Imrul Kajs
Imrul Kajs (arap. امْرُؤُ الْقَيْسِ ابْنُ حُجْرِ الْكِنْدِيِّ; Nadžr, oko 525 - Ankara, između 561. i 565.) bio je arapski princ i najveći preislamski pesnik arapskog sveta. Poznat je i pod nadimkom Kralj(ević) lutalica,[1] jer ga je otac proterao sa dvora zbog pisanja poezije, te je proveo život lutajući po pustinjama Arabije, uživajući u lovu, piću i ljubavnim zgodama. Nakon što je čuo za očevu pogibiju, osnovao je savez sa još dva plemena ne bi li se osvetio ubicama. Iako je uspeo da osveti porodicu, nije uspeo da se domogne prestola. Imrul Kajs se obratio za pomoć vizantijskom caru Justinijanu I, koji mu je naizgled obećao da će mu pomoći. Međutim, ubrzo je umro u današnjoj Ankari od kožne bolesti, koju je navodno dobio noseći otrovanu košulju, poklon cara Justinijana. Biografija Imrula Kajsa je teško razdvojiva od legendi koje su ispripovdane o njemu.
| Imrul Kajs | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | oko 525. |
| Mesto rođenja | Nedžd, |
| Datum smrti | između 561. i 565. |
| Mesto smrti | Ankara, Vizantija |
U istoriju arapske i svetske književnosti Kajs je ušao kasidom „Stanite da plačemo”. Ona započinje ljubavnim uvodom u kojem se lirski subjekt, naišavši na ostatke napuštenog naselja, priseća devojaka koje je voleo, potom se opisuje konj kojim pesnik jaše kroz pustinju, da bi se završila veličanstvenim opisom pustinjske oluje. „Stanite da plačemo” je jedna od Mulalaki, to jest, jedna od sedam pesama koje su Arabljani slavili kao najveća ostvarenja preislamske poezije. Erotski motivi, deskripcija pustinje i metrička forma ove kaside snažno je uticala na potonju pesničku tradiciju. Srednjovekovni arapski filolozi su sačinili najmanje tri antologije (divana) Kajsovih pesama. One objedinjuju 68 ostvarenja, ali je Kajsovo autorstvo nad velikim brojem pesama sporno.[2]
Biografija uredi
Mladost uredi
Nema preciznih podataka o tome kada je Imrul Kajs rođen. Pretpostavlja se da je rođen oko 525. Bio je najmlađi sin kralja Hudžre, vladara plemena Beni Esad. Počeo je rano da stvara stihove, što je naišlo na neodobravanje njegovog oca, koji je smatrao da pesnički poziv nije za princa. Al-Tahir Ahmad Maki objašnjava da je među severnim plemenima, svako pleme imalo svog vladara i svog pesnika, i da je jedna osoba retko obavljala oba zanimanja.[3] Postoji više izvora koja donose različite verzije razloga raskola između oca i sina. Po jednima sukob je nastao zbog Imrus Kajsove sklonosti ka alkoholu i ženama. Drugi svedoče da je to bilo zbog pordičnog skandala, koji je izbio zato što je princ stupio u tajne odnose sa svojom rođakom, iako ga je njena porodica odbila kao prosca. Treći izvori svedoče da je razlog raskola ležao u Kajsovim sočnim stihovima o očevim ženama i konkubinama.[3] Bilo koji razlog da se prihvati kao istinit, većina izvora se slaže sa time da je vladar proterao sina iz zemlje. Zajedno sa svojim prijateljima i drugim pobunjenicima Kajs je lutao pustinjama, uživajući u vinu, ženama i stvarajući poeziju.[1] Izvori pominju veliki broj Kajsovih žena i ljubavnica. Veliki broj je opevao i u svojoj poeziji, u kojoj je slavio njihovu gracioznost, korio ih zbog okrutnosti i lamentirao nad njihovim odsustvom.
Osveta ubicama oca uredi
Vest o tome da su mu ubili oca, Imrula Kajsa zatiče u Demunu u Jemenu. Po legendi, u tom trenutku je igrao tavle. On nije dozvolio saigraču da prekine partiju zbog dolaska glasnika, i, po njenom završetku, saigraču je objasnio da nije hteo da mu uskrati dobijenu partiju. Povodom očeve smrti izrekao je: „Upropastio mi je mladost, a u starosti mi je natovario na vrat teret osvete. Danas se ne treznim, od sutra se ne opijam”. Zatim je dodao: „Danas vino, sutra delo”. Navodno je pio sedam dana, a nakon toga se zarekao da neće jesti meso, piti vino, opštiti sa ženama, mazati se mastima, niti prati glavu dok ne osveti oca. Takođe, jedini je od svoje braće koji je preuzeo odgovornost da se osveti.[1]
Po jednoj priči, iz plemena Asad su mu poslali glasnike sa ponudom da bira između tri mogućnosti osvete: da ubije jednog plemića iz njihovog plemena ne bi li izjednačio očevu smrt, da prihvati odštetu u vidu hiljadu kamila i ovaca, ili da zaratuje sa njima. Imrus Kajs se odlučio za treću. Plemena Bakr i Taglib su mu pristupila u pomoć. Saveznici su se povukli onog trenutka, kada su zaključili da je dovoljno vojnika iz Asad plemena pobijeno i da je time osveta zadovoljena.
Pokušaj povratka na presto i smrt uredi
Iako se osvetio ubicama, Imrul Kajs nije uspeo da povrati i presto. Napušten od saveznika, tražio je pomoć od vizantijskog cara Justinijana I, koji mu je u prvi mah obećao pomoć. Međutim, imperator se predomislio. Izvori govore o dva razloga Justinijanog odustajanja. Prvi da su ga savetnici posavetovali da odustane od pomoći, dok drugi, romantičniji, da je Justinijan saznao da je Kajs stupio u vezu sa nekom od dvorskih dama sa njegovog dvora.[4]
Vraćajući se iz Konstantinopolja Kajs se razboleo u blizini današnje Ankare. Po legendi razboleo se od otrovne košulje koju mu je iz osvete poslao car Justinijan. Od brzodelajućeg otrova otpala mu je koža i otvorile rane. Od toga i umire, a saputnici ga sahranjuju na gori Asib.[5] Većina mopdernih istoričara odbacuju kao neistinitu priču o carevoj košulji, ističući da je razlog njegove smrt verovatno bila hronična bolest kože, koju je i spomenuo u jednoj svojoj pesmi.
Religija uredi
Pošto je živeo pre pojave islama, bilo je više pokušaja da se odredi kojoj je religiji Kajs pripadao. Obično se pretpostavlja da je bio paganin. Sa druge strane, postoje i oni koji pretpostavljaju da je bio hrišćanin. Jezuitski misionar Louis Cheikho je oko 1898, u poeziji Imrula Kajsa pronašao niz referenci hrišćanske simbolike i verovanja, kao i nekoliko arapskih reči koje označavaju jednog Boga, što ukazuje na Kajsov monoteizam. Drugi istoričari ove hrišćanske reference objašnjavaju prisustvom manastira i misionara na severnoj granici Arapskog poluostrva, te da su mnogi Arabljani bili pod uticajem hrišćanskog učenja, iako nisu nikada zvanično u njega i prešli. Takođe, prisustvo monoteističkih tragova može da ima svoje korene u judaizmu, pošto su Arapi i Jevreji u to vreme imali bliske kontakte, ali i da je reč Alah, u vreme pre pojave islama, mogla da označava ne samo jednog jedinstvenog Boga, već vrhovnog paganskog boga koji je iznad drugih bogova. Imrul Kajs je dovođen u vezu i sa Hanifizmom, kao i sa Mazdakizmom.[6]
Reference uredi
- ^ a b v Kuzminac 2016, str. 14.
- ^ O Kajsu na Britanici (Pristupljeno: 15. 12. 2016)
- ^ a b Makki 2005, str. 215.
- ^ Kuzminac 2016, str. 14-15.
- ^ Kuzminac 2016, str. 15.
- ^ Makki 2005, str. 216.
Literatura uredi
- Kuzminac, Jovan (2016). Dva klasična arapska pesnika, u: časopisu Mostovi, broj 167 -168. Udruženje književnih prevodilaca Srbije. ISSN 0350-6525.
- Makki, al-Tahir Ahmad (2005). Dictionary of Literary Biography. Ed. Cooperson, Michael and Toorawa, Shawkat. Vol. 311. Thomson Gale.