Википедија

Enrike II od Kastilje

Enrike II od Kastilje (šp. Enrique II de Castilla; Sevilja, 13. januar 1333/34. — Santo Domingo de la Kalzada, 29. maj 1379) bio je kralj srednjovekovne španske kraljevine Kastilje[1] i začetnik kraljevske loze Trastamara. Bio je poznat i pod imenom Bratoubica ili Milostivi.

Enrike II od Kastilje
Krunisanje Enrikea II od Kastilje
Lični podaci
Datum rođenja(1334-01-13)13. januar 1334.
Mesto rođenjaSevilja,
Datum smrti29. maj 1379.(1379-05-29) (45 god.)
Mesto smrtiSanto Domingo de la Calzada,
Porodica
SupružnikHuana Manuel
PotomstvoHuan I od Kastilje, Eleonora od Kastilje, kraljica Navare, Fadrique de Castilla y Ponce de León, Beatriz de Castilla, Afonso, conde de Gijón e Noronha
RoditeljiAlfonso XI od Kastilje
Eleonora od Guzmana
DinastijaTrastamara
PrethodnikPedro I od Kastilje
NaslednikHuan I od Kastilje

Biografija uredi

Bio je četvrti od desetoro vanbračne dece Alfonsa XI od Kastilje i donje Leonor Nunjez de Guzman Ponse de Leon (čukununuka Alfonsa IX od Leona). Zajedno sa svojim bratom blizancem, bio je prvo dete Alfonsa i Leonor koje je doživelo zrelo doba.

Pošto ga je usvojio don Rodrigo Alvarez de las Asturijas, kad je ovaj umro sledeće godine, nasledio je gospodstvo Norenju. Nešto kasnije, otac mu je dodelio grofoviju Trastamara i gospodstva nas Lemosom i Sarijom u Galiciji, i sela Kabrera i Ribera. Osnivač je nove kraljevske dinastije Trastamara, koja se izdvojila od glavne grane kuće Borgonja-Ivrea.

Za života Alfonsa XI, njegova ljubavnica Leonor dobila je mnogobrojne titule i privilegije za svoju decu koju je imala s kraljem, što je prouzrokovalo negodovanje mnogih plemića, a ponajviše zakonite kraljice, donje Marije od Portugala, i princa naslednika, Pedra, poznatijeg kao Pedro I od Kastilje, poznat kao Surovi ili Okrutni. Kada je Alfonso XI neočekivano umro od kuge pri opsadi Gibraltara 1350, plemstvo je konačno dobilo priliku za osvetu. Leonor i njena deca su bila gurnuta u stranu, a Enrike je sa svojom braćom pobegao u strahu od kaznenih mera koje bi mogao da preduzme njegov polubrat, novi kralj Pedro.

Iako su Leonor i njena deca uspeli da se dogovore s Pedrom o načinu na koji će se mirno uklopiti u njegov dvor, situacija je i dalje bila neizvesna. Enrike i njegova braća Fadrike, Teljo i Sančo podizali su više ustanaka u toku Pedrove vladavine. Kako bi stekao saveznike, Enrike se oženio Huanom Manuel od Kastilje, ćerkom don Huana Manuela, starijeg adelantada[2] Mursije i gospodara Viljene, najmoćnijeg plemića za vreme vladavine Alfonsa XI i proznog pisca. Godine 1351, kralj (ili njegov savetnik, Huan Alfonso od Albukerkija, čovek od poverenja Marije od Portugala), ubeđen da je ljubavnica njegovog oca bila pokretačica svih tih pobuna, naredio je da se Leonor utamniči, a nešto kasnije i da se pogubi u Talaveri. Enrike je pobegao u Portugaliju. Pedro mu je ubrzo oprostio i dopustio mu da se vrati u Kastilju, ali je on 1352. godine podigao ustanak u Asturiji. Nakon kratkog pomirenja, izbio je dug rat između dva polubrata, koji se završio tako što je Enrike pobegao u Francusku gde je stupio u službu Žana Dobrog.

Nekoliko godina kasnije, Enrike je sa svojim ljudima stupio u službu aragonskog kralja Pedra IV koji je ratovao protiv Kastilje (1358). Tokom ovog sukoba, dopao je zarobljeništva u Naheri 1360. Pošto je bio oslobođen zahvaljujući pomoći Huana Ramireza Areljana, opet je pobegao u Francusku.

Kad je Pedro I ponovo napao Aragon, Enrike je pritekao u pomoć aragonskom kralju, ali je zauzvrat tražio da mu ovaj pomogne da zbaci svog polubrata s kastiljanskog prestola. Udruženim napadom Enrikea i njegovih kastiljanskih, aragonskih i francuskih saveznika, Pedro je bio zbačen s prestola i proteran u Gijan. Enrike je bio proglašen kraljem Kastilje 1366. godine, ali je zauzvrat morao da svojim saveznicima dodeli titule i bogatstva u neograničenim količinama, zbog čega je dobio nadimak Milostivi.

U međuvremenu, Pedro je u severnim Pirinejima organizovao napad na Kastilju. Edvard, princ od Velsa (poznat kao Crni princ), stavio mu je na raspolaganje veliku vojsku konjanika i strelaca.

U bici kod Nahere, 3. aprila 1367. godine, Pedro je porazio Enrikea, koji se nakon bitke vratio u Francusku, gde mu je Šarl V Mudri ponudio zaštitu. U Francuskoj je reorganizovao svoju vojsku, i uz pomoć pobunjenih kastiljanskih gradova i francuskih trupa, pobedio je Pedra u bici kod Montijela 14. marta 1369. godine. Pedro je zatočen i potom ubijen, a Enrike se definitivno popeo na kastiljanski presto pod imenom Enrike II.

Vladavina uredi

Enrike je odmah na početku svoje vladavine morao da se uhvati u koštac sa dva opasna protivnika: Fernandom I od Portugalije, praunukom Sanča IV Hrabrog, i zeta Pedra Surovog, Džona od Genta, vojvode od Lankastera. U sukobu s Englezima, Enrike je bio saveznik sa francuskim kraljem, Šarlom Mudrim, kome je stavio na raspolaganje kastiljansku flotu koja je odigrala ključnu ulogu u francuskom osvajanju La Rošela, i u čijoj je prvoj fazi admiral Bokanegra potpuno uništio englesku flotu.

Enrike se propisno odužio svojim saveznicima, ali je takođe znao da štiti interese Kastilje, pa je odbio da izvrši sve ustupke koje je obećao kralju Aragona. U unutrašnjoj politici, otpočeo je rekonstrukciju kraljevine: zaštitio je Jevreje koje je on sam progonio tokom građanskog rata. ubrzao je transformaciju kraljevske administracije, sazvao mnogobrojne skupštine Kortesa. Takođe, definitivno je kraljevini Kastilji pripojio gospodarstv Biskaju, nakon smrti svog brata Telja. U spoljnoj politici, održavao je prijateljske odnose sa Francuskom i neprijateljske sa Engleskom.

Nakon smrti 1379. sahranjen je u Kapeli novih kraljeva u Toledu. Na kastiljanskom prestolu nasledi ga je njegov sin Huan.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Alfonso X od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
8. Sančo IV od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Jolanda od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
4. Fernando IV od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Alfonso od Moline
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija de Molina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Mayor Alonso de Meneses
 
 
 
 
 
 
 
2. Alfonso XI od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Afonso III Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
10. Dinis Portugalski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Beatris od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
5. Konstanca od Portugala
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Pere III od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
11. Elizabeta od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Konstanca od Sicilije
 
 
 
 
 
 
 
1. Enrike II od Kastilje
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Pedro Nuñez de Guzman, Lord of Derruña and San Roman
 
 
 
 
 
 
 
12. Álvaro Perez de Guzman
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Teresa Rodriguez Brizuela
 
 
 
 
 
 
 
6. Pedro Núñez de Guzmán
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Gonzalo Rodriguez Giron
 
 
 
 
 
 
 
13. Maria Giron
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Elvira Diaz de Castañeda
 
 
 
 
 
 
 
3. Eleonora od Guzmana
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Pedro Ponce de Cabrera
 
 
 
 
 
 
 
14. Fernán Pérez Ponce de León, Lord Cangas and la Puebla
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Aldonza Alonso de León
 
 
 
 
 
 
 
7. Beatriz Ponce de León
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Gutierre Suarez de Meneses, Lord of la Osa, San Felices and Dosbarrios
 
 
 
 
 
 
 
15. Urraca Gutiérrez de Meneses
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Elvira Anes de Sousa
 
 
 
 
 
 

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Enrike II od Kastilje na Vikimedijinoj ostavi.

Izvori uredi

  1. ^ Kompletna titulatura je glasila: Kralj Kastilje, Toleda, Leona, Galicije, Sevilje, Kordobe, Mursije, Haena, Algarvea, Agesirasa, i gospodar Moline
  2. ^ Vojna titula u srednjovekovnoj Kastilji koju su nosili neki konkistadori u toku 15, 16 i 17 veka.

Literatura uredi

  • López de Ayala, Pedro (1994-1997). [Crónicas de los reyes de Castilla] Crónica del rey don Pedro y del rey don Enrique, su hermano, hijos del rey don Alfonso Onceno (критичко издање Хермана Ордуне; прелиминарна студија Хермана Ордуне и Хосеа Луиса Моуреа). Буенос Ајрес.
  • Valdeón Baruque, Julio (1996). Enrique II. Palencia. Diputación Provincial de Palencia. 84-8173-051-3.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енрике_II_од_Кастиље&oldid=25914348”