Zakonik knjaza Danila
Zakonik knjaza Danila, odnosno Zakonik Danila Prvog ili jednostavno Danilov zakonik (slsrp. Законикъ Данійла Првогъ Княза и Господара слободне Црне Горе и Брдахъ установлѣнъ 1855 годинѣ на Цетинѣ) je bio opšti zakonik u Knjaževini Crnoj Gori, koji je donet 1855. godine, na inicijativu tadašnjeg crnogorsko-brdskog knjaza Danila I (1852-1860). Donošenjem ovog zakonika, nastavljene su reforme u cilju izgradnje savremenog državno-pravnog poretka. Zakonik je prvobitno štampan u Novom Sadu, a njegovi prevodi su potom objavljeni u Francuskoj, Italiji i Poljskoj. Najznačajnije odredbe su one koje se odnose na ustavnopravna pitanja, kao što su položaj čovjeka i građanina, položaj knjaza kao vrhovnog gospodara, prava i položaj sudova i obaveze građana u odbrani otadžbine. Ovim zakonom je dovršeno rušenje patrijahalnog načina života, ukinuta samostalnost plemena, učvršćena državna vlast, što nije prošlo bez otpora. Zakonik je imao 95 članova, a njeovo donošenje je naišlo na značajan odjek u široj javnosti.[1][2]
Sadržaj zakonika uredi
Zakonik je regulisao raznovrsnu pravnu materiju, u najvećem delu krivičnopravnu, a imao je i odredbe ustavnog, građanskopravnog i procesnog karaktera. Knjaz Danilo je bio vrhovni državni poglavar, u njemu je bila personifikovana vrhovna zemaljska vlast. Apsolutizam knjaza je ovekovečen i u njegovom Zakoniku, kojim je čak zaprećeno smrtnom kaznom onome ko bi uvredio knjaza. U više članova je propisan položaj suda. Oštrim kaznama je predstavnicima vlasti zaprećeno, prvenstveno sudijama koji bi primili mito i zloupotrebili svoj položaj. Izdajnik bi bio kažnjen smrtnom kaznom, a istom kaznom bi bio kažnjen i onaj ko ne bi platio porez. Za imovinske delikte su kazne: Kazna batina za običnu krađu, smrtna kazna za krađu po treći put u povratu i za krađu iz crkve. Krvna osveta je bila zabranjena pod pretnjom smrtne kazne za onog ko bi postao osvetnik. Za uvođenje ove mere se javila potreba jer je takvo društveno zlo bilo sve učestalije. Praktikovanje starih štetnih običaja je takođe regulisano ovim zakonikom. Zakonik je prvenstveno kolektivističkog duha, ali susreće se i sa individualističkim imovinskopravnim odnosima. Priznato je pravo preče kupovine, da bi se zaustavio proces raspadanja kolektivnog vlasništva i da bi imovina ostajala u rukama srodnika. Što se tiče naslednog prava, Zakonik predviđa testamentalno i zakonsko nasleđivanje. Vanbračna deca su izjednačena sa bračnom. U porodičnom pravu Zakonik ostaje dosledan tradiciji. Patrijarhalnost je i dalje zastupljena. Žene i deca su potpuno potčinjene glavi porodice. Kada deca ne bi poštovala roditelje, bivali bi izloženi represivnim merama od strane vlasti ako bi roditelji to zahtevali. Više propisa je posvećeno bračnom pravu. Brak se sklapa venčanjem u crkvi, a sveštenik bi tri dana pre venčanja treba da utvrdi saglasnost mladenaca za stupanje u brak. Ako su bili saglasni, stupali bi u brak koji je načelno neraskidiv. Raskid je bio dozvoljen, ali prema pravilima Pravoslavne crkve. Danilov zakonik je stavio van snage pravila običajnog prava po kojima se brak sve do donošenje ovog zakonika lako razvodio. Muškarac je imao pravo da ubije svoju ženu i njenog ljubavnika ako bi ih zatekao na delu i da za to ne bude kažnjen. Ako bi muž zamrzeo svoju ženu, toliko da ne bi želeo sa njom više da živi bila je predviđena rastava od stola i postelje, s tim što je muž imao obavezu da izdržava ženu. Bila je propisana i odgovornost za naknadu štete i novčani zajam. Danilov zakonik je bio kodifikacija običajnog prava. Izražavao je narodna pravna shvatanja. Dokaz za to nam je propis gde bi pijani učinilac krivičnog dela bio kažnjavan polovinom kazne propisanom za učinjeno krivično delo. Ali ako bi to delo počinio iz mržnje prema nekom onda bi bio kažnjavan punom kaznom. Danilov zakonik predstavlja konačnu pobedu državne organizacije nad plemenskom i doprineo je učvršćivanju stvorene državne vlasti.[3]
Rukopisi uredi
Pored zvanične i konačne verzije Zakonika, koja je štampana i obnarodovana 1855. godine, a potom i primenjivana u praksi, do sada su poznate i dve rukopisne verzije, odnosno prepisa. Rukopis konačne verzije, po kojoj je Zakonik štampan, danas se čuva u Naučnom arhivu Bugarske akademije nauka u Sofiji, te je po tome poznat kao Sofijski prepis.[4] Pored toga, sačuvan je i prepis radne verzije, odnosno nacrta Zakonika, koji se čuva na Cetinju, te je po tome poznat kao Cetinjski prepis.[5] Između ta dva prepisa postoje izvesne tekstološke razlike, većeg ili manjeg značaja, a najveću pažnju u današnjoj javnosti izaziva razlika u formulaciji 92. člana Zakonika.
92. član uredi
U vreme donošenja (1855) i potonje primene Zakonika nije bilo nikakvih nedoumica ili sporova u vezi formulacije njegovog 92. člana, koji je u celini glasio: "I ako u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedine srbske i nikakve druge vjere do jedine pravoslavne istočne, to opet svaki inoplemenik i inovjerac može slobodno živiti i onu slobodu i onu našu domaću pravicu uživati kako i svaki Crnogorac i Brđanin što uživa".[6] Međutim, nakon objavljivanja Cetinjskog prepisa (1982) ispostavilo se da u nacrtu Zakonika nedostaju reči "do jedine srbske", što je bila jedna od brojnih tekstoloških razlika između tog rukopisnog nacrta i zvaničnog štampanog izdanja.[5] Tim povodom su u stručnoj i ostaloj javnosti iznošene brojne pretpostavke, pa čak i optužbe za navodno falsifikovanje Zakonika prilikom štampanja u Novom Sadu. Takve optužbe su široko rasprostranjene među radikalnim zagovornicima crnogorskog nacionalizma. Međutim, nakon otkrivanja Sofijskog prepisa, koji je sadržao konačni tekst, po kojem je Zakonik i štampan, ispostavilo se da je konačna formulacija 92. člana bila upravo ona koja postoji i u štampanom Zakoniku,[4] dakle upravo ona koja sadrži izričiti spomen srpske narodnosti, što u vreme donošenja i primene Zakonika nije ni bilo sporno.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Jovanović 1981, str. 423-446.
- ^ Ljušić 2001, str. 347-348.
- ^ Markković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Beograd. str. 208—209.
- ^ a b Radosav Raspopović (2016): U Bugarskoj pronašli prepis Danilovog zakonika
- ^ a b Bojović 1982.
- ^ Projekat Rastko: Zakonik Danila Prvog (1855)
Literatura uredi
- Bojović, Jovan R. (1982). Zakonik knjaza Danila. Titograd: Istorijski institut.
- Jovanović, Radoman (1981). „Crna Gora 1851-1878”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 423—446.
- Ljušić, Radoš (2001). Istorija srpske državnosti. 2. Novi Sad: Ogranak SANU.
- Mikavica, Dejan; Vasin, Goran; Ninković, Nenad (2013). Istorija Srba u Crnoj Gori 1496-1918. Novi Sad: Prometej.
- Mikavica, Dejan; Vasin, Goran; Ninković, Nenad (2017). Srbi u Crnoj Gori 1496-1918. Nikšić: Institut za srpsku kulturu.