Eneja

Eneja, jedan od junaka u Trojanskom ratu, bio je ― prema mitu ― sin Anhica i boginje Afrodite i pripadnik mlađe grane trojanske kraljevske kuće.

Eneja bježi iz Troje, slika Federika Barocija iz 1598.

U Ilijadi bog Neptun proriče da će Eneja i njegovi potomci jednom vladati Trojancima. Iz toga se posle Homera razvila legenda o bekstvu Eneje, njegovog oca i sina Askanija iz porušene Troje i o njihovim potonjim lutanjima. U grčkoj mitografiji se u 5. veku p. n. e. prvi put spominje Enejin odlazak na Zapad, ali nema dokaza da su ga Rimljani u to vreme smatrali praocem svoje domovine. Ipak, arheološki nalazi pokazuju da je već krajem 6. veka p. n. e. Eneja bio poznat u Etruriji. Otprilike u 4. veku p. n. e. u grčkoj se mitografiji spominje grad Lavinijum i za njegovog osnivača imenuje Eneja. To je bio pokušaj Grka da se herojima grčkih mitova pripiše osnivanje njima poznatog Zapada. Izgleda da je u to vreme i grad Alba Longa, koji je zaista postojao, počeo tvrditi da je Eneja bio predak njegovih kraljeva. Uskoro je na mesto Albe Longe došao Rim, koji je razvio legendu o Eneji kao osnivaču rimskog naroda. Tako su Rimljani, podstaknuti nacionalnim ponosom, sopstvenu istoriju povezali sa istorijom grčkoga sveta.

Priča o trojanskom poreklu Rima dobila je svoj konačni oblik u 3. veku p. n. e, kada je spojena sa drugom legendom o poreklu Rima, tj. sa legendom o Romulu. Kako je to spajanje izazvalo hronološke teškoće (prema mitu, Eneja je u Italiju došao polovinom 12. veka p. n. e, a Romul je osnovao Rim 753. godine p. n. e.), rimski su pisci popunili tu »prazninu« boravkom nekoliko generacija Enejinih potomaka u Albi Longi. U 3. veku p. n. e. ova je priča bila veoma raširena i dobro poznata. Julije Cezar se u 1. veku p. n. e. iz političkih razloga predstavljao kao potomak Eneje i Venere (rimske Afrodite). Najpoznatiji prikaz legende o Eneji dao je u 1. veku p. n. e. Vergilije u epu Eneida, koji je postao nacionalni ep Rimljana.

Etimologija

Kovanica Eneja, sa Enejevim portretom, oko 510–480. p. n. e.

Eneja je romanizacija junakovog izvornog grčkog imena stgrč. Αἰνείας (Aineías). Eneja je prvi put predstavljen u Homerovoj himni Afroditi kada mu Afrodita daje ime od prideva stgrč. αὶνóν (ainon, „užasno“), za „strašnu tugu“ (grč. αὶνóν ἄχος) koju joj je izazvao rođenjem kao smrtnik koji će ostariti i umreti. To je popularna etimologija za ovo ime, koju je očigledno iskoristio Homer u Ilijadi. Kasnije u srednjem veku bilo je pisaca koji su smatrali da, pošto je Enejida napisao filozof, ona trebalo da se čita filozofski. Kao takvo, u „prirodnom poretku“, značenje Enejinog imena kombinuje grčki stgrč. ennos („stanovnik“) sa stgrč. demas („telo“), koji postaje stgrč. ennaios ili „stanovnik“ — tj. kao bog koji nastanjuje smrtno telo. Međutim, nema sigurnosti u pogledu porekla njegovog imena.

Epiteti

Imitirajući Ilijadu, Vergilije pozajmljuje Homerove epitete, uključujući: Eneja, magnanimum, magnus, heros i bonus. Iako pozajmljuje mnoge, Vergilije daje Eneji dva svoja epiteta u Eneidi: pater i pius. Epiteti koje je primenio Vergilije su primer drugačijeg stava od Homerovog, jer dok je Odisej stgrč. poikilios („lukav”), Eneja je opisan kao stgrč. pius („pobožan“), što prenosi snažan moralni ton. Čini se da svrha ovih epiteta nameće predstavu o Enejinoj božanskoj ruci kao ocu i osnivaču rimske rase, a njihova upotreba deluje posredno: kada se Eneja moli, on sebe naziva pobožnim, a autor ga tako naziva samo kada lik deluje u ime bogova da bi ispunio svoju božansku misiju. Isto tako, Eneja se naziva paterom kada deluje u interesu svojih ljudi.

Opis

Eneju je hroničar Malalas u svom izveštaju o Hronografiji opisao kao osobu koja je „niska, debela, dobrih grudi, snažna, rumena, ravnog lica, dobrog nosa, bleda, ćelava, dobre brade“. U međuvremenu, u izveštaju o Daresu Frigijcu, on je ilustrovan kao „... kestenjaste kose, zdepast, elokventan, uljudan, razborit, pobožan i šarmantan. Oči su mu bile crne i svetlucave.“

Grčki mit i epos

Homerova himna Afroditi

Venera i Anhis, rad Vilijama Blejka Ričmonda (1889 ili 1890)

Priča o rođenju Eneja ispričana je u Homerovoj himni Afroditi, jednoj od glavnih Homerovih himni. Afrodita je prouzrokovala da se Zevs zaljubi u smrtne žene. U znak odmazde, Zevs u njeno srce stavlja želju za Anhisom, koji čuva svoju stoku u brdima blizu planine Ida. Kada ga Afrodita vidi, zadivljena je. Ona se kiti kao za svadbu među bogovima i pojavljuje se pred njim. On je svladan njenom lepotom, verujući da je ona boginja, ali Afrodita sebe identifikuje kao frigijska princeza. Nakon što vode ljubav, Afrodita mu otkriva svoj pravi identitet, a Anhis se plaši šta bi mu se moglo dogoditi kao rezultat njihove veze. Afrodita ga uverava da će biti zaštićen i govori mu da će mu roditi sina koji će se zvati Eneja. Međutim, ona ga upozorava da nikada nikome ne sme reći da je vodio ljubav sa boginjom. Kada se Eneja rodio, Afrodita ga je odvela nimfama planine Ida, nalažući im da odgajaju dete do pete godine, i da ga zatim odvedu kod Anhisa. Prema drugim izvorima, Anhis se kasnije hvali svojim susretom sa Afroditom, i kao rezultat toga, Zevs ga je udario gromom u stopalo. Zatim je hrom u tu nogu, tako da Eneja mora da ga nosi iz plamena Troje.

Homerova Ilijada

Enej nosi Anhisa, crnofiguralna ojnohoa, oko 520–510. p. n. e, Luvr (F 118)

Eneja je sporedan lik u Ilijadi, gde ga bogovi dva puta spasavaju od smrti, kao za još nepoznatu sudbinu, ali je sam po sebi častan ratnik. Uzdržavši se od borbi, ogorčen na Prijama jer mu, uprkos njegovim hrabrim delima, nije dat dužni deo časti, on predvodi napad na Idomeneja da bi povratio telo svog zeta Alkata na nagovor Dejfoba. On je vođa dardanskih saveznika Trojanaca, kao i drugi rođak i glavni poručnik Hektora, sina i naslednika trojanskog kralja Prijama.

Enejina majka Afrodita mu često priskače u pomoć na bojnom polju, a on je Apolonov miljenik. Afrodita i Apolon spasavaju Eneju iz borbe sa Diomedom iz Arga, koji ga zamalo ubija, i odvode ga u Pergam na lečenje. Čak i Posejdon, koji obično favorizuje Grke, dolazi u pomoć Eneji nakon što je pao pod Ahilov napad, napominjući da je Eneja, iako iz mlađe grane kraljevske porodice, predodređen da postane kralj trojanskog naroda.

Brus Louden predstavlja Eneju kao „tip“: Jedina vrlinska osoba (ili porodica) pošteđena opšteg uništenja, prateći mit o Utnapištimu, Baukidi i Filemonu, Noju i Lotu. Pseudo-Apolodor u svojoj Biblioteci objašnjava da su ga „... Grci [poštedeli] njega samog, zbog njegove pobožnosti.“

Drugi izvori

Rimski mitograf Gaj Julije Higin (oko 64. p. n. e. – 17. ne) u svojim Fabulama pripisuje Eneji ubistvo 28 neprijatelja u Trojanskom ratu. Eneja se takođe pojavljuje u trojanskim narativima koji se pripisuju Daresu Frigiju i Diktisu sa Krita.

Rimski mit i književnost

Eneja i Anhisa

Istoriju Eneja nastavili su rimski autori. Jedan uticajan izvor bio je izveštaj o osnivanju Rima u Poreklima Katona Starijeg. Legenda o Eneji bila je dobro poznata u Vergilijevo vreme i pojavila se u raznim istorijskim delima, uključujući Rimske antike grčkog istoričara Dionisija iz Halikarnasa (oslanjajući se na Marka Terencija Varona), Ab Urbe Condita od Livija (verovatno na bazi Kvinta Fabija Piktora, fl. 200. p. n. e.), i Gnej Pompej Trog (sada sačuvan samo u Justinovom oličenju).

Literatura

• Homer, Iliad II. 819–21; V. 217–575; XIII. 455–544; XX. 75–352.
• Apollodorus, Bibliotheca III. xii. 2; Epitome III. 32–IV. 2; V. 21.
• Virgil, Aeneid.
• Ovid, Metamorphoses XIII. 623–715; XIV. 75–153; 581–608.
• Ovid, Heroides, VII.
• Livy, Book 1.1–2.
• Dictys Cretensis.
• Dares Phrygius.
• Cramer, David (2000). „The Wrath of Aeneas: Iliad 13.455-67 and 20.75-352”. Syllecta Classica. 11: 16—33. S2CID 162312807. doi:10.1353/syl.2000.0002. .
• De Vasconcellos, Paulo Sérgio (2015). „A Sound Play on Aeneas' Name in the Aeneid: A Brief Note on VII.69”. Vergilius (1959-). 61: 125—129. JSTOR vergilius1959.61.125. .
• Farron, Steven (1980). „The Aeneas-Dido Episode as an Attack on Aeneas' Mission and Rome”. Greece & Rome. 27 (1): 34—47. JSTOR 642775. S2CID 162303240. doi:10.1017/S0017383500027327. .
• Gowers, Emily (2011). „Trees and Family Trees in the Aeneid”. Classical Antiquity. 30 (1): 87—118. JSTOR 10.1525/ca.2011.30.1.87. doi:10.1525/ca.2011.30.1.87. .
• Luca Grillo (2010). „Leaving Troy and Creusa: Reflections on Aeneas' Flight”. The Classical Journal. 106 (1): 43—68. JSTOR 10.5184/classicalj.106.1.0043. S2CID 163501770. doi:10.5184/classicalj.106.1.0043. .
• Noonan, J. "Sum Pius Aeneas: Aeneas and the Leader as Conservator/Σωτήρ" The Classical Bulletin. vol. 83, no. 1, 2007, pp. 65–91.
• Putnam, M.C.J. The Humanness of Heroes: Studies in the Conclusion of Virgil's Aeneid. The Amsterdam Vergil lectures, 1. Amsterdam: Amsterdam University Press, 2011.
• Starr, Raymond J. (2003). „Aeneas the Rhetorician : "Aeneid IV", 279-295”. Latomus. 62 (1): 36—46. JSTOR 41540042. .
• Scafoglio, G. "The Betrayal of Aeneas." Greek, Roman and Byzantine Studies, vol. 53 no. 1, 2013, pp. 1–14.
• Schauer, M. Aeneas dux in Vergils Aeneis. Eine literarische Fiktion in augusteischer Zeit. Zetemata vol. 128. Munich: C.H. Beck, 2007.
• Gantz, Timothy (1993). Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-4410-2. Arhivirano iz originala 30. 05. 2023. g. Pristupljeno 18. 08. 2022. 
• Graves, Robert (1993) [1955]. The Greek Myths (Cmb/Rep izd.). Penguin (Non-Classics). ISBN 978-0-14-017199-0. 
• Hamilton, Edith (1998) [1942]. Mythology (New izd.). Back Bay Books. ISBN 978-0-316-34151-6. 
• Kerenyi, Karl (1980) [1951]. The Gods of the Greeks (Reissue izd.). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27048-6. 
• Kerenyi, Karl (1978) [1959]. The Heroes of the Greeks (Reissue izd.). Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-27049-3. 
• Luchte, James (2011). Early Greek Thought: Before the Dawn. Bloomsbury. ISBN 978-0-567-35331-3. 
• Morford M.P.O., Lenardon L.J. (2006). Classical Mythology. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530805-1. 
• Pinsent, John (1972). Greek Mythology. Bantam. ISBN 978-0-448-00848-6. 
• Pinsent, John (1991). Myths and Legends of Ancient Greece. Library of the World's Myths and Legends. Peter Bedrick Books. ISBN 978-0-87226-250-8. 
• Powell, Barry (2008). Classical Myth (6th izd.). Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-606171-7. 
• Powell, Barry (2001). A Short Introduction to Classical Myth. Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-025839-7. 
• Ruck Carl, Staples Blaise Daniel (1994). The World of Classical Myth. Carolina Academic Press. ISBN 978-0-89089-575-7. 
• Smith, William (1870), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology.
• Veyne, Paul (1988). Did the Greeks Believe in Their Myths? An Essay on Constitutive Imagination. (translated by Paula Wissing). University of Chicago. ISBN 978-0-226-85434-2. 
• Woodward, Roger D., ur. (2007). The Cambridge Companion to Greek Mythology. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84520-5. 

Spoljašnje veze

• Warburg Institute Iconographic Database (about 900 images related to the Aeneid)