Evfrosinija Koljupanovska

Efrosinija Koljupanovska (rođ. Evdokija Grigorijevna Vjazemska; oko 1758 - 3. jul 1855, selo Koljupanovo, Aleksinski okrug, Tulska gubernija) - pravoslavna monahinja i podvižnica. Princeza iz porodice Vjazemski, deveruša carice Katarine II. Želeći da se posveti Bogu, ona je tajno napustila dvor, lažirala svoju smrt i postala jurodiva.

Evfrosinija Koljupanovska
Lični podaci
Druga imena	Evdokija Grigorijevna Vjazemska
Datum rođenja	oko 1758
Datum smrti	3. jul 1855
Mesto smrti	selo Koljupanovo, Aleksinski okrug, Tulska gubernija,

Kanonizovana je 1988. godine kao lokalno poštovani svetitelj Tulske eparhije u činu blažene, praznuje se 3. jula i 22. septembra (po julijanskom kalendaru): (Sabor tulskih svetih).

Biografija

Svetovni život

Podaci o Eufrosinijinom životu u svetu su izuzetno oskudni. Rođena je oko 1758. godine u porodici kneza Grigorija Ivanoviča Vjazemskog. Princeza Evdokija je 1776. godine postala maturant prve klase đaka Prosvetnog društva za plemenite devojke u manastiru Smolni (kasnije Institut Smolni) i dobila mesto na dvoru carice Katarine..

Zahvaljujući svom poreklu, Evdokija Vjazemska je bila upoznata sa mnogim predstavnicima visokog društva svog vremena, uključujući komandanta Aleksandra Suvorova i princa Jurija Dolgorukova. Prema njenim pričama, ona je zajedno sa komornikom Aleksandrom Nariškinom zabavljala caričinu dosadu.

Koliko je Evdokija živela na dvoru, nije poznato. Jednom, za vreme boravka carskog dvora u Carskom Selu, ona je, zajedno sa još dve dame, lažirala svoju smrt. Devojke su ostavile haljine na obali jezera, i, obučene kao seljanke, pobegle, počevši da lutaju. Razlozi i okolnosti ovog čina ostaju nepoznati. Prema rečima ispovednika starca Efrosinije, razlog njenog bekstva bila je želja da se posveti Bogu. On prenosi sledeću legendu povezanu sa njenim bekstvom, u kojoj nema dramatizacije utapanja:

"... jednostavno je nestala iz Dvora, zbog čega su raznim putevima davane naredbe da je privedu, a kada je, obučena u seljačku haljinu, krenula ka Moskvi, dok je bila prevožena preko jedne reke, prepoznala ju je policajca, i po nalogu je vraćena u glavni grad. Carica ju je ljubazno primila, i ispitavši razlog njenog bekstva kod drugih dvorjana, štaviše, uverivši se u svoju čvrstu rešenost da se posveti služenju Bogu, dozvolila joj je da po volji uđe u manastir, i oslobodivši je od sebe..."

Monahinja Efrosinija

Po odlasku iz sveta, Evdokija je započela svoja lutanja po raznim manastirima i hramovima, koja su trajala više od deset godina. Prema njenim pričama, neko vreme je radila u okućnici Spaso-Sumorinskog manastira, gde su se nalazile mošti Teodosija Totemskog. Kada ju je fizička snaga napustila, uputila se u Moskvu, gde se 1806. godine sastala sa mitropolitom Platonom, koji joj je, saslušavši njenu priču, dao blagoslov za podvig jurodstva. Mitropolit je svojim pismom poslao princezu u Serpuhov Vladično-Vvedenski manastir pod izmišljenim imenom „budalasta Efrosinija“.

Igumanija Dionisija je milostivo primila novu monahinju. U početku je živela u sestarskom korpusu, a potom se nastanila u maloj kolibi u blizini manastira. Po svedočenju Vitalije, mitropolit Platon je u svom pismu obavestio igumanju o poreklu Efrosinije, a za to su znale i neke druge monahinje.

Eufrosinija je u svojoj kolibi držala dve mačke, tri psa, kokoške i ćurke. Istovremeno je spavala na podu sa svojim psima. Na pitanje zašto to radi, starica je odgovorila: „Ja sam gora od pasa“. Nikada nije čistila kuću, pod je bio zatrpan ostacima hrane od njenih životinja, zbog čega je u prostoriji bio smrad:

Jednog dana igumana Evgenija Ozerova je rekla: „Majko, zašto držiš životinje? Tako užasan vazduh! Ona se nasmejala i odgovorila: „Ovo zamenjuje parfem koji sam toliko koristila na dvoru“.

U isto vreme, leti, kada je bilo vruće, palila je peć u svojoj kolibi, a zimi je, naprotiv, u njenoj kući bilo hladno.

Starica je noću hodala po manastiru pevajući psalme, a danju je sakupljala pečurke, bilje i cveće u manastirskoj šumi. Efrosinija je davala bilje bolesnicima koji su joj dolazili. Za molitve u Efrosiniji je posetila kapelu koja se nalazi pored manastira, i došla u manastirski saborni hram na liturgiju. Efrosinija je odlazila kod manastirskog ispovednika na ispovest i pričešćivala se samo jednom godišnje na Veliki četvrtak. Na dan proslave Krštenja Gospodnjeg, uz krsni hod, otišla je do Jordana na reci Nari i, u kosuri, uronila u vodu, pozivajući druge: „Idite momci. , topla kupka, idi, umij se!“.

Tokom svog života u Vladičnom manastiru, Efrosinija se više puta sastajala sa mitropolitom moskovskim i kolomnskim Filaretom (Drozdovom), koji ju je poštovao kao podvižnicu:

Kada je mitropolit stigao u manastir, starica je izašla van manastirske ograde i srela ga, prišla mu na blagoslov, celivala mu ruku, a i on je poljubio u ruku, a kada je izašao iz manastira, starica ga je provela kroz manastirsku portu.

Nakon dolaska nove igumanije Ilarije u Vvedenski manastir, počelo je ugnjetavanje Efrosinije. Žitije ne ukazuju na prirodu ovog zuluma i samo govore da je to bila zavist i zloba. U drugima, razlog za odlazak Efrosinije iz Vladičnog manastira je ubistvo njena tri psa, izvršeno po nalogu nove igumanije u prisustvu starice. Godine 1845. Eufrosinija je napustila manastir i preselila se u selo Koljupanovo, Tulska gubernija, koje se nalazi na desnoj obali Oke.

Život u selu Koljupanovu

Eufrosinija se preselila u selo Koljupanovo na poziv jedne od svojih obožavateljica, zemljoposednice Natalije Aleksejevne Protopopove, i tamo je živela poslednjih 10 godina svog života. Iz Vladičnog manastira, Efrosinija je sa sobom ponela samo ikonu Isusa Hrista sa stajaćom Bogorodicom i svetim Nikolajem Čudotvorcem. Za staricu je Natalija Aleksejevna sagradila zasebnu kuću pored imanja svog zemljoposednika, ali je sveta jurodiva Efrosinija u nju uterala kravu, a ona se sama nastanila u sobici u odaju za sluge. Kao i u manastiru, sa sobom je donela životinje koje je izbacila iz sobe tek na dan kada se pričestila.

Sveštenik Koljupanovske Kazanske crkve Pavel Prosperov postao je ispovednik Efrosinije. Starica je otišla iz sela da poseti svoje obožavaoce, kod kojih je ponekad dugo boravila. Putovala je najčešće peške, ređe u vagonu, u kome je sa sobom vodila mačku i psa. Efrosinija je osećala najveću naklonost prema upravniku livnice gvožđa Mišega, Alekseju Cemšu, koga je nazvala „sinom“. Sagradio je keliju za staricu u svojoj bašti, u kojoj je ponekad živela i po nekoliko meseci. U ovoj keliji bio je kovčeg u koji je Eufrosinija legla da se odmori u njemu nije bilo drugog nameštaja.

Za usamljene molitve Efrosinija je izabrala jarugu na obali reke Oke u blizini sela. Iskopala je bunar pored reke koja teče po dnu jaruge i rekla bolesnima koji su joj dolazili: „Uzmite vodu iz mog bunara i bićete zdravi.“

Blažena Efrosinija na samrti

Tri nedelje pre svoje smrti, Efrosinija je rekla dadilji koju joj je dodelila Natalija Protopopova da su „dva anđela u belim haljinama izašla iz crkve i pozvala me k sebi: „Eufrosinije, vreme je da dođeš kod nas“. :32. Vest da joj je starica predvidela smrt brzo se proširila po celom kraju, a stanovnici su počeli da joj prilaze da se pozdrave i uzmu njen blagoslov. Za uspomenu na sebe poklonila je mnogo predmeta – od krstova i ikona do trave i odeće. Vlasnik zemlje Protopopova obratio se pismom episkopu tulskom i belevskom Dimitriju sa molbom za dozvolu da sahrani Efrosiniju u Kazanskoj crkvi u selu Koljupanovu. Dozvola episkopa stigla je dan posle Eufrosinijeve smrti.

Efrosinija je umrla 3 (16) jula 1855. godine. Njena smrt je bila mirna. Na njenu sahranu okupilo se mnogo ljudi iz susednih sela. Po poslednjoj volji sahranjena je u punoj monaškoj odeždi. Kod kovčega, čije su ivice bile opasane mnoštvom sveća, služili su se parastosi čitavih dana. Trojica sveštenika su 7. jula služila zaupokojenu liturgiju, a potom je šest sveštenika obavilo parastos Efrosiniji. Sve pogrebne službe predvodio je Eufrosinin ispovednik Pavel Prosperov. Njeno telo je sahranjeno pod podom trpezarije drvene kazanske crkve.