Википедија

Didžordžov sindrom

Didžordžov sindrom je genetski poremećaj uzrokovan delecijom 22. hromozoma,[2] koji se karakteriše ćelijskom imunodeficijencijom koja nastaje usled poremećaja razvoja trećeg i četvrtog škržnog luka tokom embriogeneze, i odsustvom descenzusa timusa u prednjem medijastinumu. Kod bolesnika koji imaju potpuno odsustvo timusa klinička slika i sklonost infekcijama je identična kao kod bolesnika sa teškom kombinovanom imunodeficijencijom. Smrtnost kod Didžordžov sindrom je visoka tokom prve godine po rođenju, uglavnom zbog srčanih mana.[3]

Didžordžov sindrom
Dete sa znacima Didžordžovog sindroma
Specijalnostimedicinska genetika
Frekvencija1 u 4.000[1]

Nazivi

uredi

Didžordžov sindrom,[4][5] — Hipoplazija timusa i paratireoidee — Sindrom treće i četvrte faringealne kesice — Velokardio-facijalni sindrom (velocardiofacial syndrome (VCFS),[6] — Šprincenov sindrom (Shprintzen syndrome),[7] — Takao sindrom,[8] Sedlakov sindrom,[1]

Istorija

uredi

Didžordž je 1965. godine prvo opisao pacijenta sa hipoparatireoidizmom i ćelijskim nedostatkom imuniteta i sekundarnom tipičnom hipoplazijom. Ubrzo se spisak malformacije uključen u ovaj sindrom proširin i obuhvatio je druge nedostatke grana trećeg i četvrtog škržnog luka kao i dismorfne crte lica.

Šprintzen je destak godina kasnije (tačnije 1978) prijavio grupu dece sa rascepom nepca ili velo-faringealnom kompetencijom, srčanim oštećenjima i izraženim nosom (velo-kardio-facijalni sindrom). Naknadno je utvrđeno da pojedinci sa velo-kardio-facijalnim sindromom i većina onih sa stanjem koje je opisao Didžordž imaju deleciju hromozoma 22k11.2. Danas se zna da su oba ova poremećaja zapravo različite manifestacije istog genetskog oštećenja.

Epidemiologija

uredi

Procenjuje se da je incidencija Didžordžovog sindroma 1 : 2.000 do 1: 4.000 živorođenih.[9] Kako je ova procena zasnovana samo na većim oštećenjima ona može biti potcenjena, jer neke osobe imaju blage simptome i zbog toga možda nisu formalno dijagnostikovane. To je jedan od najčešćih uzroka intelektualne invalidnosti usled sindroma genske delecije ili delecijske mutacije.[10]

Nisu utvrđene razlike u incidenciji sindroma između dečaka i devojčica.[11]

Studije

Tačnu prevalenciju je teško proceniti, jer broj dijagnostikovanih osoba zavisi od iskustva i svesti o sindromu kod stručnjaka koji se susreću sa ovom decom, kao i od težine fenotipa. Na to ukazuju npr. švedska demografska studija, sprovedena u zapadnoj Švedskoj, u kojoj je prevalencija procenjena na 13,2 : 100.000 živorođenih.[12] Dok je u Geteborgu, specijalizovani multidisciplinarni tim ustanovio i mnogo veću prevalenciju, 23,3 : 100.000.

Prognoza

Očekuje se da će broj obolelih u 21. veku porasti zbog više razloga:

Prvo — napredka medicine, i pre svega kardiohirurgije, rezultovao je većim brojem preživljava bolesnika sa srčanim mana povezanim sa ovim sindromom. Tako osobe sa Didžordžovim sindromom sad mogu da rađaju decu, kod koje je mogućnost da dobiju ovu boelst oko 50% za svaku trudnoću.
Drugo — danas se pruža mogućnost da roditelji koji nisu bili svesni sopstvenih genetskih stanja, sada mogu da otkriju ovu bolest genetskim ispitivanjem uključujući i atipične oblike genske delecije (delecijsku mutaciju), što uvećava broj slučajeva ovog sindroma.[13]

Klinička slika

uredi

Simptomi Didžordžovog sindroma uočljivi su odmah nakon rođenja, naročito oni koji se odnose na urođene srčane mane. U kliničkoj slici uglavnom dominiraju ovi simptomi znaci bolesti:[14]

  • kongenitalnim anomalijama srca,
  • nedostatkom ili hipoplazijom timusa (uz imunodeficijenciju i česte infekcije),
  • hipoparatireoidizmom s posledičnom hipokalcemijom,
  • gastrointestinalnim problemima,
  • usporenim psihomotornim razvojem,
  • stigmatama lica i glave,
  • sklonošću ka razvoju psihijatrijskih poremećaja i kriza svesti.

Mogući klinički nalazi i njihova učestalost najbolje je sažeta u donjoj tabeli na osnovu podataka Kobrinskog i drugih objavljenih u Lancetu 2007. godine.[15]

Učestalost kliničkih nalaza kod pacijenata sa Didžordžov sindrom ili delecijom 22K11.2.
Klinički nalazi Frekvencija
Srčane anomalije 49-83%
Hipokalciemija 17-60%
Nedostatak hormona rasta 4%
Nepčane anomalije 69-100%
Bubrežne anomalije 36-37%
Oftalmološke anomalije 7-70%
Neurološke anomalije 8%
Anomalije vratne kičme 40-50%
Anomalije donjih udova 15%
Kašnjenje govora 79-84%
Kašnjenje u razvoju odojčeta 75%
Zastoj razvoja u detinjstvu 45%
Bihevioralni ili psihijatrijski problemi 9-50%

Dijagnoza

uredi

Didžordžov sindrom je moguće otkriti pre rođenja ili tokom ranog razvoja, što je od značaja za preduzimanje preventivnih i terapijskih mera. Međutim zbog mnogih drugih simptoma, najčešće je dijagnostika povezana sa brojnim dijagnostičkim procedurama koje mogu na kraju da otkriju ovaj sindrom.

Simptomi se najčešće javljaju dok su deca još u porodilištu (cijanoza, simptomi srčane mane itd.), a mogu se ispoljiti i posle nekoliko nedelja ili meseci. Kod nekih bolesnika problem se dijagnostikuje tek u odraslom dobu, zbog kašnjenja u razvoju govora ili problema sa ishranom. To ukazuje na veliku varijaciju simptoma u okviru ovog sindroma (pa to treba imati u vidu tokom dijagnostike).[16]

Rezultati FISH analize kod Didžordžovog sindroma

Terapija

uredi

Terapija se zasniva na:

  • dugotrajnom stimulativnom lečenje,
  • tretmanu kriza svesti i psihijatrijskih poremećaja,
  • intenzivnom psihijatrijskom i defektološkom lečenje i savetodavnom radu sa roditeljima.

Prognoza

uredi

Prognoza je promenljiva i zavisi od težine bolesti. Iako se srčani problemi poboljšavaju nakon operacije kod većine pacijenata, i velika većina beba ima uspešnu korekciju srčanih bolesti i skoro normalan životni vek. Međutim srčane malformacije i dalje ostaju glavni uzrok smrti u prvoj godini života odojčeta. Stopa smrtnosti odojčadi je relativno niska (~ 4%), dok je stopa smrtnost kod odraslih nešto veća nego prosečna smrtnost u odnsou na ostatak odrasle populacije.[17]

Iako uz pravovremenu dijagnozu i lečenje većina dece preživi i doživi odraslo doba, ipak ta deca kasnije postaju osobe sa posebnim potrebama, kojima su neophodni stalna briga i nadzor (zbog mentalne retardacije, kriza svesti, neuroloških i psihijatrijskih poremećaja).

Prognoza govornih problema je dobra uz odgovarajuće intervencije, a učestalost pratećih infekcija s vremenom opada.

Izvori

uredi
  1. ^ a b „22q11.2 deletion syndrome”. Genetics Home Reference (na jeziku: engleski). jul 2013. Arhivirano iz originala 13. 5. 2017. g. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  2. ^ Bassett, A.S., Chow, E.W. (1999). „22q11 deletion syndrome: a genetic subtype of schizophrenia”. Biological psychiatry. 46 (7): 882—91. 
  3. ^ Popović-Deušić, S., Lečić-Toševski, D., Pejović-Milovančević, M., Draganić-Gajić, S., Aleksić-Hil, O.& Radosavljev-Kirćanski, J. 2011, "Didžordžov sindrom - prikaz bolesnika", Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, vol. 139, no. 9-10, pp. 681-684.
  4. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 978-1-4160-2999-1. 
  5. ^ James, William D.; Berger, Timothy G.; et al. (2006). Andrews' Diseases of the Skin: clinical Dermatology. Saunders Elsevier. ISBN 978-0-7216-2921-6. 
  6. ^ „Chromosome 22q11.2 Deletion Syndrome - NORD (National Organization for Rare Disorders)”. NORD (National Organization for Rare Disorders). 2017. Arhivirano iz originala 28. 1. 2017. g. Pristupljeno 10. 7. 2017. 
  7. ^ Shprintzen RJ, Goldberg RB, Lewin ML, Sidoti EJ, Berkman MD, Argamaso RV, Young D (januar 1978). „A new syndrome involving cleft palate, cardiac anomalies, typical facies, and learning disabilities: velo-cardio-facial syndrome”. Cleft Palate J. 15 (1): 56—62. PMID 272242. 
  8. ^ Burn J, Takao A, Wilson D, Cross I, Momma K, Wadey R, Scambler P, Goodship J (oktobar 1993). „Conotruncal anomaly face syndrome is associated with a deletion within chromosome 22q11”. J. Med. Genet. 30 (10): 822—4. PMC 1016562  . PMID 8230157. doi:10.1136/jmg.30.10.822. 
  9. ^ Fung WL, Butcher NJ, Costain G, Andrade DM, Boot E, Chow EW, et al. (August 2015). „Practical guidelines for managing adults with 22q11.2 deletion syndrome”. Genet. Med. 17 (8): 599—609. .
  10. ^ Daily DK, Ardinger HH, Holmes GE (February 2000). „Identification and evaluation of mental retardation”. American Family Physician. 61 (4): 1059—67. 1070. , .
  11. ^ Oskarsdottir S, Vujic M, Fasth A (2004). „Incidence and prevalence of the 22q11 deletion syndrome: a population-based study in Western Sweden.”. Arch Dis Child. 89: 148—51. .
  12. ^ Oskarsdóttir S, Vujic M, Fasth A „Incidence and prevalence of the 22q11 deletion syndrome: a population-based study in Western Sweden”. Arch. Dis. Child. 89 (2): 148—51. 2004. .
  13. ^ „The Genetics of 22q11.2 DS: Demographics”. Information for Medical Professionals. The Dalglish Family Hearts and Minds Clinic for Adults with 22q11.2 Deletion Syndrome. Arhivirano iz originala 9. 3. 2016. g. Pristupljeno 26. 8. 2015. 
  14. ^ (2008) Diagnostic criteria: Partial DiGeorge syndrome. European Society for Immunodeficiencies, Nov., www.esid.org 29. Jun. 2009
  15. ^ Kobrynski LJ, Sullivan KE (oktobar 2007). „Velocardiofacial syndrome, DiGeorge syndrome: the chromosome 22q11.2 deletion syndromes”. Lancet. 20370 (9596): 1443—52. .
  16. ^ European Society for Immunodeficiencies. Diagnostic criteria: partial DiGeorge syndrome. November 2008. Available from: http://www.esid.org (last accessed 29 June 2009)
  17. ^ „DiGeorge (22q11.2 deletion) syndrome: Management and prognosis”. www.uptodate.com. Pristupljeno 2024-01-29. 

Spoljašnje veze

uredi
Klasifikacija
Spoljašnji resursi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Диџорџов_синдром&oldid=27869923”