Википедија

Invalidnost i siromaštvo

Za siromašne u svetu je znatno veća verovatnoća da će imati ili doživeti invaliditet tokom svog života u poređenju sa finansijski privilegovanijim. Stopa invaliditeta u siromašnim zemljama je znatno viša od one u razvijenijim zemljama. Od ranih 2010-ih postoji sve veći broj istraživanja koja podržavaju postojanje povezanosti invaliditeta i siromaštva i ciklusa u kojem se siromaštvo i invaliditet međusobno pojačavaju. Fizička, kognitivna, mentalna, emocionalna, senzorna ili razvojna oštećenja nezavisno ili u tandemu jedno sa drugim mogu povećati nečiju verovatnoću da postanete osiromašeni, dok život u siromaštvu može povećati nečiji potencijal da imate ili steknete invaliditet u nekom svojstvu.

Obim uredi

 
Čovek sa invaliditetom u Bangladešu

Veći broj studija pokazuje značajnu stopu invaliditeta među pojedincima koji žive u siromaštvu. Dokazi o povezanosti invaliditeta i siromaštva nedavno su pregledani u prvom vodećem izveštaju Ujedinjenih nacija o invalidnosti i razvoju [1] Pokazalo se da je povezanost između invaliditeta i siromaštva veća kada se siromaštvo meri višedimenzionalno, spram merenja kroz prihode ili rashode za potrošnju.[2][3] Predsednik Svetske banke Džejms Volfenson izjavio je da ova veza otkriva vezu koju treba prekinuti. On je naveo: „Ljudi sa invaliditetom u zemljama u razvoju su previše zastupljeni među najsiromašnijim ljudima. Oni su do sada bili u velikoj meri zanemareni u razvojnoj agendi, ali nedavni fokus na strategije za smanjenje siromaštva je jedinstvena šansa da se ta agenda preispita i prepiše"[4] Vezu između invaliditeta i razvoja dodatno je naglasila Džudit Heuman, prva savetnica Svetske banke za međunarodna prava osoba sa invaliditetom, koja je navela da od 650 miliona ljudi koji danas žive sa invaliditetom, osamdeset procenata živi u zemljama u razvoju.[5] Pored toga, neka istraživanja sa dokazanim društvenim uticajem otvaraju mesta koja vode ka uspostavljanju faktora koji omogućavaju da se prekine ciklus uskraćenosti sa kojim se suočavaju siromašni ljudi sa invaliditetom.[6] Prema Odeljenju za međunarodni razvoj Ujedinjenog Kraljevstva, 10.000 osoba sa invaliditetom umire svakog dana od posledica ekstremnog siromaštva, što pokazuje da je veza posebno problematična i duboko ukorenjena.[7] Ova veza je prisutna i u razvijenim zemljama, pri čemu je Mreža fondacija za osobe sa invaliditetom izveštavala da je samo u Sjedinjenim Američkim Državama dvaput veća verovatnoća da će osobe sa invaliditetom živeti ispod granice siromaštva od ljudi bez invaliditeta.[8]

Uzroci uredi

Prema Svetskoj banci, „Osobe sa invaliditetom u proseku kao grupa doživljavaju lošije socio-ekonomske ishode od osoba bez invaliditeta, kao što su manje obrazovanja, lošiji zdravstveni ishodi, manje zaposlenosti i veće stope siromaštva“.[9] Istraživači su pokazali da se ovi smanjeni ishodi mogu pripisati mnoštvu institucionalnih barijera i drugih faktora. Štaviše, predviđa se da će prevalenca invaliditeta u osiromašenoj populaciji pratiti ciklični obrazac po kojem je veća verovatnoća da će oni koji žive u siromaštvu postati neka vrsta invalida, dok invalidi imaju veću šansu da osiromaše.

Začarani krug uredi

Stručnjaci iz Saveta za osobe sa invaliditetom Ujedinjenog Kraljevstva vezu između invaliditeta i siromaštva pripisuju mnogim sistemskim faktorima koji promovišu „začarani krug“.[10] Statistički podaci potvrđuju uzajamno pojačavajuću prirodu invaliditeta i niskog socioekonomskog statusa, pokazujući da je za osobe sa invaliditetom znatno veća verovatnoća da će osiromašiti, a da ljudi koji su osiromašeni imaju znatno veću verovatnoću da postanu invalidi. Prepreke koje se postavljaju za osobe sa invaliditetom mogu dovesti do toga da pojedinci budu lišeni pristupa osnovnim resursima, kao što su mogućnosti za obrazovanje i zapošljavanje, što dovodi do toga da postanu siromašni. Isto tako, siromaštvo stavlja pojedince u mnogo veći rizik od sticanja invaliditeta zbog opšteg nedostatka zdravstvene zaštite, ishrane, sanitarnih uslova[11] i bezbednih uslova rada kojima su izloženi siromašni.[12]

Stručnjaci tvrde da je ovaj ciklus ovekovečen uglavnom nedostatkom pomoći onima koji žive u siromaštvu. Nekoliko opcija koje su dostupne siromašnima često zahtevaju da se ovi pojedinci dovedu u opasnost, što posledično dovodi do povećanja sticanja oštećenja koja se mogu sprečiti.[12] Takođe se pokazalo da život u siromaštvu smanjuje pristup pojedinca preventivnim zdravstvenim uslugama, što dovodi do stanja invaliditeta koja su se mogla sprečiti. U studiji koju je sproveo Oksfam, organizacija je otkrila da se više od polovine slučajeva slepila i oštećenja sluha u detinjstvu u Africi i Aziji smatra sprečivim ili izlečivim.[13] Još jedna procena koju je objavio Oksfam pruža dodatne dokaze o ovom začaranom krugu. Otkrili su da 100 miliona ljudi koji su u siromaštvu takođe imaju oštećenja stečena zbog neuhranjenosti i nedostatka odgovarajućih sanitarnih uslova.[13]

Diskriminacija uredi

Predrasude prema osobama sa invaliditetom, koje se inače nazivaju ableizam, pokazuju se kao značajna šteta za uspešne ishode osoba u ovoj populaciji. Prema jednoj studiji koja je pratila živote dece sa smetnjama u razvoju u Južnoj Africi, deca u uzorku su opisala „diskriminaciju druge dece i odraslih u zajednici kao svoj najznačajniji svakodnevni problem“.[14] Dodatni oblici diskriminacije mogu dovesti do toga da invalidnost bude izraženija u već marginalizovanim populacijama. Utvrđeno je da žene i pojedinci koji pripadaju određenim etničkim grupama sa invaliditetom više pate od diskriminacije i trpe negativne posledice. Neki istraživači to pripisuju onome što veruju da je „dvostruko odbacivanje“ devojaka i žena koje su invalidi na osnovu njihovog pola i na osnovu invaliditeta.[15]

Pored toga, žene sa invaliditetom su posebno podložne da budu zlostavljane. Istraživanje UN-a iz 2004. godine u Orisi, Indija, pokazalo je da je svaka žena sa invaliditetom u istraživanju doživela neki oblik fizičkog zlostavljanja.[16] Takođe se pokazalo da ova dvostruka diskriminacija preovladava u industrijalizovanijim zemljama. U Sjedinjenim Državama, na primer, 72 odsto žena sa invaliditetom živi ispod granice siromaštva.[17] Posebno je važno uzeti u obzir pojačanu diskriminaciju sa kojom se osobe sa invaliditetom mogu suočiti zbog svog pola kada se uzme u obzir da, prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, žene prijavljuju veću učestalost invaliditeta od muškaraca.[16] Štaviše, veza između invaliditeta i siromaštva je posebno značajna za žensku populaciju, globalno posmatrano, pri čemu žene čine otprilike 70 procenata svih pojedinaca koji žive u siromaštvu.[18] Institucionalna diskriminacija takođe postoji jer postoje politike koje postoje u organizacijama koje rezultiraju nejednakošću između osobe sa invaliditetom i osobe bez invaliditeta. Neke od ovih organizacija sistematski ignorišu potrebe osoba sa invaliditetom, a neke se mešaju u njihove živote kao sredstvo društvene kontrole.[19]

Zdravstvena zaštita uredi

Drugi razlog zašto su pojedinci koji žive sa invaliditetom često osiromašeni su visoki medicinski troškovi povezani sa njihovim potrebama. Jedna studija, sprovedena u selima u južnoj Indiji, pokazala je da se godišnji troškovi lečenja i opreme potrebnih za osobe sa invaliditetom u toj oblasti kreću od trodnevnog prihoda do dvogodišnjeg prihoda, sa prosečnim iznosom potrošenim na osnovne usluge tromesečni prihod. Ova cifra ne uzima u obzir neplaćeni rad negovatelja koji moraju da pruže pomoć nakon ovih procedura i oportunitetne troškove koji dovode do gubitka prihoda tokom povrede, operacije i rehabilitacije. Studije koje su izvestili medicinski antropolozi Benedikt Ingstad i Suzan Rejnolds Vajt takođe su pokazale da je pristup medicinskoj nezi značajno otežan kada osoba nema mobilnost. Oni navode da pored direktnih medicinskih troškova povezanih sa invaliditetom, teret prevoza najviše pada na osobe sa invaliditetom. Ovo se posebno odnosi na siromašne na selu čija udaljenost od urbanih sredina iziskuje veliko kretanje da bi se dobile zdravstvene usluge.[20] Zbog ovih barijera, kako ekonomskih tako i fizičkih, procenjuje se da samo 2 procenta osoba sa invaliditetom ima pristup adekvatnim uslugama rehabilitacije.[21]

Nedostupnost zdravstvene zaštite za one koji žive u siromaštvu ima značajan uticaj na stopu invaliditeta u ovoj populaciji.[12] Pojedinci koji žive u siromaštvu suočavaju se sa većim zdravstvenim rizicima i često nisu u mogućnosti da dobiju odgovarajući tretman, što dovodi do znatno veće šanse da dobiju invaliditet tokom svog života.[12] Finansijske barijere nisu jedine prepreke sa kojima se suočavaju oni koji žive u siromaštvu. Istraživanja pokazuju da pitanja geografske nepristupačnosti, dostupnosti i kulturnih ograničenja predstavljaju značajne prepreke sticanju odgovarajuće brige za stanovništvo zemalja u razvoju.[22] Bolesti specifične za pol su posebno štetne za žene koje žive u siromaštvu. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da svake godine 20 miliona žena dobije invaliditet zbog komplikacija tokom trudnoće i porođaja koje bi se mogle značajno ublažiti odgovarajućom medicinskom negom pre porođaja, porođaja i posle porođaja.[23]

Institucionalne barijere uredi

Istraživači tvrde da institucionalne barijere igraju značajnu ulogu u učestalosti siromaštva kod osoba sa invaliditetom.

Pristupačnost uredi

Pristupačnost fizičkog okruženja može biti velika determinanta u nečijoj sposobnosti da ostvari određenu vrstu uspeha ili da makar preživi. Profesor urbanog planiranja Rob Imri je zaključio da većina prostora sadrži premostive fizičke barijere koje nenamerno stvaraju „aparthejd po dizajnu“, pri čemu su osobe sa invaliditetom isključene iz područja zbog nepristupačnog rasporeda tih prostora.[24] Neki, kao što je Savet za invalidna lica Ujedinjenog Kraljevstva, smatraju ovaj „aparthejd“ posebno prisutan u vezi sa javnim prevozom, obrazovnim i zdravstvenim ustanovama, i možda najrelevantnijim mestima zaposlenja.[12] Fizičke barijere se takođe često nalaze u kući, a siromašni češće zauzimaju skučene prostore koji nisu adekvatni za pristup invalidskim kolicima.[14] Osim fizičke dostupnosti, drugi potencijalni isključujući agenti uključuju nedostatak brajeve azbuke, znakovnog jezika i nedostatak dostupnosti audio traka za one koji su slepi i gluvi.[12]

Obrazovanje uredi

Špekuliše se da koreni nezaposlenosti počinju diskriminacijom u ranom uzrastu. UNESCO je 1995. izvestio da je 98 procenata dece sa smetnjama u razvoju u zemljama u razvoju uskraćeno za pristup formalnom obrazovanju.[25] Ova statistika je još potresnija za žene sa invaliditetom, jer Program Ujedinjenih nacija za razvoj izveštava da je globalna stopa pismenosti za ovu populaciju samo 1 odsto.[16] Ovo se može pripisati činjenici da, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, dečaci sa invaliditetom imaju znatno veću verovatnoću da dobiju obrazovanje nego devojčice sa sličnim sposobnostima.[23] Uskraćivanje obrazovanja pojedincima sa posebnim potrebama možda nije samo pitanje diskriminacije, već i pitanje resursa. Deci sa smetnjama u razvoju često su potrebni specijalni obrazovni resursi i nastavne prakse koje su uglavnom nedostupne u zemljama u razvoju.[26]

Zaposlenje uredi

Neki sociolozi su ukazivali na brojne prepreke za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Ovo se može videti u diskriminaciji od strane poslodavaca, pristupnim barijerama na radnom mestu, rasprostranjenim negativnim stavovima u vezi sa veštinama i negativnim reakcijama kupaca.[27] Prema sociologu Edvardu Holu, „više osoba sa invaliditetom je nezaposleno, u zanimanjima nižeg statusa, sa niskim zaradama ili uopšte van tržišta rada, nego ljudi bez invaliditeta“.[28] Međunarodna organizacija rada procenjuje da otprilike 386 miliona svetske radno sposobne populacije ima neki oblik invaliditeta, međutim, do osamdeset procenata ovih zapošljivih osoba sa invaliditetom ne može da nađe posao.[16] Za žene sa invaliditetom stopa zaposlenosti je još niža.[29] Statistike pokazuju da osobe sa invaliditetom i u industrijalizovanim zemljama i u zemljama u razvoju generalno nisu u mogućnosti da dobiju formalni posao. U Indiji, samo 100.000 od 70 u zemlji milion osoba sa invaliditetom je zaposleno.[16] U SAD, 14,3 od projektovanih 48,9 milion osoba sa invaliditetom je zaposleno, a dve trećine nezaposlenih izjavilo je da nisu u mogućnosti da nađu posao.[16] Slično, u Belgiji je samo 30 procenata osoba sa invaliditetom bilo u mogućnosti da nađe posao koji se isplati.[30] U Ujedinjenom Kraljevstvu je utvrđeno da 45 odsto odraslih osoba sa invaliditetom živi ispod granice siromaštva.[31] Pouzdani podaci o stopi nezaposlenosti osoba sa invaliditetom tek treba da se utvrde u većini zemalja u razvoju. Trendovi sugerišu da bi stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom nastavila da opada ukoliko se ne pozabave politikama koje uzimaju u obzir faktore kao što su tehnološki napredak i klimatske promene.[29]

Pojedini sociolozi su pokazali da je ovo isključenje osoba sa invaliditetom sa tržišta plaćenog rada primarni razlog zašto većina pripadnike populacije osoba sa invaliditetom doživljava daleko veći nivo siromaštva i više se oslanja na finansijsku podršku drugih.[31] Pored ekonomskih dobiti povezanih sa zapošljavanjem, istraživači su pokazali da učešće u formalnom ekonomskom sektoru smanjuje diskriminaciju osoba sa invaliditetom. Jedan antropolog koji je beležio živote osoba sa invaliditetom u Bocvani primetio je da će pojedinci koji su bili u mogućnosti da nađu formalno zaposlenje „obično dobiti položaj u društvu jednak položaju građana koji nisu invalidi“.[32] Neki sociolozi smatraju da je isključenje pojedinaca sa invaliditetom van formalnog radnog mesta je značajna prepreka društvenoj inkluziji i jednakosti.[28]

Pokazalo se da stvaranje inkluzivnog zapošljavanja koje bolje olakšava učešće osoba sa invaliditetom ima značajan pozitivan uticaj ne samo na živote ovih pojedinaca, već i na ekonomije nacija koje sprovode takve mere. Međunarodna organizacija rada procenjuje da trenutna isključenost zapošljivih pojedinaca sa invaliditetom košta zemlje mogućih dobitaka od 1 do 7 procenata njihovog BDP-a.[33]

Posledice uredi

Mnogi smatraju da je odnos između invaliditeta i siromaštva posebno problematičan s obzirom na to da one sa najvećim potrebama stavlja u poziciju u kojoj imaju pristup najmanje resursa. Istraživači iz Ujedinjenih nacija i Jejlske škole javnog zdravlja odnose se na vezu između invaliditeta i siromaštva kao na manifestaciju samoispunjavajućeg proročanstva gde pretpostavka da je ova populacija odliv resursa navodi društvo da im uskrati pristup putevima uspeha. Takvo isključenje pojedinaca na osnovu njihovog invaliditeta zauzvrat im uskraćuje mogućnost da daju značajne doprinose koji opovrgavaju ove stereotipe.[34] Oksfam tvrdi da je ovaj negativni ciklus u velikoj meri posledica grubog potcenjivanja potencijala koje imaju pojedinci sa invaliditetom i nedostatka svesti o mogućnostima koje svaka osoba može imati ako su prisutni odgovarajući resursi.[15]

U periodima ekonomskih teškoća, studije pokazuju da porodice mogu da preusmere resurse od dece sa smetnjama u razvoju jer se ulaganje u njihovu egzistenciju često doživljava kao ulaganje koje staratelji ne mogu sebi priuštiti.[35] Benedikte Ingstad, antropolog koji je proučavao porodice sa članovima koji imaju invaliditet, tvrdi da je ono što neki mogu smatrati zanemarivanjem osoba sa invaliditetom „uglavnom odraz opštih poteškoća u kojima je domaćinstvo živelo“.[32]

Studija koju je sproveo Oksfam otkrila je da odbijanje deteta sa smetnjama u razvoju nije neuobičajeno u oblastima ekstremnog siromaštva.[15] Izveštaj je dalje pokazao da je zanemarivanje dece sa smetnjama u razvoju daleko od namernog izbora, već pre posledica nedostatka osnovnih resursa. Studija je takođe pokazala da se usluge neophodne za dobrobit ove dece „zahvaćaju“ kada su dostupne. Organizacija stoga zaključuje da kada bi porodice imale kapacitet da brinu o deci sa invaliditetom, one bi to činile voljno, ali često im nemogućnost pristupa ključnim resursima onemogućava pružanje odgovarajuće nege.[15]

Kritike uredi

Kritičari tvrde da je veza između invaliditeta i siromaštva možda precenjena. Nagađa se da su kulturološke razlike u definiciji invaliditeta, pristrasnost koja dovodi do izdašnijih procena u ime istraživača i varijabilnost u incidencijama koje se ne uzimaju u obzir među zemljama, sve to deo ove pogrešne karakterizacije.[15]

Ovi faktori navode neke organizacije na zaključak da je projekcija u kojoj se tvrdi da 10 procenata globalne populacije pripada zajednici osoba sa invaliditetom potpuno preširoka. Svetska zdravstvena organizacija je ažurirala svoju procenu ukupnog broja građana koji imaju invaliditet, na 4 odsto za zemlje u razvoju i 7 odsto za industrijalizovane zemlje. Agencija SAD za međunarodni razvoj zadržava početnih 10 procenata, dok Ujedinjene nacije rade polovinu te stope sa projekcijom od 5 procenata.[7] Procenat svetske populacije sa invaliditetom ostaje predmet različitih procena i spora. Najnovije procene o globalnoj prevalenci kod odraslih su na oko 15 procenata.[36][37]

Argument da razvoj treba usmjeriti na bolje delovanje osoba sa invaliditetom osporavan je po nekoliko osnova. Prvo, kritičari tvrde da se razvoj sprovodi da bi se iskoristio potencijal koji većina pojedinaca u ovoj populaciji ne poseduje.[15] Drugo, izneta je tvrdnja da su troškovi zdravstvene zaštite za osobe sa invaliditetom jednostavno preveliki da bi ih snosila vlada ili nevladine organizacije, posebno u pogledu ekonomija u razvoju. Štaviše, ne postoji garancija da će ulaganje u rehabilitaciju pojedinca dovesti do suštinskih promena u njihovoj agenciji. Tvrdi se da većina zemalja kojima je potreban ekstenzivni razvoj mora da se fokusira na zdravstvene tegobe kao što su smrtnost novorođenčadi, dijareja i malarija koje su široko rasprostranjene ubice i nisu ograničene na određenu populaciju.[15]

Izneta je i kritika u pogledu potencijalnih rešenja. Što se tiče sprovođenja promena kroz politiku, kritičari su primetili da su slab pravni status dokumenata Ujedinjenih nacija i nedostatak raspoloživih resursa za pomoć u njihovoj primeni rezultirali borbom za postizanje ciljeva koje je postavila Generalna skupština.[38] Druge studije su pokazale da politika na nacionalnom nivou nije nužno bila jednaka značajnim poboljšanjima unutar ovih zemalja. Jedan takav primer su SAD, gde sociolozi tvrde da se „zapošljavanje osoba sa invaliditetom samo neznatno povećalo od kada je usvojen Zakon o Amerikancima sa invaliditetom“.[27]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „The UN Disability and Development Report.” (PDF). United Nations. 
  2. ^ Mitra, Sophie; Posarac, Aleksandra; Vick, Brandon (januar 2013). „Disability and Poverty in Developing Countries: A Multidimensional Study”. World Development. 41: 1—18. doi:10.1016/j.worlddev.2012.05.024. 
  3. ^ Trani, Jean-François; Cannings, Tim I. (avgust 2013). „Child Poverty in an Emergency and Conflict Context: A Multidimensional Profile and an Identification of the Poorest Children in Western Darfur”. World Development. 48: 48—70. doi:10.1016/j.worlddev.2013.03.005. 
  4. ^ „Poverty and disability”. The World Bank. 2011. Arhivirano iz originala 26. 06. 2018. g. Pristupljeno 06. 12. 2023. 
  5. ^ „Special advisor Heumann's remarks on inclusive development”. 2012. Arhivirano iz originala 11. 3. 2014. g. Pristupljeno 18. 12. 2021. 
  6. ^ „It also helped refine international approaches to the education of the disabled. [Social Impact]. RECOUP. Research Consortium on Educational Outcomes and Poverty (2005–2009)”. SIOR, Social Impact Open Repository. Arhivirano iz originala 13. 9. 2017. g. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  7. ^ a b Rebecca Yeo (2005). „Disability, poverty and the new development agenda” (PDF). Disability Knowledge and Research. Department for International Development. 133: 1—33. 
  8. ^ Dickson, Jim (proleće 2011). „Philanthropy's Blind Spot: The Disability Rights Movement”. Responsive Philanthropy. Washington, DC: National Committee for Responsive Philanthropy. str. 1. 
  9. ^ „Disability Inclusion Overview” (na jeziku: engleski). World Bank. Pristupljeno 18. 12. 2021. 
  10. ^ Yeo, Rebecca; Moore, Karen (mart 2003). „Including Disabled People in Poverty Reduction Work: "Nothing About Us, Without Us"”. World Development. 31 (3): 571—590. doi:10.1016/S0305-750X(02)00218-8. 
  11. ^ Wilbur, Jane; Jones, Hazel (jul 2014). Disability: Making CLTS Fully Inclusive (na jeziku: engleski). IDS. ISBN 9781781181898. 
  12. ^ a b v g d đ Yeo, R. & Moore, K. (2003). Including disabled people in poverty reduction work: "Nothing about us, without us". World Development 31, 571-590.
  13. ^ a b Lee, H. (1999), Discussion paper for Oxfam: Disability as a development issue and how to integrate a disability perspective into the SCO, Oxford: Oxfam 
  14. ^ a b Clacherty, Glynis; Matshai, Kgethi; Sait, Washeila (2004). How do children with disabilities experience poverty, disability and service delivery? : a report on participatory workshops. Cape Town: IDASA. str. 25. ISBN 9781919798622. 
  15. ^ a b v g d đ e Coleridge, Peter (1993). Disability, liberation, and development. Oxford: Oxfam. ISBN 9780855981952. 
  16. ^ a b v g d đ „Fact sheet on persons with disabilities” (PDF). United Nations. 2012. 
  17. ^ Barnes, C., & Mercer, G. (2003). Disability. Malden, MA: Blackwell Publishers
  18. ^ Integrating poverty and gender into health programmes : a sourcebook for health professionals : module on nutrition. (PDF). Manila, Philippines: World Health Organization, Western Pacific Region. 2010. ISBN 9789290614906. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 9. 2014. g. 
  19. ^ Barnes, Colin (1994). „Institutional discrimination, disabled people and inter professional care”. Journal of Interprofessional Care. 8 (2): 203—212. doi:10.3109/13561829409010420. 
  20. ^ Ingstad, Benedicte; Whyte, Susan Reynolds, ur. (2007). Disability in local and global worlds. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-24617-1. 
  21. ^ Leandro Despouy, 1993, Human Rights and Disabled Persons (Study Series 6), Centre for Human Rights Geneva and UN New York
  22. ^ Peters, David H.; Garg, Anu; Bloom, Gerry; Walker, Damian G.; Brieger, William R.; Hafizur Rahman, M. (25. 7. 2008). „Poverty and Access to Health Care in Developing Countries”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1136 (1): 161—171. Bibcode:2008NYASA1136..161P. PMID 17954679. doi:10.1196/annals.1425.011  . 
  23. ^ a b Disability, poverty, and development (PDF) (Izveštaj). The Department for International Development. 
  24. ^ Imrie, Robert (1996). Disability and the city : international perspectives. London: P. Chapman. ISBN 9781853962738. 
  25. ^ Hegarty, Seamus. Review of the present situation in special needs education (Izveštaj). UNESCO. 
  26. ^ ADD Uganda annual report (Izveštaj). Action on Disability and Development. 
  27. ^ a b Walters, W.H.; Wilder, E.I. (2005). Voices from the heartland: The needs and rights of individuals with disabilities. Brookline, MA: Brookline Books. ISBN 9781571290991. 
  28. ^ a b Ruth Butler; Hester Parr, ur. (1999). Mind and body spaces : geographies of illness, impairment, and disability. New York: Routledge. ISBN 9780415179034. 
  29. ^ a b Making the future of work inclusive of people with disabilities (PDF). Fundación ONCE and the ILO Global Business and Disability Network. 2019. 
  30. ^ Metts, R. (2000). Disability issues, trends and recommendations for the World Bank. World Bank.
  31. ^ a b Barnes, C., & Mercer, G. (2003). Disability. Malden, MA: Blackwell Publishers.
  32. ^ a b Ingstad, Benedicte (1997). Community-based rehabilitation in Botswana : the myth of the hidden disabled. Lewiston, N.Y.: Edwin Mellen Press. ISBN 9780773486249. 
  33. ^ International Labour Office. (2012). Employment for social justice and a fair globalization: Overview of ILO Programmes. Webaccessed: http://www.ilo.org/wcmsp5/groups/public/---ed_emp/documents/publication/wcms_140958.pdf
  34. ^ Groce, Nora Ellen; Chamie, Mary; Me, Angela. „Measuring the Quality of Life: Rethinking the World Bank's Disability Adjusted Life Years”. Arhivirano iz originala 14. 9. 2000. g. Pristupljeno 26. 10. 2012. 
  35. ^ Ashton, B. (1999). Promoting the rights of the disabled children globally disabled children become adults: Some implications. Frome: ADD.
  36. ^ WHO-World Bank (2011) World Report on Disability. WHO: Geneva.
  37. ^ Mitra, S. and U. Sambamoorthi (2014). Disability prevalence among Adults: Estimates for 54 Countries and Progress toward a Global Estimate.Disability and Rehabilitation. Vol. 36(11), pp. 940–47.
  38. ^ Yeo, R. (2005). Disability, poverty, and the new poverty agenda. Disability Knowledge and Research Programme. Webaccessed: http://www.dfid.gov.uk/r4d/PDF/Outputs/Disability/RedPov_agenda.pdf
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Инвалидност_и_сиромаштво&oldid=27505826”