Dentalni implantati
Dentalni implantati su namenski oblikovane nadoknade izrađene od odgovarajućeg materijala, čija je osnovna namena ugradnja u živa tkiva. Oponašajući koren zuba, on se izvrsno integriše u kost. [1] Oni predstavljaju osnovu za protetske radove, kao što su: krunice, mostovi, proteze i sl.[2][3]
1 - Desni (gingiva),
2 - Vilična kost,
3 - Implantat
Savremeni implantati su u većini slučajeva napravljeni od titanijuma ili njegovih legura. Nov pravac koji je potkrepljen brojnim naučnim istraživanjima jesu keramički, tačnije cirkonijumski dentalni implantati. Upotrebom ovih implantata teži se eliminisanju metala kao materijala u stomatologiji, kao i boljoj estetici.[4] Osnovni preduslov koji materijali za implantate moraju da ispune, da bi uopšte mogli da budu ugrađeni u živa tkiva, jeste da su biokompatibilni. To znači da ne smeju iritirati ili delovati štetno na tkiva i imunski sistem i da ne smeju menjati svoja fizičko-hemijska svojstva pod dejstvom tkivnih tečnosti i metabolita u organizmu.
Nakon ugradnje i perioda zarastanja, na ugrađene implantate se postavljaju suprastrukture koje zamenjuju brušeni oblik zuba. Na njih se zatim postavlja protetski rad (most ili krunica).[5]
Klasifikacija uredi
Danas u kliničkoj upotrebi postoji preko 100 različitih vrsta implantacionih sistema koji se primenjuju u različitim sredinama. Postoje mnogobrojni kriterijumi na osnovu kojih se implantati mogu podeliti. Jedna od najbitnijih podela se bazira na mestu ugradnje i nameni. Prema toj klasifikaciji, dentalni implantati se dele na:
- transdentalne,
- endoosealne
- subperiostalne i
- intramukozne implantate.[5]
Transdentalni implantati uredi
Ovi implantati su karakteristični po tome što se ne ugrađuju direktno u kost, već se postavljaju kroz kanal korena zuba. Dužina implantata, koja je veća od dužine korena, omogućava produženje osovine zuba i tako povećava njegovu stabilnost. Ovi implantati su najčešće igličastog oblika. Posebno su indikovani kod preloma ili resorpcije korena zuba, parodontopatije i cista koje zahvataju više od trećine korena.
Endoosealni implantati uredi
Endoosealni implantati se ugrađuju u koštano tkivo vilica primenom posebne hirurške tehnike. Prema obliku, najčešći su oni u obliku šrafa i cilindra. Od svih vrsta implantata, endosealni se najčešće koriste i zastupljeni su u preko 95% svih radova sa implantatima.
Subperiostalni implantati uredi
Ova vrsta implantata se koristi samo u slučajevima kada, zbog izraženijeg propadanja zubnog nastavka vilice, nije moguće primeniti neki od endoosealnih sistema. Sam implantat, koji je mrežastog oblika, postavlja se neposredno ispod površine kosti (koji se označava kao periost). Sama izrada i ugradnja ovih implantata je dosta komplikovan postupak, tako da su oni zastupljeni u svega 5% ukupno primenjivanih implantata. Osim toga, komplikacije mogu nastati u vidu infekcije koja se veoma brzo širi duž implantata i zahvata viličnu kost. To je još jedan razlog njihove relativno retke primene.
Intramukozni implantati uredi
Intramukozni implantati se primenjuju veoma retko, jer se fiksiraju samo u mekom tkivu (sluzokoži). Brojne komplikacije, loša stabilnost proteze, pojava bolova i ranica na sluzokoži u velikoj meri ograničavaju njihovu upotrebu.
Period posle ugradnje uredi
U periodu nakon hirurške ugradnje implantata, u koštanom tkivu vilice se odigravaju složeni procesi biointegracije koji podrazumevaju formiranje nove kosti u kontaktu sa površinom implantata. To stvaranje nove kosti se odigrava u dve faze:
- faza formiranja kalusa i
- faza remodeliranja kosti.
U prvoj fazi dolazi do formiranja kalusa, koji popunjava koštanu pukotinu između implanta i kosti. U drugoj fazi dolazi do definitivnog modelovanja kosti, kada se postiže učvršćivanje samog implantata. Period vremena od implantacije do izrade protetskog rada je različit i zavisi od tipa implantata. Iako postoje jednofazni implantati, kod kojih se odmah izrađuje protetski rad, najbolji rezultati se postižu sa onim implantatima kod kojih postoji period predviđen za formiranje kosti. Ovaj period iznosi najčešće za donju vilicu 2-3 meseca, a za gornju između 4 i 6 meseci.[5]
- Sastavni delovi implanta
- Implant- korenski deo zuba koji se postavlja.
- Abatment ili suprastruktura, koja se postavlja nakon par meseci (4—6) od postavljanja implanta.
Nakon ugradnje implanata mogu se javiti i određene komplikacije pod dejstvom različitih faktora i mogu biti biološke i mehaničke.[6] Biološke komplikacije se odnose na potencijalne infekcije ili resopciju kosti vilice, dok se mehaničke odnose na same implante.
Indikacije za ugradnju uredi
- nedostatak jednog zuba (u gornjoj ili donjoj vilici) bez obzira na regiju,
- nedostatak više zuba u slučaju postojanja većih ili manjih bezubih polja,
- bezube vilice, kada je indikovana izrada fiksnog protetskog rada (mosta) ili je potrebno fiksirati totalnu protezu.[5]
Kontraindikacije za ugradnju uredi
- Peri-implantitis
- Lokalne - one obuhvataju loše higijenske navike, prisustvo bruksizma, loše međuvilične odnose, loš kvalitet koštanog tkiva, izrazito propadanje zubnog nastavka vilične kosti, prisustvo lokalnih infekcija,
- Opšte - prisustvo različitih sistemskih oboljenja (generalizovana osteoporoza, reumatske bolesti, poremećaji metabolizma sa manifestacijama na koštanom tkivu), kao i bolesnici posle radioterapije.[5]
Reference uredi
- ^ Nikola (2022-08-09). „Komplikacije sa zubnim implantima |”. Dental Implant Expert (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-30.
- ^ „Implantati”. Arhivirano iz originala 22. 8. 2008. g. Pristupljeno 21. 8. 2008.
- ^ „Implantati”. Arhivirano iz originala 04. 02. 2009. g. Pristupljeno 7. 8. 2009.
- ^ admin (2024-04-09). „Vrste implantata za zube”. Dr Cvijetinović (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-04-11.
- ^ a b v g d „Hirurgija”. Arhivirano iz originala 23. 06. 2010. g. Pristupljeno 21. 8. 2008.
- ^ Nikola (2022-08-09). „Komplikacije sa zubnim implantima |”. Dental Implant Expert (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-30.
Spoljašnje veze uredi
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
