Википедија

Dervan

Dervan ili Drvan je bio lužičkosrpski knez u 7. veku.[1] Kao knez Srba uz reku Elbu (Labu) Drvan se u franačkim pisanim izvorima spominje u događajima vezanim za 631/32. godinu i to je za sada najstarije pouzdano ime nekog vladara Lužičkih Srba. Srpska plemena se u tadašnjim istoriografskim dokumentima pojavljuju kao „Urbi“, „Surbi“, "Sorbi", "Zirbi", "Zeruiani", i preduzimala su vojne upade u granične oblasti Saksonije i Tiringije.[2][3][4][5][6]

Dervan
Lični podaci
Datum smrti636.
Porodica
PotomstvoNepoznati knez
knez Bele Srbije
Period623—636.
NaslednikMiliduh
7. vek.
Srpska kneževina pod knezom Dervanom u okviru Samovog carstva 631. godine.

Po ranije nastalim zamislima Drvan je srpska plemena vodio i prema južnoj Evropi.[7] Zamisao da je Drvan predvodio Srbe na jug nema potvrdu u pisanim istorijskim izvorima. Prema pisanju cara Konstantina VII Porfirogenita: „Pošto su dva brata nasledila od oca vlast nad [Belom] Srbijom, jedan od njih, uzevši polovinu naroda, prebegne Irakliju”, tj. prema južnoj Evropi.

U „Fredegarovoj hronici“ piše da se Dervan, „knez Srba, koji su slovenskog porekla“ ("...Deruanus dux gentis Urbiorum, qui ex genere Sclavinorum erant..."[2]) posle Samove pobede nad Franačkom kraljevinom 631/632. godine i njihovim kraljem Dagobertom odvojio od Franaka i priključio velikom savezu slovenskih plemena kojim je vladao Samo (oko 623-658). Odluka o priključivanju Samovom plemenskom savezu je bila presudna. U Samovom plemenskom savezu Slovena, Drvanovi Srbi dobili su od (631/32) pouzdanu zaštitu od Franaka i drugih neprijatelja.

Zajedno sa slovenskim vladarom Samom, Drvan je vodio ratove koji su razbili franačku vrhovnu vlast na Sali i učvrstili političku nezavisnost Srba u toj oblasti, a to će trajati i sledećih vek i po, kada će biti utvrđena granica prema Slovenima, tj. Srbima („Limes Sorabicus“)[8]. Godine 641. tirinški vojvoda Radulf sklopio je dogovor sa svojim istočnim susedima o istim pravima i kaznama za sve. Iz ovih događaja potiču prve poznate političke akcije srpskih plemena.

Za ovaj period Mavro Orbin piše[9]: „Skupini Franaka, koji putovahu iz Novog Rima sa svojom robom, bi putem oduzet sav njihov imetak, a onima koji se odupreše, Sloveni oduzeše i život. Doznavši to, Dagobert odasla kralju Samu jednog svoga izaslanika po imenu Sikhar, zatraživši od njega da ishodi pravdu. Izaslanik, uvidevši da kralj Samo ne želi da ga primi, zaogrnu se slovenskim haljama kako ga ovaj ne bi prepoznao, te tako prerušen jednoga dana istupi pred njega i izloži što mu gospodar njegov bejaše naložio, dodavši kako Samo ne sme potcenjivati narod franački, kad zna da je zajedno s tim istim narodom podložan Kraljevstvu Franačkom. Samo bi silno ogorčen tim rečima te odgovori kako bi on, zajedno sa svojim pukom, bio odan Francima kad bi Dagobert i njegovi hteli održati prijateljstvo sa Slovenima. Sikhar mu odgovori kako je nemoguće da Hristove sluge sklope savez ili bilo kakvo prijateljstvo s psima, na šta Samo pridodajući reče: Vi sasvim sigurno ispovedate veru Hristovih slugu, a mi smo njegovi psi. Stoga ono što vi protiv njegove volje grešnoga činite, nama je dopušteno ugrizima zuba osvetiti, te to izrekavši, smesta ga otera. Dagobert se na to strašno uvredi. Okupi tada biranu vojsku i pobi se sa Slovenima. A oni (kako kaže Aimon u četvrtoj knjizi, poglavlju 23.) razbiše cvet franačke vojske i odvedoše mnogo roblja. Odmah potom pojuriše u pomoć svojoj slovenskoj braći koja bejahu pod opsadom franačkom u kaštelu Vogastru, te nasrnuvši na neprijatelje, nateraše ih u beg i nekolicinu pobiše, otevši im svu opremu i šatore. Još više osokoljeni tom pobedom, Sloveni u velikom broju nagrnuše u neprijateljskom pohodu u Tiringiju i u druga mesta u franačkom susedstvu. Na to vojvoda Dervan, pod čijom upravom bejahu oni slovenski gradovi koji dotada održavaše prijateljstvo s Francima, videvši plodne i velike uspehe slovenske, kao i da su Franci svejednako nadjačani, pobuni se i pristupi Slovenima. Oni se neko vreme zadržahu u pustošenju Kraljevstva Franačkog, pa se zatim okrenuše protiv Italije, te ušavši u zemlju godine 640. ili pak 650, kako tvrdi Bardi, počiniše velike štete, zatim se, nadvladani od Grimoalda, povukoše svojim kućama.”

Takođe piše i:„Tadašnji franački kralj Kildebert posla Adulfa, jednoga od ponajboljih svojih vojskovođa, da se suprotstavi Beloslavu (jer tako se zvaše knez slovenski) koji se, zatekavši se u neprijateljskoj zemlji i uvidevši kako malo ima Slovena u poređenju s brojnim franačkim snagama, pokoleba u svom naumu. Opazivši to, Adulf mu prepreči put i zatvori sve prolaze. Beloslav se na to povuče sa svojima u podnožje jednog brda, te se ovakvom besedom obrati svojim ljudima: Vidite, borci i sudruzi moji verni, da nas je neprijatelj tako opkolio da se ne možemo drukčije nego snagom svojih ruku spasiti. Pobeći se ne može; pa sve i kad bi se moglo, zakoni nam predaka naših ne dopuštaju to. Budući, dakle, da spas i svu nadu svoju polažemo u snagu ruku naših, krenimo dakle dobrovoljno u borbu za spas i čast sebe samih. Ne treba da nas uplaši brojnost neprijatelja, kad znamo da smo ne samo jednom nadjačali najsilnije saske, danske i franačke vojske. Ako nam je sada u borbi s Francima poginuti, poginimo slavno, da se neprijatelj ima malo čemu radovati, a da sinovima i potomcima svojim, štoviše čitavome svetu, pružimo redak primer snage i srčanosti. Izgovorivši to, naloži da se svi postroje u borbene redove. Adulf, pak, ne čekaše dugo, nego odmah dade znak za početak bitke u koju se Franci, pouzdajući se u svoju brojnost, rado upustiše. Sloveni im, nastojeći iskoristiti svoj položaj, s jednakom hrabrošću odolevahu; štaviše, gotovo bez nade u spas, jedan drugoga potsticahu na osvetu. Na kraju se tako razjariše u svom besu, da se Franci počeše povlačiti i ginuti jedan za drugim. Videvši šta se događa, Adulf se pokaja što se uopšte bejaše upustio u bitku, no ni za kajanje mu ne osta mnogo vremena, jer pade i on s velikim delom svoje vojske. Poginuše takođe i mnogi Sloveni, a vojskovođa njihov Beloslav bude smrtno ranjen pa ubrzo zatim na povratku kući napusti ovaj svet. Dervan, knez slovenski i brat Boleslavov, u želji da osveti bratovljevu smrt krenu na kralja Dagoberta, koji bejaše nasledio Kildeberta na franačkom prestolu; potukavši se s Dagobertom i njegovom biranom vojskom Franaka i Austrijanaca, potuče ih do nogu. Ušavši potom u Tiringiju i u krajeve uz franačke granice (kako izveštava monah Aimon u 4. knjizi, poglavlju 23.), nanese velike štete i odnese sa sobom neizmeran plen. Sloveni Sorabi, osokoljeni tom pobedom, upadoše takođe u neprijateljskom pohodu u Tiringiju i Sasku, opljačkavši te dve zemlje, na kraju sve uništiše i spališe. Ti Sorabi pripadaju onima koje Laonik Halkokondil smešta u drevnu pokrajinu Tribala u severnoj Meziji. Prema tome, došavši sa severa, zauzeše velik deo Dalmacije (kako piše Aimon u 4. knjizi, poglavlju 1.). Za vladavine cara Konstantina, dakle u IV. veku, nastavahu donju Panoniju, gdje se pobuniše protiv cara. No on im se (kako kaže Aventinus u 2. knjizi) obrati besjedom s propovjedaonice, te ih skloni na mir i na koncu ih umiri. Drevno prebivalište Soraba (prema Pliniju) bejaše kraj oko močvare Meotid. Jedan ih se deo zaputi odande u smeru Dunava i gornje Mezije, dok drugi deo krenu na put preko nepreglednih prostranstava Sarmatije, to jest Poljske, da bi na kraju prodrli u germanske zemlje nedaleko od Poljske, koje se danas zovu Lužica. Raspršivši se okolnim krajevima, zaustaviše se između reka Saal i Labe.”

Reference uredi

  1. ^ Jan Brankačk, Lužički Srbi u srednjem veku - osnovne linije za njihovu istoriju od VI do XII veka, Politički razvoj i ratovi za nezavisnost (631-990), http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/jbrankack-srednji_l.html
  2. ^ a b FREDEGARII SCHOLASTICI CHRONICUM CUM SUIS CONTINUATORIBUS, SIVE APPENDIX AD SANCTI GREGORII EPISCOPI TURONENSIS HISTORIAM FRANCORUM, http://www.thelatinlibrary.com/fredegarius.html
  3. ^ EINHARDI VITA KAROLI MAGNI, http://www.thelatinlibrary.com/ein.html
  4. ^ ANNALES REGNI FRANCORUM, http://www.thelatinlibrary.com/annalesregnifrancorum.html
  5. ^ Geographus Bavarus, Text der Handschrift, http://www.idrisi.narod.ru/geo-bavar.htm
  6. ^ Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd. (1989). стр. 12.
  7. ^ Милош С. Милојевић, „Одломци историје Срба и српских - југославенских - земаља у Турској и Аустрији, Београд, 1872.
  8. ^ Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd. (1989). стр. 32-33.
  9. ^ Мавро Орбини: "Краљевство Словена", Београд 2016.

Литература uredi

  • Fransis Kont, Sloveni: Nastanak i razvoj slovenskih civilizacija u Evropi (VI-XIII vek), Tom I, Filip Višnjić, Beograd, 1989.

Спољашње везе uredi


(niko)
 Knez Lužičkih Srba 631 - 636.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дерван&oldid=25909850”