Dingovo leglo

Dingovo leglo (engl. Dingoes Den) je roman srpskog i australijskog pisca i antropologa Sretena Božića. Objavljen je pod njegovim književnim imenom B. Vongar (engl. B. Wongar) a po sadržaju je autobiografija. Prvi put je publikovan na engleskom 1999. godine (Bondi Junction, N.S.W. Imprint) a na srpskom 2010. godine (Jasen, Beograd).

Sadržaj

Predgovor romanu je napisao sam autor. U njemu kaže da se nikada nije upitao zašto pisac piše a i sam je zaboravio zašto je počeo da piše. Danas mu je pisanje potreba. Pisanjem se vratio tradiciji narativne srpske književnosti. Učinilo mu se da su naišla vremena u kojima je svet u kome je odrastao odlazi u zaborav i da je sram pisati o tome svetu. Razumeo je da mu ne preostaje ništa drugo nego da se vrati tome svetu u kome je odrastao, duhovno i fizički.

Roman je posvetio austrijskom piscu Handkeu i svome sinu Stefanu.

U prvoj glavi romana Sreten govori o svom prvom susretu sa domorocima i domorodačkoj kulturi Australije. Putovao je iz Alis Springsa jašući na kamili u Kimberli gde se nadao da će naći posao odmah posle doseljenja u Australiju. Gradila se velika brana na reci Ord. Kamila se usput razbolela, a sam je ostao bez vode što ga je odvelo dalje u pustinju u nadi da će naći vodu. Izgubio je svest od iscrpljenosti i žeđi. Od sigurne smrti ga je spasao jedan domorodac koji je putovao sam kroz pustinju da bi vratio svoju ženu koju je zaveo neki belac. Kako ni domorodac ni Sreten nisu znali engleski, sporazumevanje je bilo nemoguće ali je Sreten shvatio da mora da sledi domoroca ako hoće da preživi. Jedinu domoročevu reč koju je upamtio je bila džuburu što je Sreten koristio kad bi oslovljavao domoroca. Kasnije je shvatio da je džuburu bilo mitsko ime pustinjskog goluba. Putovanje je trajalo nekoliko meseci u toku koga je Sreten naučio kako putovati kroz pustinju, osnove domorodačke kulture (shvatanje sveta i života na zemlji) Džuburuovog plemena te imena alatki, biljaka i životinja.

Druga glava govori o Džo Geleriju, drugom domorocu koji je, zajedno sa Sretenom bio uhapšen i strpan u metalni kavez i vožen u landroveru kroz pustinju. Nakon kvara na landroveru Džo i Sreten su ostali usred pustinje na vrelom suncu osuđeni na smrt od žeđi. Spasilo ih je samo čudo - kiša u sredini sušnog perioda, kiša koju je svojom pesmom dozivao Džo. Od Džoa Sreten saznaje o koncentracijskim logorima u koje su kolonizatori trpali pustinjske domoroce Zapadne Australije čija je jedina svrha bilo istrebljenje domorodaca pod maskom njihovog civilizovanja i prisvajanje plemenske zemlje od strane rudarskih kompanija čiji je glavni interes bio uranijum pedesetih godina 20-tog veka. Sreten je bio uhapšen jer je zatečen u divljini među domorocima što je bilo zakonom zabranjeno.

Ova dva događaja su deo uvodnih glava romana Raki (Džuburu) i Valg (Džo) i način na koji nas Sreten uvodi u njegove romane. Beli čovek nije kompletno bez duše. Tu su Kris (Srbin Krsta, nepriznati geolog) i Hans (istraživač) svedoci uništavanja domorodaca i njihove kulture ali i Sretenovi beli informatori o domorocima i njihovim prebivalištima. Hans je geolog koji je tragao za rudom uranijuma u nacističkoj Nemačkoj i istim se poslom bavi u Australiji. Hans ostaje među domorocima da bi se lečio sa shvatanjem da domoroci leče bolesti koje ni najbolji beli doktori ne mogu lečiti.

U sledeće četiri glave Sreten piše o domorodačkim stradanjima u Arnhemskoj zemlji, području Severne Teritorije Australije južno od Darvina. U tridesetim godinama dvadesetog veka Englezi su dozvolili Japancima da ribare u Arafurskom moru oko Darvina. Japanski ribari su se iskrcali na domorodačku teritoriju što je izazvalo revolt domorodaca koji su pobili kopljima uljeze na što je kolonijalna vlast poslala policiju u to područje, što je dalje izazvalo eskalaciju nasilja. Kad su Japanci 1942 bombardovali Darvin i potopili brodove u luci, Australija je poslala vojsku u priobalno područje Darvina. Vojska je otimala devojke i ubijala domoroce razarajući time njihovu zajednicu. Devojke su bile redovno silovane a mnoge se nikada nisu vratile u plemena kojima su pripadale. Rođena deca melezi su oduzimana od silovanih devojaka i "civilizovana" u internatima sa ciljem daljeg zatiranja domorodaca koji nisu imali nikakva građanska prava. Domoroci nisu postojali u demografskim statistikama Australije. Kad se vojska povukla, nastalo je zatišje u kome se javila nada da će se domorodačka zajednica oporaviti. Alan Maršal i bračni par Bernt su bili antropolozi koji su pisali o kulturi domorodaca, verovanjima, poeziji i slikarstvu, te dali prve demografske podatke o plemenima i područjima u Arnhemskoj zemlji gde su plemena živela. Kasnije u 1950-tim godinama kada su otkrivene u Arnhemskoj zemlji ogromne rezerve boksita i uranijuma, plemenske teritorije su date u najam rudarskim kompanijama. Još 1833 Engleska je donela zakon o ukidanju ropstva u njenim kolonijama koji je davao pravo domorodačkim plemenima da poseduju teritorije na kojim su živela i da žive na način na koji su živela. Australijski domoroci su preko advokata pokrenuli sudski proces protiv australijske države i rudarskih kompanija u Darvinu. Izgubili su proces jer nisu dokazali da poseduju zemlju na kojoj žive a da zemlja pripada Kruni, tj. engleskoj kraljici. Zakon o ukidanju ropstva nikad nije bio sproveden u Australiji. Sreten je, radeći na građevinama u priobalnom području Darvina i Alis Springsa, stupio u kontakt sa domorocima i skupljao demografske podatke o njima, beležio njihova verovanja i poeziju, socijalni poredak i pisao o njihovoj likovnoj umetnosti. Vidio je paralelu u kolonijalnom zatiranju kultura pokorenih naroda - Srba u Evropi i australijskih domorodaca. Cilj porobljivača je uvek bio isti: totalno posedovanje porobljenog naroda i njihovih teritorija bez ikakvih građanskih prava datih porobljenom narodu. Pisati o potlačenim je jednako bilo opasno kako u Titovoj Jugoslaviji tako i u Australiji.

Sudbine dvoje domorodaca, Dhambutdžave i slepe žene kojoj su oteli decu a o kojima je Sreten pisao, dovele su Sretena do bekstva domorocima a zatim progonstva iz Australije. Jedan belac je ugrabio mladu devojku iz Dhambutdžavinog plemena koja je po rođenju bila verena za njega. Devojka je potom umrla. Jednog dana se pojavila mlada dingo ženka i postala stalni pratilac Dhambutdžave. Plemensko verovanje je da u psu koji priđe čoveku je duša nekog umrlog saplemenika. Dhambutdžava je verovao da je u toj ženki duša otete devojke. Sreten je napisao priču o Dhambutdžavinoj sudbini koja je bila publikovana u časopisu Aboridžinske lige za napredak a potom preštampana u nekoliko dnevnih listova. Predstavnik neke rudarske kompanije je otkrio da je Sreten napisao taj članak. Sreten je to negirao ali je predstavnik insistirao da Sreten pođe sa njim u Melburn i da tamo potpiše izjavu da on nije autor pomenutog članka. Sreten je nakon toga pobegao domorocima i nikada se nije vratio u Gouv, mesto njegovog zaposlenja kod Darvina. Gulviri i Bogo je bila drama koja je bila o patnji domorodačke žene kojoj su oteli decu a koja je slepa ipak prepoznala u Sretenu belca i molila ga da joj vrati decu. Sreten nije znao engleski u toj meri da bi ono što je napisao bilo čitljivo nekome ko govori engleski. Dramu Gulviri i Bogo mu je jezički doterala slučajna poznanica, meleskinja Kerol, koja se bojala samog pomena njenog domorodačkog porekla. Dramu je Sreten ručno odštampao u 25 primeraka i poslao izdavačima širom Australije i Semjuelu Beketu koji je prosledio dramu njegovom londonskom izdavaču. Drama nikad nije publikovana, ni u Australiji ni u Engleskoj, i doživela je samo jednu skraćenu izvedbu u nekom oglednom australijskom pozorištu. Sreten je živeo sa domorocima gde se oženio plemenskom devojkom koja se zvala Đumala. Sa njom je izrodio dva sina. Od Đumale je naučio mnogo o domorodačkom shvatanju ljudskog života i prirode, te naučio mnogo o plemenskoj poeziji. Sreten se počeo ozbiljno da plaši da bi njegov stvarni identitet mogao da bude otkriven, pa je počeo da piše o sudbini evropskih i američkih dezertera vijetnamskog rata. Jedna njegova priča je dobila prvu australijsku nagradu za kratku priču ali se Sreten nije usudio da se pojavi na ceremoniji dodele nagrade. Ubrzo je u Darvinu otkriven i prisiljen da napusti Australiju.

Svoje progonstvo iz Australije i odlazak u Evropu, Sreten koristi da se vrati u Gornju Trešnjevicu, poseti roditelje i brata Milinka. Vraća se u detinjstvo i mladost punih patnji. Vidi kako se nemilosrdno progone politički nepodobni, jednako u Titovom komunizmu i australijskom liberalnom kapitalizmu. Otac Stevan postaje politički nepodoban nakon što javno predlaže ukidanje smrtne kazne, pisci koji pišu o neljudskoj strani komunističkog režima su progonjeni, zatvarani, slani u ludnice ili na neki drugi način isključivani iz društva. Upoznaje nas sa bolničarkama i lekarkama Škotske ženske bolnice koje su lečile i negovale ranjene Srbe u Prvom svetskom ratu. Za slepog guslara koji peva o njima pored gradske česme one su vile koje se brinu o ranjenim junacima Srbima. U stvarnom životu, one su mučenice od kojih su neke ostale u Srbiji da žive a završile život u Jasenovcu. Nova vlast uništava česmu i svaki pomen imena ovih hrabrih žena. Seća se Drugog svetskog rata kroz pogibiju njegove učiteljice i ranjenog partizana koji je ostavljen na pragu njegove rodne kuće. Posle rata otac mu je progonjen i zatvaran kao narodni neprijatelj. Sreten je đak srednje škole u Novom Sadu gde je prvi put pročitao knjigu i gde mu profesorka srpskog jezika ukazuje na njegov talent budućeg pisca. U vojsci upoznaje kapetana, Srbina i slavonskog partizana, koji mu omogućava da čita, ide u bioskop, gleda pozorišne predstave. Po završetku vojnog roka vraća se u Beograd gde pohađa univerzitetski kurs, radionicu za pisce. Kao pesnik dobija svoju prvu književnu nagradu a zapošljava se i radi kao novinar. Politička nepodobnost kojom je ocenjeno njegovo novinarstvo vodi ga u Francusku, pešice preko Italije, u izbeglički logor Crvenog krsta.

Prva poseta domovini mu donosi nevolje. Mora da dokazuje da, u zemlji u kojoj je rođen, nije stranac. Vraća se u Australiju preko Pariza gde je posetio francuski pomorski muzej L'Harve gde se upoznao sa kulturom ali i tragičnom sudbinom domorodaca Tasmanije koje je Dž. Robinson prisilno iselio na Flajndersovo ostrvo 1835. godine. Po povratku u Australiju kupio je imanje u Gipslendu, južno od Melburna i nazvao ga Dingovo leglo. Na tom imanju je imao daščaru u kojoj je mogao da živi i piše. Imanje je postalo njegov stalni dom. Nevolje u koje ga dovodi njegovo pisanje su ogromne. Neznanje engleskog ga prisiljava da traži pomoć od drugih. I kad je ta pomoć pružena, Sreten nema novca do bi platio a niti pravo da spomene onog ko mu je jezički uredio knjigu (Rozalind Beri). Prodana knjiga izdavaču, Od pećine do Jirkale, ne sme da se publikuje jer neki "uticajni čovek" to zabranjuje. Fotografije iz zbirke Totem i ruda je uspio da izloži u Melburnu (Centar za obrazovanje odraslih) 1974. godine. Izložba je kasnije obišla sve provincijske centre i objavljena je u glavnim melburnškim novinama. Ali kada je Totem i ruda bila izložena u biblioteci australijskog parlamenta (Skupštine) bila je zatvorena nakon samo četiri sata od otvaranja. Knjiga Totem i ruda, koju je jezički preuredila Pru Griv, nije mogla da bude objavljena. Pokušava da na svom imanju osnuje otvorenu scenu gde bi se pevale domorodačke pesme, slušali domorodački mitovi ššto bi ujedno bilo i turističko odredište. Radi na gradilištima kako bi otplatio imanje koje je kupio. Odbija bračnu ponudu njegove prijateljice Pru Griv. Saznaje za smrt svoga oca za koga kaže, da iako je proveo dosta vremena po zatvorima, je umro u svom krevetu.

Osvrti na knjigu

K. K. Ratven primećuje da Vongar, slobodno prevedeno, znači i otpadnik. Zagonetno B iz B. Vongar može da se shvati kao birimbir (duh), zatim kao banumbir (jutarnja zvezda) a možda i kao Božić, njegovo prezime.

T. M. Mejer kaže da je Dingovo leglo uglavnom realistična autobiografija sa vrlo malo magično-realističnih elemenata, gde se napušta kulturni i etnički hibrid (Australija, Srbija) kojeg se Sreten drži u romanu Raki. Domorodačko poreklo (koje Mejerova vidi opet u romanu Raki) je zamenjeno emotivnom identifikacijom koja ishodi iz egzistencijalne krize a dalje je zasnovana na njegovoj ženidbi Đumalom, devojkom iz Jonglu plemena iz Jirkala oblasti. Emotivna veza sa australijskim domorocima je centralni motiv ove autobiografije. Dalje, tvrdi da Sreten ne ublažava svoje srpske ultra nacionalističke stavove koji su vidljivi u njegovom drugom romanu - Raki. Svet Dingovog legla silom uništava Srbiju, Ujedinjeni narodi vide Srbiju kao parija državu, a Srbi su demonizovani u svetu zlonamernom kampanjom koja (lažno) pripisuje ratne zločine i nasilja narodu koji je samo sebe branio od kolonizacije, još od turskih vremena.

U kratkom predgovoru nemačkom izdanju, u prevodu G. Triš (nem. Gisela Triesch), ističe se da je Sreten dobio njegovo književno ime od Đumale i njenih rođaka. Njegove knjige, u kojima se opisuje život australijskih domorodaca nedostojan čoveka, australijske vlasti su dočekale kritički. Bilo mu je zabranjeno da živi na severu Australije i morao se preseliti u Melburn. Brojne Sretenove knjige su prevedene na nemački, francuski, holandski, ruski, mađarski i španski.

U pogovoru ove knjige, Povratak srećnog Božića, prof. A. Petrović piše, citirajući samog Sretena, da kada se knjiga o njemu pojavila prevedena u njegovoj zemlji, Sreten se konačno vratio kući: "Nije mi preostalo ništa drugo do da se vratim tamo odakle sam otišao onog kišnog jesenjeg dana, davne 1948. godine.". Na pitanje zašto reći da je neko ko piše na engleskom, a bavi se zlehudom sudbinom australijskih starosedelaca, srpski književnik, Petrović kaže da Sreten u australijskoj kulturi deluje na srpski način. Sreten ne okreće glavu, ne gleda svoja posla, nije cinično pametan, hrli da se suoči sa nepravdom, saoseća sa porobljenim i poniženim i stavlja život ispred ideologije. Čini nemoguće - piše na jeziku koji nije znao dovoljno ni za svakodnevni razgovor. Dok piše na engleskom, misli na srpskom. Srpski jezik, srpska kultura i srpska istorija stoje iza njega, dajući mu sve vreme oslonac i ključ razumevanja onoga što vidi oko sebe i u sebi.

Literatura

• Dingovo leglo, preveli Aleksandar Petrović i Mirjana Petrović, Izdavačka kuća Jasen, Beograd, 2011.
• B Wongar: Dingoes Den by David Matthews in Australian Book Review, Issues 218-227 p.9 P. Isaacson Publications., 2000
• Milica M. Vojinović Tmušić: Egzil i kulturna diplomatija Sretena Božića/B. Wongara, Philologia Mediana, Kragujevac 2012 str. 243