Emil Erlenmajer
Rihard August Karl Emil Erlenmajer (nem. Richard August Carl Emil Erlenmeyer; Taunusštajn, 28. jun 1825 — Ašafenburg, 22. januar 1909) bio je nemački hemičar, poznat i samo kao Emil Erlenmajer. Rođen je u Taunuštajnu, Nemačka.
| Emil Erlenmajer | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Rihard August Karl Emil Erlenmajer |
| Datum rođenja | 28. jun 1825. |
| Mesto rođenja | Taunusštajn, Nemačka |
| Datum smrti | 22. januar 1909. (83 god.) |
| Mesto smrti | Ašafenburg, Nemačka |
| Obrazovanje | Univerzitet u Gisenu |
| Naučni rad | |
| Polje | Organska hemija |
| Institucija | Minhenska škola politehnike |
| Poznat po | Erlenmajer |
Proveo je nekoliko godina kao farmaceut nakon svojih studija medicine.
Studirao je u Gisenu, ali ne kod Justusa fon Libiga, već je radio sa Libigovim studentom Vilom i sa Fresenijusom, a u Hajdelbergu je bio kod Fridriha Kekulea. Takođe se povezao i sa Robertom Bunsenom zbog proučavanja đubriva. Erlenmajer je bio profesor hemije u mihnenskoj školi politehnike od 1868. do 1883. godine. Njegov eksperimentalni rad uključivao je i otkriće i sintezu nekolicine organskih jedinjenja, npr. izobuterne kiseline (1865); godine 1861, izumeo je erlenmajer, laboratorijsku posudu koja nosi njegovo ime. Među prvima koji je prihvatio strukturne formule zasnovane na valenci, Erlenmajer je predložio modernu naftalensku formulu za dva benzenova prstena koja dele dva ugljenikova atoma.
Godine 1880. formulisao je Erlenmajerovo pravilo: Svi alkoholi u kojima je hidroksilna grupa vezana direktno za ugljenikov atom u dvostrukoj vezi, postaju aldehidi ili ketoni.
Morao je da napusti akademski rad 1883. godine zbog zdravstvenih problema, ali je nastavio da radi kao savetnik. Erlenmajer je umro u Ašafenburgu.
LiteraturaUredi
- Oto Krec (1972). „Das Portrait: Emil Erlenmeyer 1825-1909”. Chemie in unserer Zeit. 6 (2): 53—58. doi:10.1002/ciuz.19720060204.
- M. Konrad (1910). „Emil Erlenmajer”. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft. 43 (3): 3645—3664. doi:10.1002/cber.191004303163.
- B. Lepsijus (1921). „Nekrolog: Friedr. Gustav Karl Emil Erlenmeyer 1864-1921”. Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft (A and B Series). 54 (5): A107—A113. doi:10.1002/cber.19210540539.
- Oto N. Vit (1911). „Emil Erlenmajer, 1825–1909”. Journal of the Chemical Society, Transactions. 99: 1646—1668. doi:10.1039/CT9119901646.