Естонско национално буђење
Estonsko nacionalno buđenje (est. Ärkamisaeg) period je kulturnog i političkog buđenja estonskog naroda koji je trajao od sredine 19. veka pa do proglašenja nezavisnosti Estonije 1918. godine.[1] U tom periodu razvija se intenzivan estofilski pokret, a Estonci po prvi put počinju da se izjašnjavaju kao jedinstven narod i sve intenzivnije se zalažu na pravo za samoopredeljenje i za stvaranje vlastite nacionalne države.
Iako je estonski kulturni preporod doživeo svoj vrhunac u drugoj polovini 19. veka, estonska nacionalna svest postepeno je počela da se razvija ceo vek ranije[2] kada se sve veći broj pripadnika različitih estonskih plemena počinje nazivati zajedničkim imenom estlani i marahvasi. Biblija je prevedena na estonski jezik 1739, a broj štampanih knjiga na estonskom jeziku porastao je sa svega 18, koliko ih je bilo tokom 1750-ih, na 54 do kraja 1790-ih. Do kraja veka više od polovine odrasle seoske populacije bilo je sposobno da čita i piše. Prvi univerzitetski obrazovani intelektualci koji su se zvanično deklarisali kao Estonci javljaju se tokom 1820-ih godina, a najistaknutiji među njima bili su Fridrih Robert Fehlman (1798–1850), Kristjan Jak Peterson (1801–1822) i Fridrih Rejnhold Krojcvald (1803–1882). Ipak vladajuću elitu u kulturnom i privrednom pogledu i dalje su činili Nemci. Prvi koji je Estonce smatrao jedinstvenim narodom, jednakim svim ostalim narodima u zemlji, bio je baltičkonemački estofil Garlib Merkel (1769–1850) koji je tako postao simbolom estonskog nacionalnog kulturnog pokreta. Estonski kulturni pokret postepeno se širio i postajao sve ambiciozniji, a estonski kulturno-politički lideri sredine 19. veka Karl Robert Jakobson (1841–1882), Jakob Hurt (1839–1907) i Johan Voldemar Jansen (1819–1890)) sve otvorenije su zastupali i teze o političkoj autonomiji po ugledu na Finsku. Godine 1862. na estonskom i nemačkom jeziku štampan je nacionalni ep Kalevipoeg (Kalevov sin).
Godine 1881. brojna estonska kulturna i politička udruženja uputila su zajedničko pismo ruskom imperatoru Aleksandru III u kojem su tražili uvođenje „zemstva” na području Estonije i administrativno ujedinjenje svih estonskih zemalja u jednu političo-teritorijalnu celinu. Godine 1891. počinju da se izdaju prve dnevne novine na estonskom jeziku Postimees koje su se do tada izdavale na mesečnom nivou. Prema podacima sa sveroruskog popisa stanovništva iz 1897. godine među Estoncima je zabeležena druga najveća stopa pismenosti na celoj teritoriji Ruske Imperije, od čak 96,1% (veći procenat pismenih registrovan je jedino na području Velike kneževine Finske).[3] Za svega nekoliko decenija broj etničnog estonskog stanovništva u gradovima je višestruko porastao i Estonci su činili gotovo dve trećine populacije u gradskim centrima.
Pozitivni stavovi estonske političke i kulturne elite prema Ruskoj Imperiji naglo su splasnuli nakon pokušaja intenzivne rusifikacije tokom 1880-ih koja je dovela do jačanja estonskog nacionalizma i sve češćih poziva na veći stepen političke autonomije. Estonskom nacionalnom buđenju na početku 20. veka na ruku je išla i nestabilna politička situacija u Imperiji koja je kulminirala februarskom i oktobarskom revolucijom tokom 1917. godine. Nakon februarske revolucije formirana je Autonomna gubernija Estonija i po prvi put u istoriji sve etničke estonske zemlje našle su se unutar jedinstvenih političkih granica. Već 24. februara 1918. estonske vlasti su proglasile nezavisnost zemlje čime je okončan proces nacionalnog buđenja.
Reference
uredi- ^ Kutsar, D. (1995). „"Social change and stress in Estonia"”. doi:10.1111/j.1468-2397.1995.tb00085.x. Архивирано из оригинала 17. 01. 2019. г. Приступљено 05. 04. 2017.. International Journal of Social Welfare 4.2, 94–107.
- ^ Raun, Toivo U. (2003). „"Nineteenth- and early twentieth-century Estonian nationalism revisited"”. doi:10.1111/1469-8219.00078. Архивирано из оригинала 12. 01. 2019. г. Приступљено 05. 04. 2017.. Nations and Nationalism 9.1, 129–147.
- ^ Kappeler, Andreas. Rußland als Vielvölkerreich: Entstehung, Geschichte, Zerfall. Munich: C.H. Beck. 1992. ISBN 978-3-406-47573-3.
Preporučena literatura
uredi- Petersoo, Pille (2007). „Reconsidering otherness: Constructing Estonian identity”. doi:10.1111/j.1469-8129.2007.00276.x.. Nations and Nationalism 13.1, 117–133.
- Raun, Toivo U. (2003). „Nineteenth- and early twentieth-century Estonian nationalism revisited”. doi:10.1111/1469-8219.00078.. Nations and Nationalism 9.1, 129–147.
- Raun, Toivo U. (1986). The Latvian and Estonian national movements, 1860–1914. The Slavonic and East European Review 64.1, 66–80.
- Piirimäe, Helmut. Historical heritage: the relations between Estonia and her Nordic neighbors. In M. Lauristin et al. (eds.) (1997). Return to the Western world: Cultural and political perspectives on the Estonian post-communist transition. Tartu: Tartu University Press. ISBN 978-9985-56-257-4.-
- Nodel, Emanuel. Estonia: Nation on the Anvil. N.Y.: Bookman Associates, 1963.
- Raun, Toivo U. (1991). Estonia and the Estonians. 2nd ed. Stanford, CA: Hoover Institution Press. ISBN 978-0-8179-9131-9.-