Eleazar Aznerski
Eleazar Aznerski je svetitelj Ruske pravoslavne crkve, (+13 (23) januar 1656), osnivač Svetotrojičnog Anzerskog skita Soloveckog manastira.
Eleazar je rođen u porodici trgovca Atanasija Sevrjukova iz grada Kozelska. U ranoj mladosti je ušao u Solovecki manastir, primio postrig od igumana Irinarha Soloveckog. U manastiru je Eleazar naučio rezbarenje i učestvovao u ukrašavanju ikonostasa Preobraženskog sabornog hrama manastira. 1612. godine, težeći asketskom podvigu, nastanio se na Anzerskom ostrvu. Da bi zaradio za život, pravio je drveno posuđe koje je menjao sa ribarima u prolazu za hranu. Godine 1616. postrižen je u shimu, a četiri godine kasnije preselio se na drugu stranu ostrva, bliže Soloveckom manastiru. Pored trošne crkve Svetog Nikole sagradio je sebi keliju i kapelu. Postepeno se oko Eleazara počela formirati monaška zajednica. Za nju je Eleazar ustanovio pravila anahoretskog monaštva.
Oko 1635. Nikita Minin je došao u skit Eleazaru, koji mu je uzeo postrig sa imenom Nikon (1652. godine Nikon je postao Patrijarh moskovski i cele Rusije). Nikon je živeo u skitu tri godine. Jednom, po svom životu, Eleazar je imao viziju u kojoj je Nikon imao omofor na ramenima, i tako je predvideo budućeg patrijarha [1]. Međutim, kasnije je Nikon počeo da zamera anzerskim monasima zbog ljubavi prema novcu i optužio za to samog Eleazara. Posle toga Nikon je napustio skit. U staroverskoj tradiciji, umesto omofora, Eleazar je video crnu zmiju na Nikonovom vratu[2].
Eleazar je prepisao niz knjiga za Anzerski skit, a takođe je sastavio tumačenje poretka pravila monaške ćelije. Život Eleazara postao je poznat u Moskvi, pozvan je kod cara Mihaila Fjodoroviča, tužan zbog odsustva naslednika. Car je zamolio pustinjaka za molitve, a Eleazar mu je prorekao rođenje sina.
Solovčki iguman Irinarh je 1620. godine dobio 100 rubalja od majke cara, monahinje Marte, za izgradnju crkve brvnare u Eleazarovom skitu u ime Životvorne Trojice sa kapelom u ime Sv. Mihaila Maleina. Posle rođenja naslednika Alekseja Mihajloviča 1629. godine, car je, smatrajući to rezultatom monaških molitava, 31. jula 1633. godine dodelio skitu nezavisnost od Soloveckog manastira i uspostavio godišnje održavanje za njega[3], a 1638. dao je skit pod zaštitu sumskog gubernatora.
Godine 1648. Eleazara je pozvao u Moskvu car Aleksej Mihajlovič, koji je želeo da vidi čoveka koji je predvideo njegovo rođenje. Kralj je potvrdio sve privilegije Anzerskog skita i naredio da se u njemu sagradi kamena crkva. Patrijarh Nikon je, uprkos tome što je u prošlosti imao sukob sa Eleazarom, pošto je postao patrijarh, slao izdašne priloge skitu, a 1654. je za njega dobio od cara potvrdu za državnom izdržavanje[4].
Pre smrti, Eleazar je svog učenika Nikodima postavio za igumana skita, pričestio se i upokojio se 13. januara 1656. godine.
1757. godine, prilikom izgradnje hrama nad njegovim grobom, pronađene su njegove mošti, kada je i utvrđeno da su netruležne [5]. Istovremeno je sastavljen i tekst službe preosvećenom. Godine 1925. mošti svetog Eleazara su otvorene i odnete iz Anzera. Lokacija moštiju Eleazarovih za sada je nepoznata. Godine 2003. čestica njegovih moštiju pronađena je u porušenoj kapeli Eleazara, koja se čuva u hramu Vaskrsenja Hristovog anzerskog skita.
Izvori
uredi- ^ Žitie Prepodobnogo Eleazara, osnovatelя Troicko-Anzerskago skita.
- ^ «Istoriя ob otcah i stradalьcah soloveckih…»
- ^ Prepodobnый Eleazar, osnovatelь Troicko-Anzerskogo skita / Soloveckiй paterik. — SPb, 1873. — S. 93.
- ^ Prepodobnый Eleazar Anzerskiй (iz Soloveckogo paterika) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. februar 2009)
- ^ Prepodobnый Eleazar Anzerskiй (svяtыe Soloveckogo arhipelaga).