Edikt o restituciji
Edikt o restituciji iz 1629. bio je zakonski akt cara Ferdinanda II Habsburškog kojim je Katoličkoj crkvi u Svetom rimskom carstvu vraćena sva imovina oduzeta nakon Augsburškog mira (1552).
Pozadina uredi
Pobeda Valenštajnove vojske u danskoj fazi tridesetogodišnjeg rata (1625-1629) ojačala je položaj cara Ferdinanda II Habsburškog u Svetom rimskom carstvu. Njegovi savetnici jezuiti odavno su ga molili da iskoristi svoju novu moć i Carski edikt za vraćanje Katoličkoj crkvi u što većem broju imovine i prihoda koji su joj oduzeti od izbijanja Reformacije, ili bar od 1552. godine. Ferdinand, strastven katolik, smatrao je njihove zahteve pravednim, ali je potcenio praktične poteškoće. Od 1552. imovinu koja je prvobitno pripadala Crkvi kupili su i platili njeni sadašnji posednici. Da bi izvršili restituciju, hiljade vlasnika bi moralo biti otuđeno, verovatno silom, a posledični haos mogao je da baci svu Nemačku u revoluciju. Maksimilijan Bavarski je prvobitno bio naklonjen ideji; sada je bio zgrožen njenim obimom i implikacijama i pozvao je Cara da je odloži dok je Skupština carstva nije pažljivo razmotrila. Ferdinand se bojao se da će Skupština to odbiti, i 6. marta 1629. godine objavio je svoj Edikt o restituciji. [1]
Posledice uredi
„Ne ostaje nam ništa“, rečeno je u Ediktu, „nego da podržimo oštećenu stranu, i da pošaljemo naše poverenike koje mogu zahtevati od neovlašćenih posednika povraćaj svih arhiepiskopija, episkopija, manastira i druge crkvene imovine oduzete od Mira u Pasau“(1552).[a] Ovo je bila kontrareformacija sa osvetom. To je takođe bila potvrda o apsolutnoj carskoj vlasti, kakvu bi čak i Karlo V oklevao da prisvoji.[1]
Edikt je naišao na široko rasprostranjene i strasne proteste, ali je prinudno sproveden. Kad god bi se pokušao otpor, pozvali su Valenštajnove vojnike i opozicija je savladana svuda osim u Magdeburgu, koji je uspešno izdržao Valenštajnovu opsadu. Čitavi gradovi — Augsburg, Rotenburg, Dortmund - i trideset varošica prešlo je u katoličke ruke; takođe i pet episkopija i stotinu manastira. Stotine katoličkih župa su obnovljene. Kako su novi vlasnici primenili princip "Čija zemlja njegova religija" (lat. Cuius regio eius religio), zahtevajući od podanika da prihvate veru vladara, hiljade protestanata su bili primorani da prevere ili emigriraju; samo iz Augsburga osam hiljada ih je otišlo u izgnanstvo. Prognani protestantski pastori lutali su zemljom prosjačeći za hleb; katolički sveštenici koji su ih zamenili podnosili su predstavku vladi da im pruži pomoć. Samo je dolazak Gustava Adolfa sprečio potpuni uspeh Edikta i kontrareformacije u Nemačkoj.[1]
Upotrebivši Valenštajnovu vojsku za sprovođenje edikta i utvrdivši da više nema protestantske vojske na terenu, Ferdinand više nije bio uporan da zadrži Valenštajna. Maja 1630. zatražio je od generala da pusti 30.000 svojih ljudi na služenje u Italiji. Valenštajn se tome usprotivio, tvrdeći da švedski kralj planira da izvrši invaziju na Carstvo; bio je ignorisan i oduzeto mu je 30.000 ljudi. U julu knezovi izbornici su ponovo predložili uklanjanje Valenštajna. Car se složio i kasnije 13. septembra obavestio je oficire vojske da je njihovog generala zamenio u vrhovnoj komandi Maksimilijan Bavarski. Valenštajn se penzionisao mirno na svoja imanja u Češkoj, znajući da se Gustav Adolf već iskrcao na nemačko tlo i da će Carstvu uskoro ponovo biti potreban general.[1]
Napomena uredi
- ^ Mir u Pasau okončao je Drugi šmalkaldski rat 1552.
Reference uredi
- ^ a b v g Durant, Will (2011). The Age of Reason Begins. Durant, Ariel. Riverside: Simon & Schuster. str. 581—582. ISBN 978-1-4516-4764-8. OCLC 1085167913.
Literatura uredi
- Durant, Will (2011). The Age of Reason Begins. Durant, Ariel. Riverside: Simon & Schuster. ISBN 978-1-4516-4764-8. OCLC 1085167913.