Википедија

Дугорепа сеница

Dugorepa senica (lat. Aegithalos caudatus) vrsta je ptice iz reda ptica pevačica. Česta je ptica u većem delu Evrope i Azije.

Dugorepa senica
Odmara na žici za sušenje veša u Šropširu
Pesma dugorepe senice snimljena u Kembridžširu
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Passeriformes
Porodica: Aegithalidae
Rod: Aegithalos
Vrsta:
A. caudatus
Binomno ime
Aegithalos caudatus
Podvrste
  • A. c. caudatus – (Linnaeus, 1758)
  • A. c. rosaceus – Mathews, 1938
  • A. c. europaeus – (Hermann, 1804)
  • A. c. aremoricus – Whistler, 1929
  • A. c. taiti – Ingram, W, 1913
  • A. c. irbii – (Sharpe & Dresser, 1871)
  • A. c. italiae – Jourdain, 1910
  • A. c. siculus – (Whitaker, 1901)
  • A. c. macedonicus – (Salvadori & Dresser, 1892)
  • A. c. tephronotus – (Gunther, 1865)
  • A. c. tauricus – (Menzbier, 1903)
  • A. c. major – (Radde, 1884)
  • A. c. alpinus – (Hablizl, 1783)
  • A. c. passekii – (Zarudny, 1904)
  • A. c. trivirgatus – (Temminck & Schlegel, 1848)
  • A. c. kiusiuensis – Kuroda, Nagamichi, 1923
  • A. c. magnus – (Clark, AH, 1907)
Rasprostranjenost dugorepe senice
  stanarica
  bez gnežđenja
Sinonimi
  • Parus caudatus Linnaeus, 1758

Opis

uredi

Dugorepa senica je mala ptica sa dužinom tela od 13 do 15 cm, gde od ukupne dužine tela više od polovine otpada na rep (7—9 cm).[2] Raspon krila može ići i do 18 cm. Na ovoj ptici generalno preovlađuje pepeljasta boja sa više ili manje primesa roze.[2] Na krilima, glavi i repu ima crne šare. Telo je zaobljeno sa malom glaavom na kojoj se nalazi mali, skoro trouglasti, kljun.[3] Mužjaci i ženke su slični po izgledu, a mlade jedinke završe svoj proces mitarenja pre prve zime.

Vokalizacija

uredi

Oglašavanje predstavlja značajno pomagalo za identifikaciju ovih ptica. Kada su u jatu, dugorepe senice ispuštaju konstantna dozivanja i često se prvo čuju pre nego što se vide. Imaju tri različita cvrkuta — visoki „pit”, trostruki cvrkut „iiz-iiz-iiz”, i klepetavi „šnuur”. Oglašavanje postaje glasnije i brže kada ptice prelaze otvoreno područje ili kada se jedinka odvoji od grupe.[4]

Taksonomija i sistematika

uredi

Dugorepu sinicu je opisao švedski prirodnjak Karl Line 1758. godine u desetom izdanju svog Systema Naturae pod binomskim imenom Parus caudatus.[5] Epitet caudatus predstavlja latinsku reč za „repatu”.[6] Line nije izmislio ovo latinsko ime, već su Parus caudatus koristili raniji autori kao što su švajcarski prirodnjak Konrad Gesner 1555. godine,[7] zatim italijanski prirodnjak Ulise Aldrovandi 1599. godine,[8] kao i engleski ornitolog Frensis Vilbi 1676.[9]

Dugorepa senica je prvo klasifikovana kao prava senica i deo grupe Parus. Parus se od tada odvojio od Aegithalidae, pri čemu je ova druga postala zasebna porodica koja sadrži tri roda:

Dugorepa senica je jedini predstavnik porodice Aegithalidae u severnoj Evroaziji.[10] Dugorepa sinica pokazuje složene globalne varijacije sa 17 priznatih podvrsta,[11] podeljenih u tri grupe:[2]

 
Mapa rasprostranjenosti dugorepih senica
  • A. c. caudatus — grupa koja nastanjuje severnu Evropu i Aziju i ima čistu belu glavu
  • A. c. europaeus — grupa koja nastanjuje južnu i zapadnu Evropu, severoistočnu Kinu, i Japan. Distinkcija grupe A. c. rosaceus od ostalih članova grupe A. c. europaeus je problematična pošto se zasniva na razlikama u gustini pruga na glavi i količini i boji šara na donjem delu tela.
  • A. c. alpinus — grupa koja nastanjuje mediteranski deo Evrope i jugozapadnu Aziju.

Vrsta Aegithalos glaucogularis se ranije smatrala konspecifičnom, odnosno delom vrste A. caudatus, ali obojenost perja je prilično distinktna i postoje značajne genetske razlike.[12][13]

Tamo gde se grupe preklapaju u arealu postoje brojne oblasti u kojima se mogu naći razni „hibridi”. Britanska podvrsta A. c. rosaceus pripada grupi A. c. europaeus.[14]

Rasprostranjenost i stanište

uredi
 
Dugorepa senica, Bitsa šuma

Evroazijska je vrsta rasprostranjena širom umerenih delova Evrope i Palearktika, na severu do borealne Skandinavije i na jugu do Mediterana.[15] U Evropi se može naći svuda osim na krajnjem severu, a u Aziji u svim delovima sa umerenom klimom do istočne Kine i Japana. Najčešća je u listopadnim i mešovitim šumama sa dobro razvijenim slojem žbunja, preferirajući obode šuma. Može naći i u mozaičnim staništima, voćnjacima, vrtovima i parkovima, pustarima sa raštrkanim drvećem i žbunjem, kao i na obradivim površinama i šumarcima pokraj reka.[2][16]

Ishrana insektima i grupna potraga za hranom tokom cele godine navodi je da preferira listopadno drveće za stanište, tipično hrast, jasen i javor, dok za gnežđenje bira oblasti sa žbunjem.[15] Gnezdo uglavnom gradi u trnovitom žbunju na manje od tri metra visine od zemlje.[2]

Ponašanje

uredi

Izvan sezone razmnožavanje dugorepe senice formiraju kompaktna jata od šest do sedamnaest ptica, obično sastavljenih od članova porodice, odnosno roditelja i mladih iz prethodne sezone, ali i pojedinih odraslih jedinki koje su pomogle da se podigne leglo.[17] Svako jato zauzima i brani svoju teritoriju od susednih jata.[4] Smatra se da se pokretačka snaga za formiranje ovih jata krije u lakšem preživnjavanju zime, s obzirom na to da su ove ptice osetljive na hladnoću pa međusobno zbijanje jedinki iz jata povećava verovatnoću preživljavanja tokom hladnih noći.[18]

Od jula do februara, izvan sezone razmnožavanja, dugorepe senice formiraju veća jata sastavljena kako od porodica tako i od nesrodnih jedinki, i vreme provode zajedno. Kada sezona razmnožavanja počne, jata se razbijaju i ptice kreću sa pripremama za razmnožavanje formirajući monogamne parove.[19] Mužjaci ostaju na teritoriji na kojoj su proveli zimu, dok ženke imaju tendenciju da odlutaju u susedne teritorije.[4]

Parovi čije gnežđenje ne bude uspešno obično pokazuju jednu od sledeće tri reakcije: pokušaju ponovo, napuste gnezdo do kraja sezone, ili pomognu susednom paru sa njihovim leglom. Istraživanja su pokazala da se parovi koji ne uspeju da podignu leglo dele i pomažu oko legla svojih muških rođaka,[18][20][21] identifikujući se pritom vokalizacijom.[20] Gnezda u kojima neka druga ptica pomaže često imaju veći uspeh u podizanju mladih upravo zbog više stope snabdevanja hranom i bolje odbrane legla.[18] Po završetku sezone razmnožavanja, tokom juna i jula, ptice ponovo formiraju zimska jata na svojim zimskim teritorijama.[4]

  •  
    Dugorepa senica u letu u Ujedinjenom Kraljevstvu
  •  
    "Mužjaci se bore za vlasništvo nad teritorijom. Sa glave poraženog i umirućeg rivala je počupano perje." (H. E. Hauard (1920), Territory in Bird Life, str. 145)
  •  
    Dugorepe senice koje odmaraju na vrbi u „anti-paralelnoj formaciji”

Ishrana

uredi

Dugorepa senica je insektivor tokom cele godine. Hrani se insektima i njihovim larvama, prevashodno zglavkarima, i preferira jaja i larve leptira. Tokom jeseni se povremeno hrani i biljnom hranom, kao što je semenje.[22][23]

Gnežđenje

uredi

U većem delu svog areala dugorepa senica je stanarica, mada su retko zabeležena lutanja. Gnezdi se u rano proleće, ali izradu gnezda počinje još u februaru. Gnezdo pravi od mahovine, životinjske dlake, perja, paučine i sl. Gnezda se nalaze uglavnom u žbunju i česta su meta predatora. U jednom leglu može biti i do 15 jaja. Na jajima leži samo ženka dok joj mužjak u tom periodu donosi hranu.[3]

  •  
    Dugorepa senica sa plenom u ustima
  •  
    Dugorepa senica pravi gnezdo
  •  
    Aegithalos caudatus
  •  
    Mladunci
  •  
    Dugorepa senica hrani svoje mladunce

Reference

uredi
  1. ^ BirdLife International (2016). „Aegithalos caudatus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T103871923A87471081.en  . 
  2. ^ a b v g d Harrap, S. and Quinn, D. (1996) Helm Identification Guides: Tits, Nuthatches & Treecreepers. Helm Identification Guides.1 ed. London, Christopher Helm (A&C Black)
  3. ^ a b Gornje Podunavlje - dugorepa senica
  4. ^ a b v g Gaston, A.J. (1973). „The ecology and behaviour of the long-tailed tit”. Ibis. 115 (3): 330—351. doi:10.1111/j.1474-919X.1973.tb01974.x. 
  5. ^ Linnaeus, C. (1758). Systema Naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis, Volume 1 (na jeziku: latinski) (10th izd.). Holmiae:Laurentii Salvii. str. 190. 
  6. ^ Jobling, James A (2010). The Helm Dictionary of Scientific Bird Names. London: Christopher Helm. str. 94. ISBN 978-1-4081-2501-4. 
  7. ^ Gesner, Conrad (1555). Historiae animalium liber III qui est de avium natura. Adiecti sunt ab initio indices alphabetici decem super nominibus avium in totidem linguis diversis: & ante illos enumeratio avium eo ordine quo in hoc volumine continentur (na jeziku: latinski). Zurich: Froschauer. str. 617. 
  8. ^ Aldrovandi, Ulisse (1637). Ulyssis Aldrovandi philosophi ac medici Bononiensis historiam naturalem in gymnasio Bononiensi profitentis, Ornithologiae (na jeziku: latinski). 2. Bononiae (Bologna, Italy): Franciscum de Franciscis Senensem. str. 715—720 Lib. 17 Cap. 15. 
  9. ^ Willughby, Francis (1676). Ornithologiae libri tres (na jeziku: latinski). London: John Martyn. str. 176. 
  10. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 132.
  11. ^ Gill, Frank; Donsker, David, ur. (2017). „Bushtits, leaf warblers, reed warblers”. World Bird List. v8.1. International Ornithologists' Union. Pristupljeno 21. 3. 2018. 
  12. ^ Harrap, S (2018). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E., ur. „Silver-throated Tit (Aegithalos glaucogularis)” . Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions. Pristupljeno 24. 3. 2018. 
  13. ^ Päckert, M.; Martens, J.; Sun, Y.-H. (2010). „Phylogeny of long-tailed tits and allies inferred from mitochondrial and nuclear markers (Aves: Passeriformes, Aegithalidae)”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 55 (3): 952—967. PMID 20102744. doi:10.1016/j.ympev.2010.01.024. 
  14. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 133.
  15. ^ a b Cramp & Perrins 1993, str. 134.
  16. ^ „BioRas - Biološka Raznovrsnost Srbije”. Arhivirano iz originala 29. 12. 2016. g. Pristupljeno 24. 09. 2016. 
  17. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 138.
  18. ^ a b v Glen, N.W.; Perrins, C.M. (1988). „Cooperative breeding by long-tailed tits” (PDF). British Birds. 81 (12): 630—641. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 08. 2023. g. Pristupljeno 21. 12. 2022. 
  19. ^ McGowan, A.; Hatchwell, B.J.; Woodburn, R.J.W. (2003). „The effect of helping behaviour on the survival of juvenile and adult long-tailed tits Aegithalos caudatus”. Journal of Animal Ecology. 72 (3): 491—499. doi:10.1046/j.1365-2656.2003.00719.x  . 
  20. ^ a b Hatchwell, J.; Ross, D.J.; Fowlie, M.K.; McGowan, A. (2001). „Kin discrimination in cooperatively breeding long-tailed tits”. Proceedings of the Royal Society of London B. 268 (1470): 885—890. PMC 1088684  . PMID 11370960. doi:10.1098/rspb.2001.1598. 
  21. ^ Sharp, S.P.; Simeoni, M.; Hatchwell, B. (2008). „Dispersal of sibling coalitions promotes helping among immigrants in a cooperatively breeding bird”. Proceedings of the Royal Society of London B: Biological Sciences. 275 (1647): 2125—2130. PMC 2603207  . PMID 18522914. doi:10.1098/rspb.2008.0398  . 
  22. ^ „Aegithalos caudatus (Long-tailed tit)”. 
  23. ^ Cramp & Perrins 1993, str. 136.

Literatura

uredi
  • Cramp, Stanley; Perrins, C.M., ur. (1993). „Aegithalos caudatus Long-tailed tit”. Handbook of the Birds of Europe the Middle East and North Africa. The Birds of the Western Palearctic. VII: Flycatchers to Strikes. Oxford: Oxford University Press. str. 133—145. ISBN 978-0-19-857510-8. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Dugorepa senica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дугорепа_сеница&oldid=27755844”