Википедија

Demofil Carigradski

Arhiepiskop Demofil (jez-gr Δημοφιλος; početak IV veka, Solun, Rimsko carstvo - 386) - episkop Berije Trakijske [2] od 40-ih godina IV veka do 370; Carigradski arhiepiskop od 370. do izgnanstva 380; [1]. Predvodio je arijansku zajednicu u Carigradu do svoje smrti. Propovedao je tzv. „umereni“ arijanizam ili „umianizam“ [2]

Biografija uredi

Rođen je u Solunu u porodici plemenitog roda. Pominjan među učesnicima Arijanskog sabora u Filipopolju (346/347) [6], koji su anatemisali izraz „supstancijalni“ , svrgnuli rimskog episkopa Julija i učesnike Sardanskog sabora (343 ili 344 ), a takođe je u bogoslovsku teologiju uveo pojam „različitost ipostasi“[3].

Godine 359., budući episkop Berije iz Trakije, među ostalim episkopima koji su ispovedali arijanstvo na saboru u Arimi, odbija da anatemiše arijanizam, zbog čega je svrgnut na Saboru (Atanasije, 8, Poslanica, 9; Atanasije Veliki, Poslanica 29, 3; Sokrat Školski, Crkvena istorija, knjiga II, 37) .

Posle smrti carigradskog arhiepiskopa Evdoksija, Demofil je 370. godine izabran za arhiepiskopa od strane arijanaca Carigradske eparhije a ustoličio ga je Teodor, episkop Herakleje (Filostorgius, Ecclesiastical histori, Book IX, 10; Sokrat Skolastik, Istorija crkve, Knjiga. IV, 14, knjiga VI, 13). Njegova hirotonija je podelila javno mnjenje; Filostorgije ukazuje na izuzetnu činjenicu da je, kada je Demofil uzdignut na arhiepiskopski tron, tradicionalno pitanje episkopa koji ga je hirotonisao: - mnogi iz naroda umesto „dostojan!“ izvikivali su „nedostojan!“ (Filostorgije, Istorija crkve, knjiga IX, 10).

Pravoslavni su pak izabrali Evagrija za carigradskog arhiepiskopa, koga je hirotonisao Evstatije, svrgnuti antiohijskog arhiepiskop, koji je tajno živeo u Carigradu, vrativši se iz zatvora pod carem Jovijanom (Teofan Ispovednik, Letopis vizantijskog Teofana i od Dioklecija L. M. 5861, R. Kh. 361.). Izbor Evagrija služio je kao izgovor za narodne nemire izazvane od strane arijanaca. Evstatija i Evagrija je prognao car Valens, a njihove sledbenike progonio (Sokrat Skolastik, Crkvena istorija, knjiga IV, 14, 15; Sozomen, Crkvena istorija, knjiga VI.13, 14; Teofan Ispovednik, Letopis sv. Vizantijski Teofan od Dioklecijana do kraljeva Mihaila i njegovog sina Teofilakta, L.M. 5862, R. Kh. 362.).

Ubrzo nakon ustoličenja, Demofil je sa Dorotejem (ili Teodorom), episkopom Herakleje, otišao do Kizika da izabere arijanskog episkopa na mestu koje je bilo upražnjeno od Eunomijevog izgnanstva. Međutim, stanovnici Kizika odbijali su da ih priznaju dok nisu anatemisali Aecija, Evnomija i njihove sledbenike.[3] Tek tada im je bilo dozvoljeno da izaberu i postave episkopa kojeg je narod izabrao. Međutim, Eleusije, novoizabrani episkop, odmah je potvrdio svoju pripadnost doktrini o supstancijalnosti, koju je počeo da propoveda (Filostorgije, Istorija crkve, knjiga IX, 13).

378. primio je svrgnutog i prognanog iz Egipta, arhiepiskopa aleksandrijskog Lukija, gorljivog arijanca.

379. godine, pravoslavni teolog, Grigorije Nazijanski, stigao je u Carigrad s ciljem da postane vođa male carigradske zajednice pravoslavnih. Grigorije je u budućnosti trebalo da postane carigradski arhiepiskop, za šta je dobio potvrdu Meletija, arhiepiskopa antiohijskog, u čijoj je jurisdikciji bio nikejski carigradski narod.

U međuvremenu, car Teodosije, koji je stigao u prestonicu 24. novembra 380. godine, pozvao je arhiepiskopa Demofila da podrži njegov izbor, ako potpiše Nikejsko verovanje ili dobrovoljno napusti sedište. Demofil je odbio da prihvati Nikejski simbol i napusti arhiepiskopski tron, navodeći potrebu da se odobri njegovo ispovedanje od strane Vaseljenskog sabora, koji je uskoro trebalo da se održi.

Nakon sastanka sa arhiepiskopom, car je primio Grigorija Nazijanskog, a nakon razgovora sa vođom pravioslavnih stanovnika Carigrada, Teodosije je odlučio da ga lično uvede u crkvu Svete Sofije [4].

U skladu sa carskim ediktom „O katoličkoj veri“ usvojenim 27. februara 380 [5], Demofilu je naređeno da odmah napusti svoje crkve i parohije. Dva dana kasnije, okupivši svoje sledbenike i objavivši da se carska vlast proteže samo na crkve kao građevine, carigradski arhiepiskop se povukao sa Lukom, svrgnutim aleksandrijskim arhiepiskopom i drugima, u crkvu izvan gradskih zidina Carigrada (Sokrat Sholastik, Crkvena istorija, knjiga V, 7; Sozomen, Crkvena istorija, knjiga VII, 5).

Carigradsku patrijaršiju preuzeo je Evagrije, a carigradske hramove, koji su četrdeset godina bili u arijanskim rukama, sada su se vratili pravoslavnima; a tako se dogodilo i u drugim gradovima Carstva [6]. U stvari, dogodila se obnova pravoslavlja . Povratak crkava pravoslavnim hrišćanima bio je praćen narodnim nemirima. Kao što se Grigorije Nazijanski kasnije prisetio, kada ga je car odveo do hrama Aje Sofije, ogorčenu gomilu na putu sputavali su prestonički garnizoni, koji su u borbenoj pripravnosti stajali u redovima.

Filostorgije dodaje da je Demofil otišao u svoj grad, Beriju (Filostorgije, Istorija crkve, knjiga 9, 19). Međutim, ovo putovanje se moralo dogoditi nakon događaja iz 380. godine, ili je moguće da se Demofil vratio iz izgnanstva, budući da je lično predstavljao arijansku stranu na sinodu u Carigradu 383. godine (Sokrat Sholastik, Crkvena istorija, Knjiga V, 10 ; Sozomen, Crkvena istorija, knjiga VII, 12).

Demofil je umro 386. godine. Liderstvo Arijanske zajednice u Carigradu preuzela je izvesna Marina iz Trakije (Sozomen, Crkvena istorija, Book VII, 14; Sokrat Sholastik, Crkvena istorija,, Book V, 23).

Arhiepiskop je pokazivao toleranciju prema svojim teološkim protivnicima, na primer, Grigorije Nazijanski je mogao slobodno da propoveda među carigradskim pravoslavcima. Savremenici su takođe primetili visoku moralnost i bezuslovni autoritet Demofila, kako kod Arijanaca, tako i kod pravoslavnih (Vasilije Veliki Epistola 44 (48) // Patrologia Graeca, 32. Col. 385-386).

Izvori uredi

  1. ^ Λυκιαρδοπούλου, Σταυρούλα. Η εκπαίδευση στη Λέσβο κατά την τελευταία περίοδο της οθωμανοκρατίας (1800-1912) (Teza). National Documentation Centre (EKT). 
  2. ^ Salaville, Sévérien (1921). „La continuation de l' «Amplissima Conciliorum Collectio » de Mansi : le concile du Vatican”. Échos d'Orient. 20 (122): 228—232. ISSN 1146-9447. doi:10.3406/rebyz.1921.4275. 
  3. ^ a b Henze-Döhring, Sabine; Döhring, Sieghart (2014), 11. Opus posthumum: Vasco de Gama/L’Africaine, Verlag C.H.BECK oHG, str. 195—209, ISBN 978-3-406-66004-7, Pristupljeno 2021-07-27 
  4. ^ „Press I.A., Dževaga N.V. Obrazovatelьnыe resursы dlя samoobučeniя i treninga: test-trenažerы po himii”. Pedagogika i prosveщenie. 2 (2): 159—174. 2015. ISSN 2306-434X. doi:10.7256/2306-434x.2015.2.15207. 
  5. ^ Jacob, E. F. (1955). „Church and State through the Centuries: a Collection of Historic Documents with Commentaries. Edited and translated by Sidney Z. Ehler and John B. Morrall. Pp. xii + 625. London: Burns and Oates, 1954. 35s.”. The Journal of Ecclesiastical History. 6 (2): 222—224. ISSN 0022-0469. doi:10.1017/s0022046900069700. 
  6. ^ Marshall, I. Howard (2002-04-16). „A Dictionary of Christian Biography edited by Henry Wace and William C. Piercy (Peabody: Hendrickson, 1999. 1028 pp. hb. £19.99. ISBN 1-56563-057-2)”. Evangelical Quarterly. 74 (1): 93. ISSN 0014-3367. doi:10.1163/27725472-07401025. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Демофил_Цариградски&oldid=26865893”