Википедија

Zaibacu

Zaibacu (jap. 財閥; финансијско удружење/група) je japanski termin koji se odnosi na industrijske i finansijske poslovne konglomerate koji su postojali u Japanskom carstvu (1868—1947) do kraja Drugog svetskog rata.[1] Zaibacu su bila porodična preduzeća čiji su uticaj i veličina doveli do toga da najveće od njih imaju monopol nad većim delom japanske ekonomije. Iako su zvanično nestala posle Drugog svetskog rata, ona danas nastavljaju da postoje u vidu keirecu konglomerata.

Sedište Micubiši zaibacua u Marunoućiju, pre 1923. godine.

Terminologija uredi

Reč zaibacu sastoji se od kanđija zai 財 (bogatstvo, novac), i bacu 閥 (grupa, udruženje).[2] Iako termin zaibacu nastaje u 19. veku, a u širu upotrebu ulazi tek posle Prvog svetskog rata, zaibacu kompanije postojale su i pre nastanka samog termina.

Istorija i razvoj uredi

Nastanak uredi

Uslovi za nastanak velikih porodičnih preduzeća u Japanu pojavljuju se tokom Edo perioda (1600—1868) japanske istorije, koji se odlikuje nastankom velikih gradova i građanske klase ćonina(jap. 町人). Sticanjem materijalnog bogatstva đonini postaju moćniji od samuraja, kojima je bilo zabranjeno da se bave trgovinom, i prave svoja prva velika preduzeća. Dve zaibacu kompanije koje spadaju u takozvanu veliku četvorku, Sumitomo i Micui, svoje početke imaju u Edo periodu, dok su Micubiši i Jasuda nastali u kasnijem periodu.

Konfucijanska etika uredi

Pravi potencijal zaibacu kompanija mogao je da se ostvari tek kada je Japan otvorio svoje granice tokom Meiđi restauracije i ušao u Meiđi period (1600—1868). Ukida se šinokošo društveni sistem prema kom su trgovci bili na dnu društvene lestvice, tako da su u Meiđi periodu postali ravnopravni članovi društva koji su mogli da razvijaju svoj posao. Sa druge strane, samiraji su izgubili državne stipendije koje su nekada imali kao povlašćeni članovi društva, tako da su bili primorani da pronađu drugačiju vrstu posla. Upravo su u zaibacu kompanijama mnogi samuraji postali upravnici preduzeća, kako su bili nekadašnji najobrazovaniji društveni stalež.[3] Nekadašnji samuraji su u poslovnu etiku preduzeća uneli svoje konfucijanske principe, koji su i danas sastavni skoro deo svakog japanskog preduzeća. Sa sobom su doneli disciplinu, snažan autoritet, poštavanje hijerarhije, osećaj lojalnosti i druga načela koja su vodila boljem uređenju poslovnog okruženja. Lojalnost koja je bila osnova japanskog konfucijanizma Edo perioda, postala je osnova poslovne kulture Meiđi perioda, što se i danas zadržalo u japanskim kompanijama. Usled ovakvih načela zaposleni su bili spremni da posvete svoj život kompaniji, pa čak i da daju život za nju, što je poznato kao karoši.

Razvoj uredi

Ulaskom u Meiđi period Japan ukida feudalizam i teži da sustigne Zapadne sile kao što su Engleska, Francuska, Nemačka, Sjedinjene Američke Države itd. Zaibacu, najveće i najuticajnije kompanije Japana, su uz pomoć vlade postale osnova industrijske revolucije u Japanu posle 1870. godine. Dovoljno velike i snažne, one su ponele ekonomski razvoj čitave zemlje, ali usput su i uspostavile monopol na tržištu. Kako kapitalizam nije postojao u Japanu u ranijem periodu, nije postojalo ni velikih kapitalista koji bi pokrenuli razvoj, pa je to radila država pomažući zaibacu kompanije.

Japanska osvajanja i zaibacu uredi

Zahvaljujući reformama i razvitku, Japan 1895. godine pobeđuje u Prvom kinesko-japanskom ratu, a zatim i u Rusko-japanskom ratu 1905. godine kada postaje svetska sila i stiče čvrsto uporište u Mandžuriji[4], kao i u Koreji. Narodi kojima je Japan vladao bili su nova radna snaga koja je proizvodila u službi napretka Japana, i radila je upravo u zaibacu kompanijama. Zaibacu su se razvile još većom brzinom kako su plate u novoosvojenim oblastima bile i do 50% manje nego one u Japanu, pa su preduzeća imala ogroman profit. Tokom Prvog svetskog rata Japan je preuzeo nemačke oblasti u Kini i na Pacifiku. Kako je Evropa bila zahvaćena ratom, Japan monopolizuje tržište na Istoku i japanska roba našla se u svim delovima Azije. Hemijska i teška industrija dalje su nastavile da se razvijaju, kako je Japan nastavio da osvaja. Vojsci je bilo potrebno sve ono što su zaibacu kompanije ovih grana privrede proizvodile. Razvoj hemijske i teške industrije pratio je japanski rat protiv Kine, osvajanje Mandžurije, ali i ostala osvajanja tokom Drugog svetskog rata.[5]

Zaibacu tokom Drugog svetskog rata uredi

Smatrajući da Zapadne sile nepravedno preuzimaju monopol nad svim resursima sveta, japanski militaristi i desničari poveli su Japan u još ratova i osvajanja pod izgovorom oslobađanja Azije od Zapadnih sila. Militaristi su zaibacu kompanije koristili za proizvodnju ratnih potrepština. Direktori i upravnici koji su se protivili ovakvom korišćenju kompanija u ratne svrhe bili su meta militarista, a jedan od primera je atentat na direktora Micui zaibacua, Dan Takumu 1932. godine. Tokom Drugog svetskog rata, a pogotovo posle napada na Perl Harbor 1941. godine, zaibacu su proizvodile ogromnu količinu svih ratnih potrepština, razvijajući dalje tešku i hemijsku industriju.

Posleratni epilog uredi

 
Konfiskacija imovine upravničkih zaibacu porodica, 1946. godine.

Posle gubitka u Drugom svetskom SAD okupira Japan koji je morao da izvrši temeljne promene društva i državnog uređenja, a to je ujedno značilo i slobodno tržište koje ne može biti monopolizovano velikim zaibacu kompanijama. Cilj okupacionih snaga bio je da se Japan pretvori u zemlju koja je zasnovana na demokratiji[6] i preduzetničkom duhu gde svaka kompanija, nezavisno od njene veličine, ima uslove za razvoj i napredak. Ograničava se moć vlasti, a zaibacu su rastavljeni ili potpuno ugašeni. Uvedeni su zakoni protiv monopola i zakon o decentralizaciji, kojima bi sve veće kompanije bile prisiljene da smanje veličinu u slučaju da uspostave kontrolu nad tržištem u svojoj grani proizvodnje.[7] Zaibacu kompanije predstavljale su jednu epohu, koju je Japan trebalo da ostavi u prošlosti, što je i bio cilj okupacionih snaga. Iz tog razloga zaibacu su posle Drugog svetskog rata počele da se predstavljaju kao zle kompanije koje su gurale državu u rat. Ipak, usled nezadovoljstva šire javnosti, ali i ljudi iz zakonodavnih i poslovnih krugova, od prvobitnih 325 kompanija, Komisija za likvidaciju holding kompanija broj za rasformiranje spušta na 100, a kasnije na samo 9. Zaibacu kompanije zvanično nestaju, ali se mnoge modifikuju kako bi se prilagodile novim zakonima i nastavljaju da postoje, neke čak zadržavajući isto ime.[8]

Promena kursa uredi

Zatezanjem odnosa između SAD-a i Sovjetskog Saveza, odnosno demokratskog Zapada i komunističkog Istoka, 1950. dolazi do rata u Koreji i japanske kompanije koje su nekada proizvodile ratne potrepštine za japansku vojsku, sada su to činile za američku. Iz tog razloga, ubrzo posle kraja Drugog svetskog rata na neki način se odustaje od uništenja zaibacua koje ponovo postaju potrebne. Američka vojska od japanskih preduzeća naručuje opremu i vozila, a kasnije i oružje, dok se politika demilitarizacije japanske privrede suspenduje.[9]

Keirecu uredi

Iako velike kompanije nisu nestale u Japanu, one jesu promenile svoju strukturu na više načina. Mnoge današnje keirecu kompanije nastale su upravo od zaibacu kompanija. Ipak, ogromna razlika ogleda se u tome što su zaibacu kompanije bile porodične, gde je porodica samovoljno odlučivala o načinu korišćenja resursa i profita kompanije, što u keirecu konglomeratima nije slučaj. Takođe, keirecu kompanijama se zakonima zabranjuje monopolistička ekspanzija na mala i srednja preduzeća.

Reference uredi

  1. ^ „Zaibatsu”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  2. ^ „Zaibatsu”. Merriam Webster. Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  3. ^ Yasuoka, Shigeaki. „The Social Background of Zaibatsu in Japan” (PDF). Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  4. ^ Harper, Tim. „Japan's gigantic second world war gamble”. Pristupljeno 1. 4. 2019. 
  5. ^ Cullen, Louis Michael. A History of Japan, 1582–1941, Internal and External Worlds (PDF). New York: Cambridge University Press. str. 250—255. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 07. 2019. g. Pristupljeno 01. 04. 2019. 
  6. ^ „The US Occupation of Japan, 1945–52” (PDF): https://www.pearson.com/uk/. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 11. 2018. g. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  7. ^ Takada, Masahiro. „Japan's Economic Miracle: Underlying Factors and Strategies for the Growth” (PDF). Lehigh University. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  8. ^ Mathew, Toll. „"Zaibatsu Dissolution, Reparations and Administrative Guidance"”. Dostoevskiansmiles. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  9. ^ Masai, Yasuo; Sakamoto, Taro; Latz, Gil; Hijino, Shigeki; Jansen, Marius; Watanabe, Akira. „Economic transformation”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заибацу&oldid=26883197”