Izaul de Buondelmonti
Izaul de Buondelmonti (grčki: Ησαύ Μπουοντελμόντ; umro 6. februara 1411) je bio vladar Janjine sa vizantijskom titulom despota (Epira). Na vlast je došao nakon svrgavanja Tome Preljubovića. Ratovao je protiv despota Arte, Đina Spate, zbog čega sklapa savez sa Turcima. Nasledio ga je sin Georgije.
Izaul | |
---|---|
Lični podaci | |
Puno ime | Izaul de Buondelmonti |
Datum smrti | 6. februar 1411. |
Mesto smrti | Janjina, Epir |
Porodica | |
Supružnik | Marija Angelina Nemanjić, Irena Spata, Jevdokija Balšić |
Potomstvo | Đorđe de Buondelmonti |
Roditelji | Manent od Firence Lapa Acioli |
Dinastija | Buondelmonti |
vladar Janjine (despot) | |
Period | 1385—1411. |
Prethodnik | Toma Preljubović |
Naslednik | Georgije de Buondelmonti |
Biografija
urediIzaul je bio sin firentinskog plemića Manenta i Lape Acioli, sestre Nikole Aciolija, gospodara Korinta. Kao i drugi članovi njegove porodice, i Izaul je došao u Grčku u potrazi za teritorijom kojom bi upravljao. Zarobljen je 1379. godine u borbi protiv Tome Preljubovića, sina srpskog kesara Preljuba. Nekoliko godina je proveo u zarobljeništvu. Kada je Toma zbačen sa vlasti (1385), nasledio ga je Izaul oženivši se njegovom udovicom, Marijom Paleolog. Izaul je vratio na biskupsku stolicu Mateju od Janjine. Novi vladar sprovodio je pacifističku politiku nastojeći da sklopi mir sa albanskim susedima i Vizantijskim carstvom. Vizantijsko poslanstvo je 1386. godine stiglo u Janjinu i Izaulu dodelilo despotsko dostojanstvo. Iako je Izaul bio potpuno nezavisan od Carigrada, ova titula je ojačala i legitimisala njegov položaj.
Izaulu je, međutim, bilo teško da se izmiri sa susednim albanskim velikašima. Đin Bua Spata, despot Arte, je 1385. godine napredovao ka Janjini, ali je Izaul pripremio jaku odbranu te se albanski velikaš povukao. Izaul je bio primoran da traži pomoć Turaka Osmanlija protiv Albanaca, kao što je prethodno to isto radio i Toma Preljubović. On odlazi na dvor Murata 1386. godine. Savez sa Turcima doveo je do trogodišnjeg prekida rata sa Albancima, ali se sukob rasplamsao nakon pogibije Murata u Kosovskom boju (1389). Janjina je ponovo ugrožena te Izaul traži pomoć od Bajazita. Turski komandant Gazi Evrenos lako je i brzo porazio Albance. Mir je trajao četiri godine. Prekinut je samo sukobom sa Mletačkom republikom oko jedne sporne luke. Smrt Marije (decembar 1394) ponovo dovodi do sukoba sa Spatom koji je rešen diplomatskim putem. Januara 1396. Izaul se oženio Spatinom ćerkom Irenom kako bi učvrstio savez. Kako mu više nije bila potrebna pomoć Turaka, Izaul se sukobio sa njima i naneo im poraz.
Izaul je 1399. godine poražen od Albanaca predvođenih Đinom Zenevišijem. U bici je zarobljen, a veći deo njegove države okupirao je Zeneviši. Susedni magnati primorali su Zenevišija da oslobodi Izaula koji se 1400. godine vratio u Janjinu. Ostatak vladavine proveo je u miru. Umro je 6. februara 1411. godine. Nasledio ga je sin Đorđe koji se na prestolu uspeo održati svega 20 dana.
Porodica
urediIzaul nije imao dece sa Marijom Paleolog i sa Irenom Spatom. Sa svojom trećom ženom, Jevdokijom, ćerkom Đurđa I Balšića, imao je troje dece uključujući i:
- Georgija de Boondelmontija, koji ga je nasledio kao vladar Janjine.
Literatura
uredi- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Miller, William (1908). The Latins in the Levant, a History of Frankish Greece (1204–1566). New York: E.P. Dutton and Company.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. prošireno izd.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. izd.). Cambridge University Press.
- Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331–1355) and his successors. Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-137-7.