Zabluda (ugovorno pravo)

Zabluda je pogrešna predstava o nekoj činjenici, ona predstavlja pogrešno uverenje da neka činjenica postoji ili ne postoji, a u stvarnosti je suprotno. Primanjena na oblast ugovornog prava zabluda je netačna predstava o pravnim činjenicama relevantnim za punovažnost ugovora.

Pojam zablude ne podrazumeva nikakvo angažovanje jedne strane ugovornice da se u svesti druge stvori netačna predstava o nekim relevantnim činjenicama. Ukoliko pak postoji postupak saugovarača koji je usmeren da izazove pogrešnu predstavu kod druge strane tada se radi o prevari.

Vrste zabluda

• Zabluda o prirodi ugovora – jedan saugovornik veruje da je u pitanju ugovor o prodaji a drugi da je u pitanju ugovor o zakupu.
• Zabluda o ličnosti – kada jedan ugovornik ima pogrešnu predstavu o identitetu drugog saugovornika
• Zabluda o predmetu ugovora – odnosi se na identitet stvari koja je predmet ugovora.
• Zabluda o supstanci – zabluda o materiji od koje je stvar sačinjena ili o njenim osobinama npr. ako neko veruje da kupuje antikvitet.
• Zabluda o motivu – kada neko lice stekne pogrešnu predstavu u pogledu činjenica koja ga je opredelila za zaključenje ugovora.
• Zabluda o kauzi ugovora – kada jedno lice zaključi ugovor usled pogrešne predstave o postojanju kauze nekog ugovora
• Zabluda o pravu ili zabluda o činjenicama – npr. kad jedno lice zaključi s drugim ugovor ne znajući da se poslovna sposobnost stiče s 18 godina (zabluda o pravu) a ako lice zaključi uogovr s drugim ne znajući da je to konkretno lice mlađe od 18 godina (zabluda o činjenicama).
• Zabluda zbog netačnog prenosa volje - postoji kada neko treći pogrešno prenese sadržinu volje nekog lica drugome.
• Zabluda o računskom podatku – kada se prilikom pismene redakcije ugovora načini greška (prepisivanje brojeva ili zamena reči kupac prodavac).

Metod regulisanja

• Kazuističkom metodom – gde se u samom zakonu navode one zablude koje su bitne, pravi se njihova lista.
• Zakonodavstva koja na uopšten način formulišu zabludu a sudu ostavljaju da je u konkretnom slučaju ispune sadržinom.

ZOO navodi najtipičnije vrste zabluda koje se mogu smatrati bitnim ali uz jednu uopštenu formulu koja dopušta da se i druge zablude u konkretnom slučaju kvalifikuju kao bitne.

Bitna zabluda:

ZOO pod bitnim zabludama smatra zabludu o bitnim svojstvima predmeta, zabludu o ličnosti ukoliko je u pitanju ugovor zaključen s obzirom na lična svojstva ugovornika, ili o okolnostima koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi inače ne bi zaključila takav ugovor.

Kod zablude o bitnim svojstvima predmeta prvo je primenjivano objektivno shvatanje – smatralo se da se ona odnosi na materijal od kojeg je stvar napravljena, a zatim je ovo shvatanje prošireno i na svojstvo stvari tj. njene osobine i kvalitet.

Današnje shvatanje zablude o bitnim svojstvima stvari posmatra se sa subjektivnog aspekta – da li za lice određeno svojstvo stvari bilo odlučujući razlog za zaključenje ugovora u konkretnom slučaju.

Zabluda o bitnim svojstvima stvari je važno razgraničiti od skrivenih mana koje stvar može imati. Odgovornost za mane stvari ima za cilj da obezbedi imovinski ravnotežu koja mora postojati kod teretnih ugovora dok se pitanje zablude može postaviti u bilo kom ugovoru – kako teretnom tako i dobročinom.

Kod odgovornosti za skrivene nedostatke stvari se po pravilu zahteva da je nedostatak skriven a kod zablude o supstanci to nije odlučujuće. Nasuprot, kod zablude o supstanci se po pravilu očekuje da je određeno svojstvo stvari bilo odlučno za zaključenje ugovora a kod odgovornosti za skrivene nedostatke stvari to nije bitno.

Kod zablude o bitnom svojstvu stvari se može tražiti poništaj (osim ako pri zaključenju ugovora strana nije postupala s pažnom koja se u pravnom prometu zahteva) a kod odgovornosti za skrivene mane stvari se može tražiti raskid ugovora ili sniženje cene srazmerno manjoj vrednosti stvari ili otklanjanje mana.

Zabluda o ličnosti se kao problem može postaviti samo kod ugovora intuitu personae. To je zabluda o fizičkoj ličnosti ili zabluda o svojstvima ličnosti. Ukoliko je ugovor bio zaključen bez obzira na svojstva lica zabluda o fizičkoj ličnosti nije od značaja.

Zabluda je bitna i kada se odnosi na neke okolnosti koje se prema nameri stranaka ili prema običaju prometa smatraju odlučnim za zaključenje ugovora, ali uvek pod pretpostavkom da strana koja je u zabludi ne bi ugovor ni zaključila da je znala za pravo stanje stvari.

U slučaju da usled zablude dođe do poništaja ugovora, druga savesna strana ima pravo da traži naknadu štete iako strana koja je u zabludi za nju nije kriva (negativni ugovorni interes). Strana koja je u zabludi ne može se na nju pozvati ukoliko je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude nije ni bilo.

Nesporazum:

Kada pak, postoji nesporazum strana o prirodi ugovora, osnovu ugovora ili predmetu obaveze, baš s obzirom na nesporazum, smatra se da ugovor i ne nastaje.

U prisustvu zablude o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, lice je ovlašćeno da se sudu obrati tužbom za utvrđenje i da traži od suda konstataciju da takav ugovor nije ni nastao.

Zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preduzimanje obaveze (pobuda među strankama ima karakter uslova) je bitna kod ugovora bez naknade.

Zabluda lica preko koga je strana izjavila volju smatra se kao zabluda u vlastitom izjavljivanju volje. Naravno, može se otvoriti pitanje naknade štete od lica koje je prenosilo izjavu (najčešće je u pitanju zastupnik).

Zabluda u međunarodnom pravu

U međunarodnom pravu zabluda predstavlja relativni osnov ništavosti. Slučajevi zablude u međunarodnom pravu su retki, i uglavnom se svode na zablude u pogledu geografskih karata. Retkost zablude u postupku sklapanja međunarodnih ugovora se objašnjava dvama momentima:a)okolnošću da su države stručno i intelektualno opremljenije od ugovornica u privatno pravnim ugovorima, b)složenošću samog postupka ugovaranja koji svodi na minimum mogućnost da zabluda promakne nepažnji ugovornica.

Države se po Konvenciji o ugovornom pravu, može pozvati na zabludu kao osnov ništavosti ugovora u 3 slučaja:

1. Ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da je postojala u momentu kada je ugovor zaključen.

2. Da su ta činjenica ili situacija predstavljale suštinsku osnovu pristanka na obavezivanje ugovora, tj. da se zabluda odnosi na bitnu činjenicu za zaključenje ugovora.

Izuzetak od pravila da se država može pozivati na zabludu je situacija kada je država svojim ponašanjem doprinela zabludi.

Od zablude o činjenici ili situaciji koja se odnosi na ugovor, treba razlikovati zabludu u pogledu redakcije teksta ugovora, koje ne predstavljaju osnov ništavosti već samo razlog da se pristupi ispravci teksta ugovora.

Literatura

• Jakov Radišić: Obligaciono pravo, Beograd 2004
• Slobodan Perović: Obligaciono pravo, Beograd 1982
• Smilja Avramov, Milenko Kreća: Međunarodno javno pravo, Beograd 2006