Zimska bajka
Zimska bajka (engl. The Winter's Tale), komedija Viljema Šekspira. Prvi put je štampana 1623. godine.
Žanr uredi
Iako je bila svrstana među komedijama, mnogi moderni urednici su preklasifikovali predstavu kao jednu od Šekspirovih kasnih romansi. Neki kritičari smatraju da je to jedna od Šekspirovih „problematičnih drama“ jer su prva tri čina ispunjena intenzivnom psihološkom dramom, dok su poslednja dva čina komična i pružaju srećan kraj.
Likovi uredi
|
Na Siciliji Leont – kralj Sicilije i prijatelj iz detinjstva Poliksena, kralja Češke. Hermiona – vrla i lepa kraljica Sicilije. Kamilo – čestiti sicilijanski plemić. Paulina - plemkinja sa Sicilije. Antigon – Paulinin muž, a takođe i odani prijatelj Hermione. Mamilije – mladi princ Sicilije, Leontov i Hermionin sin. Emilija – jedna od Hermioninih dvorkinja. |
U Češkoj Poliksen – kralj Češke i Leontov prijatelj iz detinjstva. Florizel – Poliksenov jedini sin i naslednik. Perdita – ćerka Leonta i Hermione, nesvesna svog kraljevskog porekla. Pastir – stari i čestiti uzgajivač ovaca. Klovn – ili Mladi pastir, sin Starog pastira, i Perditin usvojeni brat. Autolik - skitnica i džeparoš. Mopsa – pastirica, zaljubljena u mladog pastira. Dorkas – pastirica, zaljubljena u mladog pastira. |
Radnja uredi
Predstava počinje susretom dvojice prijatelja iz detinjstva: Leonta, kralja Sicilije, i Poliksena, kralja Češke. Poliksen je u poseti kraljevstvu Sicilije i uživa u usspomenama sa svojim starim prijateljem. Međutim, posle devet meseci, Poliksen žudi da se vrati u svoje kraljevstvo kako bi se vratio svojim poslovima i video svog sina. Leont ne može da ubedi Poliksena da ostane duže, i odlučuje da pošalje svoju ženu, kraljicu Hermionu, da pokuša da ga ubedi. Hermiona se slaže i sa tri kratka govora uspeva. Leont je iznenađen što je Hermiona mogla tako lako da ubedi Poliksena, pa počinje da sumnja da je njegova trudna žena imala aferu sa drugim kraljem. Leont naređuje Kamilu, sicilijanskom velikašu, da otruje Poliksena. Kamilo umesto toga upozorava Poliksena i obojica beže u Češku.
Besan zbog njihovog bekstva, Leont sada javno optužuje svoju ženu za neverstvo i izjavljuje da dete koje nosi mora da je Poliksenovo kopile. Baca je u zatvor, uprkos protesta svojih plemića, i šalje dvojicu svojih velikaša, Kleomena i Diona, u Proročište u Delfima da potvrdi svoje sumnje. U međuvremenu, kraljica rađa devojčicu, a njena odana prijateljica Paulina odvodi bebu kralju, u nadi da će mu pogled na dete omekšati srce. On se, međutim, sve više ljuti i naređuje Paulininom mužu, gospodaru Antigonu, da uzme dete i ostavi ga na pustom mestu. Kleomen i Dion se vraćaju iz Delfa sa vestima iz Proročišta i pronalaze Hermionu na suđenju, tvrdeći da je nevina. Proročište kategorički navodi da su Hermiona i Poliksen nevini, da je Kamilo pošten čovek i da Leon neće imati naslednika dok se njegova izgubljena ćerka ne pronađe. Leont odbija da veruje u proročište, ali ubrzo saznaje da je njegov sin Mamilije umro od depresije izazvane optužbama protiv njegove majke. Na to, Hermiona pada u nesvest i odnese je Paulina, koja potom slomljenom i pokajanom kralju javlja o kraljičinoj smrti. Leont se zaklinje da će provesti ostatak svojih dana iskupljujući se za gubitak sina, napuštenu kćer i kraljicu.
U međuvremenu, Antigon ostavlja bebu na obali Češke, izveštavajući da mu se Hermiona ukazala u snu i rekla mu da devojčicu nazove Perdita. On ostavlja zavežljaj pored bebe sa zlatom i drugim sitnicama koje sugerišu da je beba plemenite krvi. Iznenada se pojavljuje silovita oluja koja je razbila brod na kome je stigao Antigon. Želi da se sažali na dete, ali ga oteraju u jednoj od najpoznatijih Šekspirovih scenskih režija: „Izlazi, gonjen medvedom“. Perditu spasavaju pastir i njegov sin, takođe poznat kao "Klovn".
Ulazi „Vreme” i najavljuje prolazak šesnaest godina. Kamilo, sada u službi Poliksena, moli češkog kralja da mu dozvoli povratak na Siciliju. Poliksen odbija i izveštava Kamila da se njegov sin, princ Florizel, zaljubio u niskorođenu pastiricu, Perditu. Predlaže Kamilu da se preruše i prisustvuju proslavi striženja ovaca gde će se Florizel i Perdita veriti. Na gozbi, koju priređuje Stari pastir koji se obogatio zahvaljujući zlatu u zavežljaju, torbar Autolik odžepari Mladog pastira i, u raznim obličjima, zabavlja goste razvratnim pesmama i sitnicama koje prodaje. Poliksen i Kamilo gledaju, prerušeni, kako se Florizel (pod maskom pastira po imenu Dorikle) i Perdita vere. Poliksen skida svoju masku i interveniše, preteći Starom pastiru i Perditi mučenjem i smrću i naređujući svom sinu da nikada više ne vidi pastirovu ćerku. Kamilo, koji još uvek čezne za svojom rodnom zemljom, planira da pošalje Florizela i Perditu na Siciliju, tako da će ga Poliksen povesti sa sobom kada ih bude progonio. Ljubavnici putuju brodom za Siciliju, kao i dva pastira i Autolik.
Na Siciliji je Leont još uvek u žalosti. Kleomen i Dion mole ga da okonča svoje vreme pokajanja jer je kraljevstvu potreban naslednik. Paulina, međutim, ubeđuje kralja da zauvek ostane neoženjen, jer nijedna žena ne može da se meri sa pokojnom Hermionom. Florizel i Perdita stižu i Leont ih oduševljeno pozdravlja. Florizel se pretvara da je u diplomatskoj misiji svog oca, ali mu je paravan uništen kada Poliksen i Kamilo takođe stignu na Siciliju. O susretu i pomirenju kraljeva i prinčeva izveštavaju gospoda sa sicilijanskog dvora: kako je Stari pastir podigao Perditu, kako je Antigon dočekao svoj kraj, kako je Leont bio presrećan što se ponovo sastao sa svojom ćerkom i kako je molio Poliksena za oproštaj. Stari pastir i Mladi pastir, koje su kraljevi sada postavili za gospodu, susreću se sa Autolikom, koji ih moli za oproštaj za svoju prevaru. Leont, Poliksen, Kamilo, Florizel i Perdita zatim odlaze u Paulininu kuću na selu, gde je Hermionina statua upravo završena. Pogled na lik njegove žene čini Leonta izbezumljenim, ali tada, na opšte čuđenje, statua pokazuje znake života; to je Hermiona, čudesno vraćena u život — ili jednostavno koja je živela povučeno sa Paulinom poslednjih šesnaest godina. Kako se predstava završava, Perdita i Florizel su verene, a celo društvo slavi čudo. Uprkos ovom srećnom kraju tipičnom za Šekspirove komedije i romanse, utisak nepravedne smrti mladog princa Mamilija ostaje do kraja, kao element neiskupljene tragedije, pored godina potrošenih u razdvojenosti.
Literatura uredi
- Šekspir, Viljem (1951). Zimska bajka. Prevod: Nedić, Borivoje; Živojinović, Velimir. Beograd: Prosveta.