Druga francuska republika
Druga francuska republika, zvanično Francuska Republika (franc. République française), je bila francuska država stvorena tokom revolucije 1848. godine. Nasledila je tzv. Julsku monarhiju, a zamenjena je 1852. godine Drugim francuskim carstvom nakon državnog udara koga je izvršio predsednik Luj Napoleon Bonaparta.
| Francuska Republika République française Francuska | |||
|---|---|---|---|
| Himna Himna žirondinaca | |||
 Francuska 1848. godine | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Evropa | ||
| Regija | zapadna Evropa | ||
| Prestonica | Pariz | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | francuski | ||
| Religija | rimokatolicizam | ||
| Politika | |||
| Oblik države | republika | ||
| — Predsednik | Luj-Napoleon Bonaparta | ||
| Zakonodavna vlast | Narodna skupština | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | novi vek | ||
| — Osnivanje | 1848. | ||
| — Ukidanje | 1852. | ||
| Događaji | |||
| — državni udar | 23. februar 1848. | ||
| — ukidanje ropstva | 27. april 1848. | ||
| — usvajanje ustava | 4. novembar 1848. | ||
| — državni udar Bonaparte | 2. decembar 1851. | ||
| — zavođenje Carstva | 2. decembar 1852. | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Valuta | francuski franak | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Francuske | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
.svg){kind=small}
|
| ||
Nastanak uredi
Ekonomska kriza uredi
Uzrok krize iz 1848. godine, kao i one iz 1788. godine, može se videti u meteorološkim neprilikama; previše kišovito proleće i izuzetno suvo leto. Posledica toga je veoma loša žetva. Nerodne godine nizale su se još od 1842. što dovodi do smanjenja proizvodnje krompira. Krompir je od 17. veka omogućavao najsiromašnijim Evropljanima da žive, zamenjujući im hleb. Porast cene je negde bio i dvostruki. U Francuskoj, kod Bordoa, maskirani ljudi primoravaju zemljoposednike da žito šalju na pijace. Usledila su mnogobrojna hapšenja. Prikazivalo se kao da su komunisti pokretači pobune. Na severu su 43 osobe osuđene na zatvorske kazne; među njima i jedanaestogodišnje dete. Radnik koji je ukrao hleb osuđen je na 5 godina zatvora i 10 godina sudskog nadzora. Kriza iz 1846—7. godine nije bila samo kriza poljoprivrede. Pogođene su, takođe, i industrija i finansije. Prva žrtva krize bila je tekstilna industrija. Fabrike su zatvarane, a radnici su ostajali bez posla. Smanjuju se količine transportovane robe, te propada i železnica. Opada potrošnja uglja za petinu, a količine iskopane rude za polovinu. Rudnici gvožđa otpuštaju petinu svojih radnika. Kriza je zahvatila i trgovinu i bankarstvo.
Javno mnjenje je za krizu optuživalo vlade. Mere koje su vlade preduzele zbog nastupele krize su zakasnele i nedovoljne. Politička uskomešanost naročito je bila izražena u pet zemalja: Švajcarskoj, Francsukoj, Nemačkoj, Poljskoj i Italiji. U Francuskoj, na mestu ministra spoljnih poslova nalazio se Gizo od 1840. godine. On je 1847. godine postao i predsednik vlade. Odbijao je svaku reformu, a jedini odgovor bio mu je „Obogatite se“. Napadi na njega u Narodnoj skupštini nakon izbijanja krize postaju sve češći. Gizo se ipak održao na vlasti. Opozicija se tada okupljala oko Anrija V, unuka Šarla X koga je nameravala da postavi na presto. Zbog toga su doneseni zakoni o zabrani okupljanja. Kako bi prevarili vlast, opozicioni blok se okupljao po banketima na kojima se raspravljalo protiv vlade. Prvi takav banket održan je u Parizu; pevala se Marseljeza i diskutovalo protiv vlade. Jedan od vođa opozicije bio je Alfons Lamartin koji je sastavio delo „Istorija Žirondinaca“ gde slavi revoluciju iz 1789. godine. Revolucija koja se u literaturi obično naziva „revolucijom 1848.“ predstavlja samo završnu fazu revolucionarnog pokreta započetkom 80 godina ranije.
Državni udar uredi
Revolucija u Francuskoj izbija nakon odbijanja Gizoa da dopusti Nacionalnoj gardi održavanje banketa. Oficiri, podržani od opozicije, dogovaraju da se banket ipak organizuje. Banket je odložen, ali je otpočeto sa demonstracijama protiv Gizoa, na kojim se pevala Marseljeza i Himna žirondinaca. Na trgu Konkord Nacionalna garda nevoljno razbija manifestacije (ubijena su dva civila). Ona često prelazi na stranu naroda. Konačno, februara 1848. godine Narodna garda odbila je poslušnost. Gizo je podneo ostavku. Istog dana (23. februar) došlo je do sukoba naroda i odreda vojske koji se završio sa preko 20 mrtvih. Ujutro sledećeg dana Pariz je prekriven barikadama. Kralj je poverio sastav nove vlade vođi levice, Tjeru. Komandu nad vojskom koja je trebalo da zavede red u gradu poverio je Bižou, slavnom po uspesima u Alžiru, ali omrznutom zbog suzbijanja pobune iz 1834. godine. Vojska je, da bi povratila kontrolu nad gradom, obrazovala četiri kolone, ali je samo jedna ostvarila svoje ciljeve. Bižo je naredio vojsci da se povuče u kasarne. Kralj Luj-Filip je pokušao da sledećeg dana izvrši smotru Nacionalne garde, ali je dočekan uzvicima: „Dole sistem, živela reforma“. Zbog toga je prinuđen na abdikaciju u korist svoga unuka. Kraljevska porodica napustila je Tiljerije koji je odmah zatim opljačkan od strane svetine. Vladarska prava Lujevog unuka nisu mogla biti ostvarena. Manifestanti su tražili zavođenje republike. Na poziv Lamartina, kliču „privremenoj vladi“ sastavljenoj od republikanaca iz redova građana. Privremena vlada objavila je sledeći proglas: „Privremena vlada hoće republiku, s tim da to odobri narod čije će mišljenje smesta biti zatraženo...“.
Privremena vlada uredi
Dekret privremene vlade napisao je Luj Blan. Ona se njime obavezala da obezbedi egzistenciju radnika pomoću rada, tj. da obezbedi posao svim građanima. Masa, na čelu sa Blankijem, traži da se usvoji crvena zastava. Lamartin je odbio predlog; usvojena je trobojka. Deviza Druge francuske republike, kao i 1792. godine, bila je: „Sloboda, Jednakost, Bratstvo“. Vlada je uspela da odnese pobedu nad krajnjom levicom. Osnovala je komisiju za radnička pitanja na čelu sa Lujem Blanom. Radnička udruženja šalju u nju svoje predstavnike. Komisija donosi odluku o osnivanju dobrotvornih radionica (narodnih radionica) u kojoj se radilo za pristojnu nadnicu od 2 franka dnevno. Vlada je ograničila radno vreme na 10 časova, čak i za žene. U francuskim kolonijama je, kao i 1794. godine, ukinuto ropstvo, koje je ponovo uveo Napoleon Bonaparta 1802. godine.
Istih dana raspravlja se o izborima za Narodnu skupštinu. Uvedeno je opšte pravo glasa za sve muškarce starije od 21 godinu. Privremena vlada donosi još jednu značajnu odluku 4. marta 1848. godine. Lamartin je uputio predstavnicima Francuske u raznim evropskim zemljama cirkularno pismo u kome je izjavio da Francuska neće intervenisati kako bi pomogla revoluciju u bilo kojoj zemlji. Time je zauzeo stav sličan stavu Maksimilijana Robespjera koji se 1791/2. godine protivio odluci Žak Pjera Brisoa o spoljnoj intervenciji koja je Francusku mnogo koštala, a malo donosila. Cirkularno pismo Alfonsa Lamartina težak je udarac za evropsku revoluciju.
Francusku je 1848. godine pogodila nova ekonomska kriza. Fabrike se zatvaraju jer ne uspevaju da prodaju svoju robu. Broj radnika upisanih u radionice je sve veći. U novoj Narodnoj skupštini većinu su dobili umereni. Skupština je započela sa pripremom Ustava. Na dopunskim izborima održanim iste godine u vladu su stupila poznata imena poput Adolfa Tjera, pisca Viktora Igoa i Luja-Napoleona Bonaparte (zvanični naslednik velikog cara). Visoka dnevna nadnica dovela je do toga da u narodne radionice nagrne veliki broj nezaposlenih ili loše plaćenih radnika. Oni traže korenite društvene reforme i pomoć evropskim ustanicima. Nacionalna garda poslata je da rasturi manifestante. Vođa Blanki je uhapšen. Skupština je 30. maja donela odluku o zatvaranju narodnih radionica. Odluka izvršne komisije izazvala je nemire koji su u istoriji poznati kao „Junski dani“ (23-6. jun). Vlada je ugušila ustanak. Bilo je 1500 mrtvih. Pariski ustanak bio je pobeđen, a sa njim i revolucija.
Posledica „Junskih dana“ je stvaranje „Partije reda“ od strane monarhista i konzervativnih republikanaca, na čelu sa Adolfom Tjerom. Partija nije uspela da ukloni sa položaja generala Kavenjaka kome je junska pobeda donela ogroman uspeh. Međutim, partija je uspela da razoruža Nacionalnu gardu, zatvori klubove demokrata-socijalista, ugasi mnoge listove uvođenjem visokih kaucija i dr. Bonapartizam je u zamahu. Luju-Napoleonu prilaze radnici i seljaci koji nisu bili na strani Kavenjaka. Adolf Tjer potcenjuje Bonapartu.
Ustav iz 1848. godine nazadan je u odnosu na onaj iz 1793. godine. Suprotstavlja se svakom spominjanju „prava na rad“. Sličan je ustavu Sjedinjenih Američkih Država; jedinstvena Skupština, snažna izvršna vlast, predsednik Republike istovremeno i šef države i šef vlade. Na izborima za predsednika Republike kao kandidati se pojavljuju petorica ličnosti: Kavenjak, Ledri-Rolen i Raspaj (predstavnici demokrata-socijalista), Lamartin i Luj-Napoleon Bonaparta. Pobedu, uz ogromnu većinu glasova, odnosi Bonaparta za koga glasaju seljaci i radnici.
Luj-Napoleon Bonaparta kao predsednik uredi
Bonaparta je napustio Lamartinovu spoljnu politiku i poslao korpus generala Udinoa koji je trebalo da ponovo uspostavi vlast pape Pija u Rimu . Na izborima za Skupštinu pobedu odnosi Partija reda. Pokušaj montanjara da podignu ustanak brzo je ugušen. U Francuskoj je trijumfovala reakcija. U Parizu je 1849. godine osnovano Društvo desetog decembra, centar bonapartističke propagande. Ono je preduzelo snažnu demagošku agitaciju u korist predsednika republike. Ohrabren, Bonaparta je novembra iste godine smenio vladu Odilona Baroa i postavio svoj lični kabinet na čelu sa generalom D'Opulom. Škole se ponovo predaju u ruke katoličkoj crkvi, uvodi se porez na vino, posečeno je „drveće slobode“ zasađeno 1848. godine. To izaziva reakciju liberala te je na dopunskim izborima za Zakonodavnu skupštinu demokratsko krilo dobilo 21 (od 30) poslanika. Partiji reda je zazvonilo za uzbunu. Ograničeno je izborno pravo; pravo glasa gubi oko milion radnika. Francuska je bila sve bliže ponovnom uvođenju monarhije. Napoleon je to želeo od početka svoje vladavine, ali su mu prepreku predstavljali republikanci. Njihovo krilo vremenom sve više slabi, ali su protiv Bonaparte bile i dve monarhističke struje nastale iz Partije reda: legitimisti (krupni zemljoposednici, ističu grofa od Šambora, unuka Šarla X) i orleanisti (finansijska oligarhija, ističe grofa od Pariza, unuka Luja Filipa). Bonapartisti su 1850/1. godine pojačali svoju propagandu. Bonaparta je putovao širom Francuske, obećavao, ulagivao se masama, bogatima je delio poklone, a vojsci priređivao sjajne smotre.
Bonapartisti početkom 1851. godine predlažu ukidanje zakona kojim je mandat predsednika ograničen na četiri godine tvrdeći da će silaskom Bonaparte sa vlasti u zemlji nastati haos. Predlažu produženje Bonapartinog mandata na 10 godina. Bonaparta je primenio još jedan demagoški gest: pokušao je da vrati opšte biračko pravo. Skupština je odbila. Bonaparta je od toga imao dvostruku korist; narodu se pokazao u najboljem svetlu, a Skupština u najgorem. Stranka reda se osipa. Bonaparta se odlučio na državni udar.
Pad uredi
Noću, 2. decembra, Pariski garnizon, odan Bonaparti, zauzeo je sve strategijske tačke prestonice. Predsednik je napao Zakonodavnu skupštinu i pohapsio izvestan broj antibonapartista među poslanicima, vratio biračko pravo, produžio sebi mandat na 10 godina. Samo je jedna grupa republikanaca pozivala narod na oružanu borbu. Ona je trajala kratko. Već 4. decembra prestao je svaki otpor. Bonaparta je potom sproveo plebiscit na kome je tražio mišljenje naroda o izvršenom državnom udaru. Dobio je očekivani odgovor; narod ga je podržao. Januara 1852. godine proglašen je novi Ustav. Sva izvršna vlast, pravo zakonodavne inicijative i potpuna kontrola nad državom dati su predsedniku; dakle, očuvana je parlamentarna forma. Tek decembra 1852. godine Senat je Francusku proglasio naslednim carstvom. Luj Napoleon Bonaparta prostao je car Napoleon III Bonaparta.
Izvori uredi
- Žak Godšo, Revolucije 1848, Beograd, Nolit (1971)
- Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6.
- Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770—1914), Zavod za udžbenike (2010)