Diana Arbus
Diana Arbus (diːˈæn ˈɑːrbəs/; 14. marta 1923 - 26. jula 1971)[1] bila je američka fotografkinja.[2][3][4] Arbus je radila na normalizaciji marginalizovanih grupa i naglasila važnost pravilnog predstavljanja svih ljudi. Radila je sa širokim spektrom subjekata, uključujući; striptizete, izvođače karnevala, nudiste, patuljci, deca, majke, parovi, stariji ljudi i porodice srednje klase.[5]
Diana Arbus | |
|---|---|
| Datum rođenja | 14. mart 1923. |
| Mesto rođenja | Njujork,  SAD |
| Datum smrti | 26. jul 1971. (48 god.) |
| Mesto smrti | Njujork, SAD |
| Zanimanje | Fotograf |
| Supružnik | Alen Arbus |
Biografija
urediRođena je kao Diana Nemerov (Diana Nemerov), 14. marta 1923. u Njujorku, u imućnoj jevrejskoj porodici koja ju je poticala da postane slikarka. Međutim, nakon srednje škole odustala je od slikarstva zato što su joj govorili da je odlična u tome, a ona je mislila “ako sam toliko dobra, nije vredno truda.” U jednom intervjuu kasnije je priznala da joj se "porodično bogatstvo oduvek činilo ponižavajućim. Bilo je to kao da sam princeza u nekom odvratnom filmu čija je radnja smeštena u nekoj transilvanijski opskurnoj srednjoevropskoj zemlji.”
U dobi od 14 godina zaljubila se u pet godina starijeg Alena Arbusa, za kojeg se i udala četiri godine kasnije. Prvu kćerku, Dun, dobili su 1945. (koja će postati spisateljica), a drugu, Ejmi, 1954. (koja će postati fotografkinja). Za vreme Drugog svetskog rata, Alen je radio kao vojni fotograf, a nakon rata su zajedno otvorili studio i započeli karijeru komercijalnih fotografa, pri čemu je Alen fotografirao, a Diana radila kao stilistkinja. No, nekoliko godina kasnije shvatila je da želi biti umetnica, dok se Alen želio oprobati kao glumac.[6]
Rad
uredi
Godine 1956, Diana je napustila studio i tri godine kasnije rastala se od Alena. Potražila je mentorstvo fotografkinje Lizete Model i počela raditi za časopise poput Eskvajera i Bazara. Tokom ’60-ih dobila je dve stipendije Gugenhajm i prebacila se s Nikonove 35-milimetarske na Rolejflexovu kameru s dva objektiva, koja daje oštrije fotografije srednjeg formata po kojima će ostati zapamćena. Godine 1967. imala je prvu veliku izložbu, naslovljenu New Documents, u MoMA-i koju je kurirao Džon Šarkovski.
Diana je jednom prilikom rekla:
| „ | Uvek sam zamišljala fotografiju kao nešto nepristojno – to mi je bila jedna od najdražih stvari kod nje, i kada sam se time počela baviti, osećala sam se jako perverzno. | ” |
Njena metoda uključivala je uspostavljanje lične veze sa subjektima, a želela je uhvatiti “prostor između onoga što ljudi jesu i onoga što misle da jesu.” Za nju neki kažu da, s jedne strane, pokazuje ili čak slavi ono što ‘normalni’ gledaoac ne primećuje, dok drugi pak kažu kako njeni subjekti privlače pažnju upravo zato što unose nemir u umetničko i društveno polje “normalnih” ljudskih subjekata.
Među najpoznatije njene fotografije ubrajaju se Mladić s uvijačima kod kuće na West 20th Street (1966.), Identične bliznakinje (1967.), Mladi patriota sa zastavom (1967.), Goli muškarac kao žena (1968.) i Jevrejski div kod kuće s roditeljima u Bronksu (1970.).
O svojim neobičnim subjektima je govorila:
| „ | Puno sam fotografisala nakaze. Bila je to jedna od prvih stvari koje sam fotografisala … Obožavala sam ih… Ne želim reći da su mi najbolji prijatelji, ali prema njima sam osećala mešavinu srama i divljenja… Većina ljudi ide kroz život strahujući da će doživeti nešto traumatično. Nakaze su rođene s traumom. One su već prošle svoj test u životu. One su aristokrate. | ” |
Zanimali su je nepoznati ljudi, uspostavljala je komunikaciju, odlazila u njihove domove, posećivala nudističke kampove, cirkuse, lutala gradom, verujući kako niko ne bi vidio te stvari da ih ona nije fotografisala.
Međutim, nisu svi odobravali njen rad i metode – smatrali su fotografije uznemirujućim i odbojnim, a njen pristup eksploatatorskim, bez empatije. Suzen Sonteg je u tekstu America, Seen Through Photographs, Darkly te portrete nazvala anti-humanističkima.
| „ | Arbus pokazuje ljude koji su patetični, bedni, kao i odbojni, ali slike ne pobuđuju osećaje saosećanja … njen rakurs temelji se na distanci, na privilegiji. | ” |
Fotografkinja se, smatra Suzen, ponaša poput neke vrste “superturista” koji samo posećuje svet čudnog i ne pokušava ga smestiti u kontekst.
Sličan stav deli feministkinja Džerman Grir, koja je i sama pozirala za Arbus ’70-ih.
| „ | Ono što se vidi na većini tih lica su blago čuđenje i tiha ljutnja. Subjekti nemaju imena zato što Arbus nije znala, niti je marila ko su… Redukovala ih je na generičke pojave prema imenima koja je za njih odabrala: Jevrejski par, Portorikanska domaćica, Albino gutačica mačeva. Moje iskustvo rezultiralo je fotografijom naslova Feministkinja u hotelskoj sobi. | ” |
Možda najgrublji bio je pisac Normal Mejler, koji je izjavio da je “dati kameru Diani Arbus isto što i dati ručnu granatu detetu”; međutim, neki kažu da je Mejler to rekao zato što je bio nezadovoljan time kako ga je Arbus prikazala na fotografiji – zavaljenog u naslon, raskrečenih nogu.
Za poslednju seriju koju je napravila (postuhumno naslovljenu Untitled), Arbus je dobila dopuštenje da fotografiše u instituciji za mentalno bolesne u Nju Džerziju. Fotografije otkrivaju otklon od njene pređašnje tehnike: kombinujući nepredvidivost fleša s dnevnim svetlom te hvatajući subjekte u pokretu, Arbus je prigrlila slučajnost i manjak kontrole. Bivšem suprugu Alenu napisala je da su fotografije “vrlo mutne i promenjive, ali neke su predivne. Rekla je:"napokon ono što sam tražila, i čini se da sam otkrila sunčevo svetlo, svetlo kasnog zimskog popodneva.”
Međutim, Dianine depresivne epizode i promene raspoloženja postajale su sve učestalije.
| „ | Stalno idem gore i dole. Energija, neka posebna vrsta energije jednostavno ističe iz mene i nemam samopouzdanja čak ni za preći ulicu. | ” |
Smrt i nasleđe
urediPosle dugogodišnje depresije, izvršila je samoubistvo [2]- u julu 1971, u dobi od 48 godina, progutala je tablete barbiturata, legla u kadu i prerezala vene.
Godinu dana nakon samoubistva, Arbus je postala prva fotografkinja čiji su radovi izloženi na Venecijanskom bijenalu, a iste godine održana je i velika retrospektivna izložba u MoMA-i koja je kasnije obišla celu SAD i Kanadu.
Njena mlađa kći Dun i prijatelj Marvin Izrael uredili su knjigu Diane Arbus: an Aperture Monograph koja se danas smatra jednom od najvažnijih foto-knjiga u istoriji.[6]
Reference
uredi- ^ Bosworth, Patricia (1984-05-13). „DIANE ARBUS, HER VISION, LIFE, AND DEATH”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-07-24.
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 65. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Estrin, James (2018-03-08). „Diane Arbus Called Her Portraits ‘A Secret About a Secret’”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-07-24.
- ^ Lubow, Arthur (2003-09-14). „Arbus Reconsidered”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-07-24.
- ^ Lubow, Arthur (2016). Diane Arbus : portrait of a photographer (First edition izd.). New York, NY. ISBN 978-0-06-223432-2. OCLC 950881745.
- ^ a b „Dajen Arbus - Fotografkinja nakaza”. Lola (na jeziku: bošnjački). 2018-04-29. Arhivirano iz originala 24. 07. 2021. g. Pristupljeno 2021-07-24.
Spoljašnje veze
urediDokumentarac o njenom životu i delu