresovane građane. U svojoj "Autobiografiji" Anastas Jovanović je naveo da je on dagerotipisao kneza Mihaila 1841, ali da "dagerotipija nije osobito dobro uspela". Već sredinom te decenije, u Srbiji su se pojavili i strani, tzv. putujući dagerotipisti.
