Efekat dr Foksa

Efekat dr Foksa predstavlja korelaciju između izražajnosti predavača, pokrivenosti sadržaja, davanja ocene od strane učenika i postignuća učenika.

Autori ovog eksperimenta su angažovali glumca da predaje harizmatično i bez suštine o temi o kojoj ništa ne zna. Oni su izneli hipotezu da uz dovoljno uverljivo predavanje, čak i iskusni edukatori, koji učestvuju u novom iskustvu učenja u ulozi slušalaca, mogu biti zavedeni da osećaju zadovoljstvo da su nešto naučili, uprkos irelevantnom, konfliktnom i besmislenom sadržaju koji predavač prenosi. Ova hipoteza je potvrđena kada je 55 ispitanika pozitivno odgovorilo na upitnik od osam tačaka o njihovim stavovima prema predavanju.

Ova studija služi kao primer predavačima da na delotvornost njihovog rada utiče i zadovoljstvo sa kojim ih studenti slušaju i takođe otvara mogućnost obučavanja glumaca da drže „legitimna“ predavanja kao inovativan pristup efikasnom obrazovanju.

Autori su u zaključku naglasili da zadovoljstvo učenika prilikom učenja može da predstavlja nešto više od iluzije da su nešto naučili.

Pozadina eksperimenta

Motivacija

Postoje raniji izveštaji i studije koji pokazuju da je ličnost predavača jedna od najvažnijih parametara kada je u pitanju ocena efikasnosti predavača.

Efikasnost nastave je teško proučavati jer se pri ocenjivanju efikasnosti u obzir mora uzeti mnogo parametara. Neki od njih su: obrazovanje, socijalno poreklo, poznavanje predmeta predavanja, iskustvo i ličnost predavača. Međutim, čak i kada predavač poseduje odgovarajuću kombinaciju ovih i ostalih parametara koji određuju efikasnost, može doći do rezultata da učenici budu zadovoljni, a da nisu ništa naučili.

Gecelz i Džekson, uz podršku Volena i Traversa, tvrdili su da ličnost predavača može biti najznačajniji parametar u oceni efektivnosti nastave. Gofman objašnjava da na prijemčivost publike snažno utiču: osoba koja uvodi predavanje, kvalitet uvoda i nevoljno ekspresivno ponašanje predavača. Rodžers je istakao važnost spajanja „kognitivnih i afektivno-iskustvenih“ aspekata učenja. On je takođe govorio o značaju originalnosti predavača i smatra da će predavač biti efikasniji ukoliko ima „direktan lični susret sa učenikom“.

U jednoj studiji u kojoj su faktorski analizirane percepcije učenika o nastavnicima u 1427 odeljenja od 7. do 12. razreda, objavljeno je da učenici smatraju „harizmu ili popularnost nastavnika“ najvažnijom karakteristikom prilikom ocenjivanja nastavnika.

Autori su želeli da otkriju da li bi dovoljno upečatljivo predavanje na isti način uticalo i kada bi u ulozi slušalaca bila iskusna grupa profesionalnih edukatora. Odnosno, želeli su da otkriju da li bi profesionalni edukatori koji učestvuju u sticanju znanja, takođe pozitivno ocenili predavača i osećali se zadovoljnim što su naučili nešto, uprkos nerelevantnom, konfliktnom i besmislenom sadržaju koje predavač prezentuje.

Hipoteza

Hipoteza ove studije je bila sledeća: uz dovoljno upečatljiv način predavanja, iskusni profesionalni edukatori koji učestvuju u sticanju znanja, mogu se osećati zadovoljno što su naučili nešto, uprkos nerelevantnom, konfliktnom i besmislenom sadržaju koji predavač prenosi.

Autori

• Dr Naftulin – vanredni profesor i direktor Odeljenja za kontinuirano obrazovanje u psihijatriji Medicinskog fakulteta Univerziteta Južne Kalifornije

• G. Ver – docent za medicinsko obrazovanje i planiranje zdravstvene zaštite i direktor istraživanja i evaluacije, Medicinski fakultet Univerziteta u Južnom Ilinoisu
• G. Donli – instruktor psihijatrije (psihologije) u Odeljenju za kontrinuirano obrazovanje u psihijatriji Univerziteta Južne Kalifornije

Glumac

Da bi testirali hipotezu, autori su odabrali profesionalnog glumca sa zvučnim autoritativnim imenom i prilično dvosmislenom titulom – dr Miron L. Foks, autoritet za primenu matematike na ljudsko ponašanje. Dali su mu fiktivnu, ali i impresivnu biografiju i predstavili grupi iskusnih edukatora.

Priprema eksperimenta

Tema dr Foksa je bila „Matematička teorija igara u primeni na obrazovanje lekara“. Njegov izvorni materijal je izveden iz složenog, ali dovoljno razumljivog naučnog članka namenjenog laičkim čitaocima. Jedan od autora je, u dva odvojena navrata, podučavao predavača da predstavi svoju temu i ostavi određeno vreme za pitanja i odgovore, uz prekomernu upotrebu neologizama, pogrešnih zaključaka, kontradiktornih izjava i neadekvatnih besmislenih reči (engl. double-talk). Sve ovo je trebalo da bude prošarano humorom i besmislenim referencama na nepovezane teme.

Tok eksperimenta

Grupa 1

Prvu grupu je činilo jedanaest psihijatara, psihologa i edukatora koji su bili okupljeni na seminaru za obuku nastavnika. Svrha seminara je bila da pomogne ovoj grupi da bude efikasniji edukator drugih zdravstvenih radnika pružajući im različite nastavne ciljeve, medije i iskustva.

Dr Foks je izveo svoje jednočasovno predavanje na opisani način, nakon čega je usledio period diskusije, u trajanju od pola sata, koja je bila jedva sadržajnija. Na kraju njegovog nastupa je svih 11 edukatora mentalnog zdravlja dobilo autentični upitnik o zadovoljstvu predavanjem, na koji su odgovarali anonimno. Uvod predavača, njegovo predavanje i diskusija snimljeni su za korišćenje u drugim grupama. Dobijeno je više povoljnih od nepovoljnih odgovora na upitnik. Polovina grupe je na pitanje "Da li se zadržao na očiglednom?" odgovorila pozitivno. Nijedan ispitanik nije prijavio da je pročitao publikacije dr Foksa.

Pošto je prva grupa bila malobrojna i prilično odabrana, autori su tražili druge subjekte sa sličnim iskustvom i profesionalnim identitetom koji bi mogli pružiti dodatne podatke za proveru hipoteze.

Grupa 2

Drugu grupu je činilo 11 subjekata koji su bili psihijatri, psiholozi i psihijatrijski socijalni radnici, svi identifikovani kao edukatori za mentalno zdravlje. Grupi je prikazan video snimak prethodno opisanog predavanja i diskusije, kao i pripremni uvod. Nakon prezentacije članovi grupe su na nju odgovorili koristeći isti upitnik kao i prva grupa. Povoljni odgovori su daleko nadmašili nepovoljne odgovore. Svi su pozitivno reagovali na prvu stavku, što znači da su smatrali da se on nije „zadržao na očiglednom“. Takođe je bilo znatno povoljnijih nego nepovoljnih odgovora na ostale stavke, a jedan ispitanik je naveo da je pročitao publikacije predavača.

Još više subjekata je traženo za dalje ispitivanje hipoteze.

Grupa 3

Treća grupa se razlikovala po tome što se sastojala od 33 edukatora i administratora upisanih na postdiplomske studije filozofije. Većina ovih edukatora nisu bili stručnjaci za mentalno zdravlje, ali su identifikovani kao oni koji imaju savetodavno iskustvo u svojim školama. Video snimak predavanja je ponovo prezentovan ovoj grupi, nakon čega su ispitanici na nju odgovorili koristeći isti upitnik kao i prve dve grupe. Ponovo je broj povoljnih odgovora bio značajno veći od broja nepovoljnih. Većina ispitanika iz treće grupe, takođe, nije smatrala da se predavač zadržavao na očiglednom, a i na ostale stavke su uglavnom pozitivno odgovarali.

S obzirom na odgovore ove tri grupe edukatora na paradigmu predavanja, autori smatraju da je hipoteza studije podržana.

Halo efekat

Postoji obimna literatura koja govori o učeničkom ocenjivanju nastave, a sa time je usko povezano postojanje, odnosno, značaj halo efekta.

Ovaj fenomen je pre jednog veka prvi primetio Torndajk (1920), koji je prokomentarisao da „čak i veoma sposoban evaluator nije u stanju da tretira pojedinca kao spoj odvojenih kvaliteta i da svakom od njih dodeli veličinu nezavisno od drugih“.

Prema značajnom delu literature, učenici svoje ocene zasnivaju suštinski na jednoj osobini nastavnika, a zatim svoje mišljenje o ovoj osobini generalizuju na sve druge, možda nepovezane karakteristike.

Problem sa identifikovanjem halo efekata je u tome što očekujemo da odgovori na različita pitanja budu povezani čak i bez halo efekta. Na primer, verovatnije je da će nastavnik koji je dobro organizovan proizvesti dobar nastavni materijal.

Efekti karakteristika predavača na ocenu efikasnosti predavanja

Po istraživanju rađenom 2011. godine u Maleziji, karakteristike predavača predstavljaju jedan od tri najznačajnije faktora pri evaluaciji kvaliteta predavača i predavanja. Zajedno sa karakteristikama kursa, kao što je težina, i karakteristikama malih grupa za diskusiju vođenih od strane predavača, kao što su posvećenost predavača i interaktivnost, karakteristike predavača zauzimaju 60% svih parametara kada je ocena efikasnosti u pitanju.

Neke od najbitnijih karakteristika predavača su: karakterne osobine, socijalne i predavačke veštine, fluentnost govora, neverbalna komunikacija i fizički izgled.

Karakterne osobine

Kada su u pitanju karakterne osobine predavača, nije lako odrediti opšte osobine koje određuju visok stepen uspešnosti predavnja u očima studenata. Razlike poput prirode kursa, da li je kurs prirodnih, društvenih ili tehničkih nauka ili je kurs koji slušaju studenti čiji je fokus umetnost; kao i razlike u polu slušaoca su upravo te koje otežavaju klasifikaciju osobina na one koje pomažu, tj. odmažu predavaču.

Dobar primer razlike među polovima bi bila toplina predavača, kako tvrdi Vilbert Makahi u radu izbačenom 1961. godine, gde toplina ima potpuno različit stepen korelacija pri ocenjivanju među muškim i ženskim ispitancima, kao i među studentima koji imaju manju i veću potrebu za pažnjom.

Međutim, karakterne osobine kao što su: visok stepen emotivne stabilnosti, sposobnosti za prihvatanjem sopstvene greške, pozitivne angažovanosti i dobrog vođstva su, nezavisno od sfere koju kurs pokriva ili od pola, one koje su uvek visoko ocenjene od strane studenata, kako tvrde Robert Isakson i njegove kolege.

Veštine predavača

Vrlo neočekivano za Mekohija i Isaksona je bilo to da velikom broju studenata, sposobnost predavača da uvidi kada ga slušaoci ne razumeju, nije u značajnoj meri uticala koliko visoku ocenu će sam predavač da dobije. Od pet najkorisnijih veština koje bi uticale pozitivno na ocenu predavača, čak 2 kod muškaraca, a 3 kod žena imaju stepen korelacije viši od 0.8. Po istraživanju to su: iznošenje radnog materijala i gradiva na interesantan način, generalne predavačke sposobnosti, stimulacija znanja i intelekta, sposobnost jasnog izlaganja i sposobnost promene pristupa temi.

Fluentnost

Po tvrđenjima Bjorka jasno raščlaniti šta pojedinac zna, a šta ne zna, je najbitiniji korak pri učenju. Samim tim, fluentniji i ubedljiviji predavači, kako je i samim ekperimentom dr Foksa pokazano, imaju sposobnost da ubede slušaoca da je razumeo i memorisao ono što mu je rečeno, što dalje dovodi do toga da predavanja takvog predavača, kao i sam predavač, budu bolje ocenjeni. Nasuprot utisku, količina memorisane informacije pružene od strane fluentnog predavača je znatno manja od očekivane po radu izbačenom 2013. godine od strane dr Šane Karpenter. Sa druge strane, kada su u pitanju predavači koji su manje fluentni stepen očekivanog i stepen zapravo zapamćenog je skoro isti.

Neverbalna komunikacija

Kako sociolozi, antropolozi i psiholozi definšu, neverbalna komunikacija predstavlja deo komunikacije bez reči. Uključuje otvorena ponašanja kao što su izrazi lica, kontakt očima, fizičiki kontakt i ton glasa. Iako je Mehbrainova formula, koja navodi kako je samo 7% komunikacije verbalnog tipa, dok su preostalih 93% govor tela i tonalitet, sve više i više osporavana, nema sumnje da jako veliki deo komunikacije predstavlja neverbalni deo. Tome doprinosi rad izbačen 2011. godine od strane S.A.M. Alija u kome se tvrdi da je najveći efekat na slušaoca kada su verbalna i neverbalna komunikacija u sinhronizaciji. Ovo jasno pokazuje kako uz dovoljno dobru neverbalnu komunikaciju i uz slušaoca koji ne razume temu koja se obrađuje, predavač može uticati na percepciju slušaoca o efikasnosti predavanja, kao i na ocenu koju će dobiti.

J. S. Negi, u svom radu izbačenom 2009. godine tvrdi da je neverblana komunikacija ključna i često se može služiti za potvrđivanje ili zamenu za neki verbalni elemnet konverzacije. Tako, na primer, klimanje glavom u znak dodatne potvrde, koje služi za dodatno ulivanje poverenja slušaoca, ili samouverenost u govoru upravo utiču na isticanje sposobnosti vođstva i veštine jasnog predavanja, koja kako smo videli, pozitivno utiču na ocenu efikasnosti predavanja. Takođe po radu iz 1993. Nalini Ambadi i Robert Rošahtel pokazaju da su lošije ocenjena predavanja i predavači koji dosta pomeraju ruke pri objašnjavanju, gledaju u pod, približavaju se studentima i koji se mršte dok govore, dok su bolje ocenjeni oni koji su se pokazali kao samouvereni, smireni, entuziastični i dominantni u razgovoru.

Fizički izgled

Fizički izgled je svakako jedan od faktora koji utiču na evaluaciju predavanja i predavača od strane studenata. U svojoj studiji izdatoj 1978 godine A. L. Čaikin otkriva da su, predavači koji su ocenjeni od strane studenata kao atraktivni, takođe bili ocenjeni kao kompetentniji i više motivišući u svojim predavanjima, nego predavači ocenjeni slabijim ocenama za atraktivnost.

Pored toga, Peng Hong-li u svom radu izbačenom 2011. godine razvrstava informacije o fizički izgledu u 6 kategorija: fizička privlačnost, korišćenje kozmetike, odevanje, miris, sitne detalje i vokalne karakteristike. Vrlo zanimljiva, treća kategorija, odnosno odevanje, pokazuje kako studenti bolje ocenjuju profesore koji se formalno oblače i smatraju ih za kompetentnije i inteligentnije, dok profesore koji se oblače neformalnije, nose majice i džempere, smatraju druželjubivijim. Takođe, ispitanici smatraju oblačenje odela preterano formalnim, što zbog podsvesne tenzije i prenaglašene razlike predavača i slušaoca, može dovesti do slabije ocene celokupnog predavanja.

Replikacija eksperimenta

Kritike eksperimenta

Kao istraživanje, efekat dr Foksa je zbog količine pažnje koju je privukao, takođe privukao i veliki broj kritika. Samo u periodu od 2008. do 2010. godine, efekat dr Foksa je bio citiran preko 120 puta u raznim naučnim radovima. Pregledanjem nasumičnih 50 od 120 radova u kome je citiran, u čak 70% njih je bio naveden u negativnom kontekstu kao primer zašto trenutni način ocenjivanja profesora od strane studenata ne može da funkcioniše po trenutnim metodama.

Jedan od najglasnijih kritičara efekta dr Foksa, profesor univerziteta u Kaliforniji, Herbert Marš je jednom prilikom citirao Džejmsa Freja koji je izjavio: "Ova studija predstavlja tip istraživanja koju bi profesor ismevao u prvoj nedelji kursa bihejvioralne istraživačke metode".

Replikacija eksperimenta

Zbog ovakve situacije i podele u pogledima na ovo istraživanje, 2012. godine pod Žurnalom edukacione psihologije Ejal Pir i Eliša Babad objavljuju naknadno istraživanje pod nazivom "Dr Foks istraživanje (1973) Ponovni pregled/razmatranje/osvrt: "Edukaciono zavođenje" zanemareno" (engl. "The Doctor Fox Research (1973) Re-revisited: “Educational seduction” ruled out").

Oni se osvrću na 9 najbitnijih zanemarenih faktora istraživanja, po rečima njegovih kritičara, od kojih su najbitniji: problematičnost da-ne skale, ekspozitura različitih grupa različitim uticajima i nedostatak kontrolne grupe.

Način izvršavanja eksperimenta

U prvoj studiji je kao i 1973. ekperiment repliciran identično, jedina razlika je bila slabiji kvalitet originalnog snimka, kao i prevod na hebrejski. Iako slabiji rezultati nego u originalnom eksperimentu, kada se uzme u obzir nizak kvalitet snimka, kao i razlika od 40 godina između dva identična scenarija, rezultati su i dalje pokazivali ciljano, da izražajan govornik biva dobro ocenjen nevezano za kvalitet sadržaja.

U drugoj studiji primarni fokus je bio problem da-ne skale koji se konstantno ponavljao kroz kritike. Dve različite grupe su slušale isto predavanje, ali ga ocenjivali na dve različite skale. Dok je na prvoj skali dobijen jači potvrdan rezultat nego u prvoj studiji, na drugoj je dobijen nešto slabiji, ali i dalje više nego dovoljno dobar rezultat da bi se problem skale shvatio kao ozbiljan. Time, originalni eksperiment zadržava validnost.

Treća studija se bazirala na problem pristrasnosti slušalaca zbog navodnog prestižnog statusa dr Foksa. Ispitanici su slušali originalno predavanje bez znanja i bez ikakvih informacija o govorniku. Ovoga puta su rezultati u poređenju sa originalnim snimkom bili znatno niži, ali i dalje pozitivni. Na početku je bio odnos od 70%-30% pozitivnih prema negativnim ocenama, dok se sada taj broj spustio na 57%-43%. Očigledno je da navodni status dr Foksa izuzetno utiče na to kako ga slušaoci ocenjuju, ali on se ne može posmatrati potpuno odvojeno od izražajnosti i načina predavanja u odnosu na efekat koji ima na slušaoce, već se efekat mora posmatrati kao posledica prethodna dva.

Četvrta studija se orijentiše na činjenicu da slušalac nema prethodnog znanja o pomenutoj temi, te je samim tim više verovatno da se složi sa instruktivnim predavačem. Samim tim, po kritikama MekKala iz 1988. ili Armstronga iz 1982., veći deo efekta proizilazi iz neznanja slušalaca. Studenti upoznati sa temom predavanja dr Foksa, njih 26 tačnije, je bilo izloženo originalnom snimku. Nasuprot očekivanjima, čak 64% posto ispitanika je pozitivno ocenilo predavanje, samim tim hipoteza o pristrasnosti iz neznanja može biti odbačena.

Začuđeni neočekivanim rezultatima četvrte studije, kreirali su i petu studiju, koja je bila orijentisana oko pristrasnosti odgovora ispitanika. Pristrasnost je stariji problem u istraživačkoj psihologiji od dr Foksa i njom se bavio još 1942. Kronbah. On je uvideo da veliki broj ispitanika teži da odgovara afirmativno na veliki broj pitanja čak iako se ne slaže sa odgovorom.

Zbog toga je 87 studenata odgovaralo na modifikovani tačno-netačno upitnik, izmenjen na taj način da se izbegne neželjeni efekat četvrte studije. Podeljeni su u dve grupe gde obe odgovaraju na različite modifikovane upitnike. Prvoj su postavljanja pitanja i sa potvrdnom i sa odričnom konotacijom da bi se izbegla preterana pristrasnost odgovoru "tačno", dok je drugoj grupi dodat tekst pre upitinika u kome je objašnjena važnost toga da ne budu pristrasni jer su prethodni testovi završeni neuspehom. Ni jedan ni drugi test nisu uspeli da pokažu problematičnost efekta dr Foksa, te samim tim hipoteza pristajanja na ponuđeno pada u vodu.

Šesta studija ujedno i poslednja, se osvrće na problematiku činjenice da je efekat učenja sa predavanja dr Foksa bio izmešan sa ostalim da-ne odgovorima, te se zbog nije mogao izdvojiti i posmatrati kao zaseban. Zbog toga činjenica da je predavanje visoko ocenjeno nema dovoljno sa informacijom o tome koliko je naučeno sa predavanja. Kada je grupa studenata koja je bila upućena u temu bila zapitana da li je naučila iz predavanja, odgovor je bio 73% negativan, ali to nije promenilo činjenicu da su uživali u predavanju i da su mu dali generalno visoku ocenu. Druge dve grupe koje nisu bile upućene u temu su takođe dali visoke ocene celokupnom predavanju, ali je čak i ovde procenat negativinh odgovora na pitanje da li ste nešto naučili bio čak 65%. Isto je ponovljeno i na trećoj studiji gde je rezultat bio vrlo približan, nekih 63% negativnih odgovora. Poslednja analiza koja je kroz prve tri studije poredila stimulaciju misli slušaoca i procenat naučenog, ponovo je dala slične rezultate (53%-47%, 57%-43%, 54%-46% jedva pozitivno kada je u pitanju stimulacija, i 37%-63%, 35%-65%, 27%-73% izražajno negativno kada je u pitanju naučeno).

Stoga, šesta i finalna studija, empirijski, kroz različite analize, pokazuje da slušaoci nisu podčinjeni iluzijom da su nešto naučili.

Zaključak studije Babada i Pira

Ova studija pokazuje da naspram svih kritika efekta dr Foksa, kroz prvih pet studija je jasno pokazano da efekat ostaje u najvećem delu nekompromitovan i da naspram mana istaknutih od strane mnogih kritičara koje je samo istraživanje imalo, dobijeni rezultati nisu pogrešni. Međutim, ponovni osvrt na eksperiment, koliko potvrđuje rezultate, toliko prostim modifikacijama na upitniku menja jedan deo zaključka samog eksperimenta. Iako i dalje ostaje činjenica da je predavanje ostavilo ekstremno pozitivan utisak na slušaoce, da je bilo interesantno i zanimljivo, ideja koja je proizašla da je ono svojim sadržajem obmanulo slušaoce i da su slušaoci naučili iz samog predavanja postaje marginalizovana u zaključku ovog eksperimenta.