Dom slepih kralja Aleksandra

Godine 1917. osnovan je u Bizerti Prvi srpski zavod za slepe invalide, koji je prolazio kroz mnoge faze razvitka i napretka. Osnovan pod teškim ekonomskim i socijalnim uslovima, 1918. godine prekida na kratko svoj rad, da bi naredne bio ponovo otvoren u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon oslobođenja i povratka u otadžbinu. Tada poznat pod imenom Dom slepih invalida ustaljuje se u Zemunu i tu nastavlja svoju delatnost. Dom je bio smešten u Špirtinoj kući u kojoj se danas nalazi Zavičajni muzej Zemuna. Osnivač Doma bio je Veljko Ramadanović specijalni pedagog i socijalni radnik. Kralj Aleksandar I Karađorđević posetio je ovaj dom 12. avgusta 1920. godine i primio ga pod svoje pokroviteljstvo i zaštitu.

Dom slepih kralja Aleksandra

Delatnost

• Pitomci u Domu slepih kralja Aleksandra
• 
• 
• 
• 
• 
• 

Dom je u prvom periodu okupljao slepe ratne invalide, a kasnije sve slepe ljude, oba pola, iz svih pokrajina zemlje. Za njih su otvoren nova odeljenja, pripremana učila i udžbenici potrebi za školovanje, otvorena je muzička škola, osnovan tamburaški zbor i pevački hor. Zatim, trezvenjačko društvo pitomaca Nova svetlost i sve drugo kako bi se postiglo da pitomci ovog doma budu moralno i intelektualno vaspitani.

U okviru Doma postojale su i razne zanatske radionice: četkarska, pletarska, opančarska, štrikarska i druge, koje su omogućavale pitomcima da nauče zanat i tako se osposbe za rad i privređivanje. Takođe, pitomci su ovde učili Brajovu azbuku, kako bi se opismenili.

Veljko Ramadanović

Dom je imao mnogo prijatelja, koji su brinuli i slali pomoć Domu i pitomcima. Bilo je i domaćih i stranih, a posebno se izdvaja Permanent Blind Relief War Fund američki komitet za pomaganje savezničkih slepih invalida. Komitet je pružio ogromnu pomoć pitomcima ovog doma, kako u novcu tako i u materijalu, alatima, odeći, obući i ostalim potrebnim stvarima. Komitet se sve do aprila 1920. godine starao o ishrani pitomaca, pole čega je to staranje država primila na sebe. Ministarstvo socijalne politike dalo je tada na ime državne pomoći svim redukovanim slepim invalidima izvesne sume novca i pozajmice, radi otvaranja zanatskih radionica. Takođe i mnogo privatnih lica davalo je poklone u novcu ili naturi.

Iako znatna pomoć ona ipak nije bila dovoljna da sasvim životno obezbedi slepe ljude u ovom Domu i to je jedino moglo biti rešeno na nivou države. Gotovo svi ministri socijalne politike izašli su u susret željama i potrebama slepih, a posebnu pažnju je ukazao ministar Krsta Miletić. On je, dok je bio u resoru agrara, ustupio za 55 slepih invalida i njihove porodice 435 jutara zemlje za korišćenje i obrađivanje na eksproprisanom imanju grofa Koteka kod Novog Sada. Potom je ministar socijalne politike Milan Simonović, kao ministar agrarne reforme, dodelio zemlju širom države za 670 invalida.

Uprava Doma je takođe puno truda i rada uložila kako bi se ovaj problem rešio i njen prvi korak bio je da se prošire postojeće i podignu nove institucije za slepe. U samom Domu osnovala je dečje zabavište i neku vrstu predškolskog odeljenja, za slepu decu koja su još mala za školu. Cilj je bio da se deca u najranijem dobu naviknu na drugu decu, nauče nekim osnovama i tako se pripreme za školu. Za starije dečake, koji su završili školu, uprava je pružila zanatsku spremu i osposobila ih za samostalan rad i izdržavanje, a neki su čak pronašli posao i u okviru samog Doma.

Azil za slepe devojke

Devojčicama je ipak bilo teže, uglavnom zbog toga što su u to vreme imale manje mogućnosti za zaposlenje i samostalnost. Trudom uprave osnovan je 1924. godine Odbor gospođa za zaštitu slepih devojaka sa sedištem u Beogradu. U taj Odbor ušle su najviđenije dame iz Beograda na čelu sa gospođom Bojkom Đuričić i gospođom Trifković. Odbor je preuzeo na sebe staranje o slepim devojkama koje prođu kroz zavode slepih i iz istih istupe kao svršene pitomice. Prvi uspešan korak bio je osnivanje azila za slepe devojke u manastiru Gabrovcu kod Niša, gde je izvršen privremeni smeštaj jedne grupe slepih devojaka dok se ne obezbedi stalni azil. Najzad i to je ostvarno 1925. godine, za osnivanje azila ustupljeno je imanje grofa Pejačevića zvano Moja volja u blizini Inđije, gde se moglo smestiti oko 100 ljudi.

Radionice i nastava

• 
  Pletarska radionica
• 
  Četkarska radionica
• 
  Opančarska radionica
• 
  Štrikerska radionica
• 
  Odeljenje za izradu reljefa
• 
  Daktilografsko odeljenje
• 
  Muzička škola u Domu slepih
• 
  Tamburaški zbor slepe dece
• 
  Štamparija za slepe
• 
  Štamparija za slepe
• 
  Nastava u Domu slepih
• 
  Nastava u Domu slepih
• 
  Nastava u Domu slepih
• 
  Četkarska radionica

U Domu slepih kralja Aleksandra ulagalo se mnogo truda da se slepe osobe opismene i osposobe za rad, kako i u budućnosti mogli da sebi i svojim porodicama obezbede normalan život. Zbog toga su osnovane mnoge radionice u kojima su se pitomci osposobljavali za određenu vrstu zanimanja. Osnivanje ovh radionica i njihovo opremanje država je novčano pomoga. Korparsko-pletarski zanat bio je podoban za ljude sa ovakvim invaliditetom i mnogi pitomci su se osposobljavali baš za ovo zanimanje. Četkarski zanat se smatrao najrentabilnijim zanatom, koji slepi mogu savladati. Opančarski zanat bio je jedan od omiljenih među pitomcima, vrlo su ga lako savlađivali i ubrzo radili istim tempom kao i ljudi koji vide. Štrikersa radionica otvorena je 1921. godine, dakle godinu dana posle svih prethodno navedenih, i za njom su najviše potrebe osećali oni invalii koji su ostali i bez jedne ruke i nisu mogli savladati druge zanate. Osim ovih zanata u Domu je postojala i izvesna škola za daktilografe. Uprava je pismenije i školovanije pitomce upućivala na daktilografiju. Mnogi od njih su uspešno savladali ovu tehniku i od Permanent Blind Relief War Fund dobili po jednu pisaću mašinu na poklon. Postojalo je, takođe, i odeljenje za izradu reljefa, koje je bilo uređeno i snabdeveno svim specifičnim alatima, tako da je zadovoljavalo sve školske kriterijume. Slepi su izradili nebrojano mnogo mapa gotovo svih zemalja Evrope, kao i mnogo figura i oblika koji su služili za orijentaciju slepih i upoznavanje svih, do tada nepoznatih, predmeta. U domu je postojala i muzička škola gde su pitomci učili da sviraju na klaviru i tamburama, a postojao je i hor. Prva štamparija za slepe kod nas osnovana je baš u ovom Domu 1920. godine, kreditom Permanent Blind Relief War Fund-a. U početku je bila dosta oskudna i primitivna i teško je uspevala da zadovolji najelementarnije školske i kulturne potrebe. Vremenom je napredovala i širila svoj rad, lagano se modernizovala i dostigla izvanredni obim proizvodnje. Postojala je i očigledna nastava gde su slepa deca opipavanjem predmeta mogla da nauče kako izgledaju pojedini predmeti, životinja ili slično. Deca su posebno volela ovu nastavu, jer su na inovativni način mogla da uče i zadovolje svoju radoznalost. Na odmoru između nastave deca se uglavnom igraju i trče, dok stariji pitomci to vreme koriste za šetnju i razgovore sa drugima. Za vreme Drugog svetskog rata škola je premeštena na drugu lokaciju u ulici Kralja Milutina i radila je smanjenim obimom, sve do oslobođenja Zemuna 1944. godine. Nakon oslobođenja škola se seli u ulicu Cara Dušana gde se nalazi i danas.

• 
  Vreme odmora u Domu slepih
• 
  Prvi učenici gimnazije slepih
• 
  Pitomci
• 
  Pitomci
• 
  Rad u Domu
• 
  Orkestar u Domu slepih

Vidi još

• Veljko Ramadanović

Literatura

• Dom slepih kralja Aleksandra I Zemun, Aleksandrovo1924-1925, Zemun 1925.
• Lazarević, Brzulović, Đurđulov, Put svetlosti, Brajevo pismo i obrazovanje slepih u Srbiji, Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković, Beograd 2009.

Spoljašnje veze

• Devet i po decenija školovanja slepih i slabovidih
• Dom Slepih ("Politika", 24. avg. 1923, str. 5) digitalna.nb.rs