Догматика
Догматика је богословска наука која систематски излаже догмате хришћанске вере.[1][2][3][4]
Назив догматика употребљен је најпре у XVII веку, али тада није означавао посебну богословску дисциплину. Она то постаје у другој половини XVIII века.
Предмет догматике је догма (грч. δόγμα), односно догмати, а особине догме су:
- Богооткривеност — основна особина, потврђује божанско порекло догме,
- Црквеност — с обзиром на то да је догма дело Откривења, онда је и дело Цркве, јер је Црква тело Откривења,
- Општеобавезност — неопходност за спасење сваког члана Цркве, и
- Неизменљивост — особина која истиче из богооткривености, црквености и општеобавезности.
Другим речима, догматика има богооткривене догмате као главни предмет свог научног рада; они извиру из Божијег Откривења а формулише их саборни ум Цркве (1 Кор 2,16). Око овог предмета догматике, концентрише се сав догматски материјал, који се може поделити на два дела:
- Део, који говори ο унутрашњем животу Бога и особинама његове суштине. Састоји се из догмата ο суштини и јединству Бога и догмата ο тројичности Божанских Лица, и
- Део, који говори ο односу Бога према свету и човеку. Састоји се из неколико општих догмата, од којих један разматра Бога као Творца и Промислитеља, други као Спаситеља, трећи као Осветитеља и четврти као Судију.
Извор и историјат
уредиЈедини извор догматике јесте Божије Откривење, које је током времена од стране Цркве излагано кратким обрасцима вере — символима, у одредбама Васељенских и помесних сабора и у вероисповедањима Светих Отаца и учитеља Цркве. Историја Црквене догматике дели се на два периода:
- Први период обухвата време од апостолског доба до Св. Јована Дамаскина (780), а њега карактерише више или мање системско излагање догматских истина. Овај период почиње Оригеновим списом Ο начелима, а завршава се епохалним делом у историји догматике Тачно изложење Православне вере, Св. Јована Дамаскина.
- Други период обухвата време од Св. Јована Дамаскина до данас, а у том периоду догматика се креће у оквиру ненадмашног дела Св. Дамаскина, мада се истичу и друга дела, нарочито у Руској Православној цркви, Митрополита Макарија и Архимандрита Филарета.
Задатак догматике је да у систему изложи свете догмате откривења, онако како их има, чува, предаје и објашњава Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква.
Референце
уредиЛитература
уреди- Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић.
- Јакшић, Душан Н. (1931). Лично својство Светог Духа по учењу Православне цркве, с обзиром на римски догмат Filioque. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
- Јевтић, Атанасије (1973). „Увод у теологију кападокидијских отаца о Светоме Духу” (PDF). Теолошки погледи. 6 (1): 22—36. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 03. 2018. г. Приступљено 16. 02. 2019.
- Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
