Dijar Mudar
Dijar Mudar ("prebivalište Mudar") je srednjovekovni arapski naziv najzapadnije od tri provincije Džazire (Gornja Mesopotamija), a druge dve su se zvale Dijar Bakr i Dijar Rabi'a. Prema El Baladuriju, sve tri pokrajine su imenovane nakon što je glavna arapska plemena tamo nastanilo Mu'avija I tokom muslimanskih osvajanja u 7. Veku po kojima su provincije i dobile imena. Dijar Mudar je naselilo pleme Mudar.
Diiar Mudar obuhvata region na obe obale srednjeg toka reke Eufrat, od područja Samosate do grada Anah, a obuhvata i područje reke Balih i donje krajeve reke Habur. Njegovi glavni gradovi bili su Raka na jugu i Edesa (El-Ruha na arapskom) na severu, a drugi veliki gradovi bili su Haran i Saruč. Geografski i politički, tokom ranog islamskog perioda Dijar Mudar je uglavnom bio deo Džazire. Sredinom 10. veka, region je bio pod kontrolom Hamdanida, a pod Sajf el Davlom bio je nezavisan od Džazire i hamdanida iz Mosula i podređen severnom sirijskom Emiru u Alepu. U istom periodu, regija se naišlo na udaru oporavljene Vizantije.
Posle gubitka kontrole nad područjem od strane Hamdanidima, Dijar Mudar i njegovi gradovi došli su pod kontrolu Banu Numair-a, dok je Vatab ibn Dža'bar el Numairi postao autonomni guverner Harana do 1002. godine, dok je Edesa osvojena pod vođstvom Vizantijskog generala Đorđa Manijaka 1032. godine. Nakon toga region je postao podeljen na severni deo koji je najviše bio naseljen hrišćanima, i podložan jermenskoj kolonizaciji, dok je područjem od Harana do Eufrata dominirala arapska nomadska plemena. Sedžučki upadi su počeli 1060-ih i 1070-ih, ali nije bilo sve do 1086. godine kada je Sedžučki sultan Malik šah I uništio pokrajinu pod svojom kontrolom. Dolazak krstašaponovo je uspostavio podelu između krstaškog severa (Grofovija Edesa) i muslimanskog juga, koji je trajao do sredine 12. veka. Ajubidi su preuzeli kontrolu nad regijonom pod Saladinom i zadržali ga do Mongolskog osvajanja 1260.
Izvori uredi
- Canard, Marius; Cahen, Claude . "Diyār Bakr". In Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. 1965. ISBN 978-90-04-07026-4. str. 343–345.
- Canard, Marius; Cahen, Claude . "Diyār Mudar". In Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. 1965. ISBN 978-90-04-07026-4. str. 347–348.
- Heidemann, Stefan (2002). Die Renaissance der Städte in Nordsyrien und Nordmesopotamien. Städtische Entwicklung und wirtschaftliche Bedingungen in ar-Raqqa und Harrān von der Zeit der beduinischen Vorherrschaft bis zu den Seldschuken. Islamic History and Civilization Studies and Texts 40 (in German). Leiden et al.: Brill.
- Heidemann, Stefan (2011). "The Agricultural Hinterland of Baghdad, al-Raqqa and Samarra': Settlement Patterns in the Diyar Muḍar.". Le Proche-Orient de Justinien aux Abbasides. Peuplement et dynamiques spatiales. Actes du colloque "Continuites de l'occupation entre les periodes byzantine et abbasside au Proche-Orient, VIe-IXe siecles" Paris, 18-20 octobre 2007. Bibliothèque de l’antiquitè tardive 19. Turnhout: Brepols. str. 43–58.