Dunavski vodeni duh

Dunavski vodeni duh je natprirodno vodeno biće u srpskoj narodnoj mitologiji. Zamišlja se kao patuljak sa bradom do pojasa i dugačkim nosom. Ima noge nalik na kozje, na glavi roščić i kozje uši, a nosi kupastu kapu ili crveni fes. Zao je i opasan za ljude.

Verovalo se da u Dunavu ima 99 ovakvih duhova, a da je stoti njegov starešina. On nosi bubanj i bič u ruci. Bubnjem poziva ostale duhove, a bičem kažnjava potčinjene i hvata i davi ljude.

Svoje žrtve vodeni duhovi pozivaju po imenu i naređuju im da dođu na Dunav. Kleštima, lancima ili bičem, koji im obavijaju oko nogu ili vrata, odvlače ih na rečno dno. Da bi se utopljenik našao, u narodu je postojao običaj da se spremi neslana pogača, pa se u nju zabode višestruka sveća i na sveću metne metalni novčić. Zatim bi naga žena raspletla kosu, zagazila u vodu između ponoći i ranog jutra, pa pustila pogaču sa zapaljenom svećom niz vodu i molila nečastivog da pusti utopljenika.

U prošlosti je bilo žena koje su vadile duhove iz Dunava tako što bi ušle u vodu gole i raspletene kose, samo su genitalije čuvale nekim sudićem da ne bi začele sa duhovima, pritom su bajale i izgovarale basme (čarobne reči). Međutim, verovalo se da su se neke žene podavale duhovima i tako sticale neograničenu moć nad njima ali i izgubile dušu. Takve žene mogle su da pomognu muževima da imaju uspeha u ribolovu.

Ribari su se čuvali da ne padnu u ruke nečastivima. Noću nisu spavali kraj svog alata, da ih duhovi ne nađu. Zato se i govorilo: „Ni đavo ne zna gde alas spava“.

Vidi još

• Vodenjak (mitologija)

Literatura

• Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970. Članak Duh.