Отворите главни мени

Ђаво

натприродни ентитет који је персонификација зла и непријатељ бога и људске врсте
Ђаво залеђен у центру Кокита, деветог круга пакла у Божанственој комедији

Ђаво (или Ђавол; од грч. Διάβολος, преко стсл. Дїаволъ), или Сатана (Сотона; хебр. שָׂטָן, арам. שִׂטְנָא, лат. Sátanas, са првобитним значењем у хебр. језику „противник”, „тужитељ (пред судом)” (Пс 109;6; усп. За 3.12;Јб 1.6; За 3.12)), у религији представља персонификацију зла, непријатеља људима и Богу, палог анђела, демона или мање божанство.[1] Сматра се објективизацијом непријатељске и деструктивне силе.[2]

Тешко је прецизирати одређену дефиницију било ког степена сложености која ће обухватити све традиције, осим тога што је манифестација зла. Има смисла разматрати ђавола кроз објектив сваке од култура и религија које имају ђавола као део својих митова.[3]

Историја овог концепта је испреплетана са теологијом, митологијом, психијатријом, уметношћу и књижевношћу, при чему одржава валидност и развија се независно унутар сваке традиције.[4] То се историјски дешава у многим контекстима и културама, и има много различитих имена — Шејтан, Луцифер, Белзебуб, Мефистофелес — и атрибута: он се портретише као плав, црн или црвен; приказује се као да има рогове на глави, и без рогова, и тако даље.[5][6] Идеја ђавола је често била озбиљно схваћена, мада не увек, на пример када се фигуре ђавола користе у рекламирању и на омотима слаткиша.[3][7]

ДефиницијеУреди

У својој књизи „Ђаво: Перцепција зла од антике до примитивног хришћанства” (енгл. The Devil: Perceptions of Evil from Antiquity to Primitive Christianity), Џефри Бартон Расел дискутује разна значења и потешкоће које се сусрећу приликом коришћења термина ђаво. Он не покушава да дефинише реч у општем смислу, али описује ограничену употребу коју намерава да примени за реч у својој књизи - ограничену да би се „минимизовала ова потешкоћа” и „ради јасноће”. У својој књизи Расел користи реч ђаво као „антропоморфизам зла који се среће код разних култура”, за разлику од речи шејтан, коју специфично резервише за фигуру у Аврамским религијама.[1]

У уводу у своју књигу Сотона: Биографија, Хенри Ансгар Кели дискутује различита разматрања и значења на која је наишао у употреби израза као што су ђаво и сатана, итд. Мада не даје општу дефиницију, он то описује то у својој књизи „кад год се дијаболос користи као право име сатане”, он то напомиње користећи мали формат великих слова.[8]

Ђаво у словенској митологијиУреди

Враг или ђаво какав се сусреће и затиче у српским народним веровањима и умотворинама, изграђен је након покрштавања Словена, под снажним утицајем цркве. Узроке овој појави треба тражити у старој словенској многобожачкој вери. На Ђавола су пренесене функције и митови који су се раније везивали за неке од словенских врховних богова, а исто се догодило и са германским Воданом и словенским Црнобогом.

Личност је јако сложена. Ниједан други демон није имао тако разнолику историју; ни један други није преоптерећен толиком наследством из старе вере. И дан-данас се назива именом некадашњег словенског врховног бога (В. Чајкановић): то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог. Заједничко словенско име за ђавола (руски „чорт“, чешки „черт“, пољски „чарт“, лужичко-српски „царт“) првобитно је била епиклаза не за Ђавола, него баш за Дабога, који је бог чарања (par exellence).

По овим својим најважнијим ознакама, ђаво је заменик паганског врховног бога, па отуда и потиче његов удео у култу, нарочито ако је реч о некој недозвољеној радњи, увек се апелује на Ђаволову помоћ или се (жртвама, заклињањима, молитвама) утиче на њега да барем не смета. Отуда вероватно и пословица „Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије“. Ђаво има неке особине и телесне карактеристике које су на њега пренешене са других демона. На пример, када се каже да су „ђаволи у ноћи јахали и заносили путнике“, може се рећи да је то посао и вукодлака и других ноћних демона, а када Ђаво чини људима ситне пролазне пакости, досађује им и „прави комендију“, то у основи значи да се ради о обичном шумском демону (а не Ђаволу), коме задовољство чине несташлуци. Такви демони су били грчки Силени и Сатири и римски Фауни (или код Срба Силвани), па су чак нека спољашња обележја идентична: козје ноге, јарчева брада, уши „као у вола“.

Ђаво у хришћанствуУреди

 
Ђаво на Страшном суду, икона из 18. века.

Ђаво (Враг, Сотона, Луцифер) је божије створење, анђео отпадник, богоодступник из старог завета, узрочник пада човечанства у грех. Хришћанска догматика је наставила јеврејску прогласивши га за противника Сина божијег и непријатеља људи, оца лажи - персонификацију греха и зла. Исту идеју користе и неке друге монотеистичке религије као што је ислам.

По хришћанском убеђењу његове моћи су највеће тамо где су се људи највише удаљили од Бога, те их он може везивати и користити за себе и своје послове, без њихове воље. Са друге стране они који се нису удаљили од Бога и подлегли ђавољем утицају, услед јаке воље или љубави, имају моћ над њим и његовим следбеницима. Чак се и Ђаво показује послушнијим Богу, на укоравање људи који вољно или невољно посташе непослушни, те отпадници и богоодступници.

„Кнез овог света је Сотона" каже Исус Христос.

Ђаво у филозофијиУреди

Холандски филозоф Барух Спиноза негира антропоморфизам у религији. За њега није човек и не треба му приписивати људске особине или моралне квалитете. Бог није искључиво добар; његови поступци могу људима, из њихове ограничене перспективе, изгледати злим. Али зло је такође део Бога - његова супротност не постоји, јер је његова безграничност и то уклопила у себе.[9] Непостојање ђавола Спиноза онтолошки доказује:


Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Russell 1987, стр. 11, 34.
  2. ^ Russell 1987, стр. 34.
  3. 3,0 3,1 Russell 1987, стр. 41-75.
  4. ^ Russell 1987, стр. 44, 51.
  5. ^ Arp, Robert (2014). The Devil and Philosophy: The Nature of His Game. Open Court. стр. 30—50. ISBN 9780812698800. 
  6. ^ Russell 1987, стр. 66.
  7. ^ Russell 1987, стр. 2.
  8. ^ Kelly, Henry Ansgar (2006). Satan: A Biography. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 3—4. ISBN 978-0521604024. 
  9. 9,0 9,1 Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Приступљено 4. 5. 2013.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди