Знаковни језик

Два мушкарца и жена знаковно се споразумевају
Preservation of the Sign Language (1913)

Знаковни језик (такође познат и као показни језик или показивање или гестовни говор) је језик који користи мануелну комуникацију и говор тела да пренесе значење, наспрам акустички пренетих образаца. Може да укључује истовремено комбиновање облика руке, оријентације и покрета шака, руку или тела и изражаје на лицу да течно изрази мисли говорника. Овај језик дели многе сличности са говорним језицима (понекад званим и „усмени језици“, што примарно зависи од звука), због чега лингвисти оба сматрају природним језицима, али такође постоји и битна разлика између знаковних и усмених језика.

Где год постоје заједнице глувих, развијају се и знаковни језици. Показивање такође може бити урађено од особа које чују, али физички су у немогућности да говоре. Док користе простор за граматику који говорни језици не користе, знаковни језици користе исте лингвистичке карактеристике и исте језичке особине као усмени језици.[1][2] Стотине знаковних језика су у употреби у свету, и користе језгра локалних култура глувих. Поједини знаковни језици добили су неки вид правног признања, док други немају никакав статус уопште.

Често погрешно схватање је да су сви знаковни језици исти у целом свету или да је знаковни језик међународни. Поред пиџин Међународних знакова, свака земља обично има сопствени, матерњи знаковни језик, а неке имају више од једног, иако знаковни језици могу делити сличности између себе, било у једној земљи или у више земаља. Није познато колико тачно знаковних језика постоји; издање Етнолога из 2013 набраја 137.[3]

ЛингвистикаУреди

 
Знаковни језик је врло важан у комуникацији глувих, на слици је абецеда знаковног језика глувих.

Лингвистички гледано, знаковни језици су богати и сложени као и сваки говорни језик, без обзира на често погрешно схватање да они нису „прави језици“. Професионални лингвисти проучавали су многе знаковне језике и нашли су да они изражавају основне особине које постоје у свим језицима.[4][5]

Знаковни језици нису мимика – другим речима, знакови су конвенционални, често произвољни и нису неопходно визуелно повезани са појмом на који се односе, колико већина говорних језика нису ономатопеична. Иако је иконичност систематичнија и шире раширена у знаковним језицима него у говорним, разлика није категорична.[6] Визуелни модалитет омогућава да људски избор за уско повезане форме и значења, који је присутан али потиснут у говорним језицима, буде више изражен.[7] То не значи да знаковни језици представљају визиуелно тумачење говорних језика. Они имају сопствену сложену граматику, и могу бити коришћени за расправу било које теме, од простијих и конкретних до узвишених и апстрактних.

Знаковни језици, као и усмени језици, организују елементарне, јединице без значења (фонеме; некада званих черими у случају знаковних језика) у семантичке јединице са значењем. Као и у говорним језицима, ове јединице без значења су представљане као (комбинација) одлика, иако се често праве грубе разлике у смислу облика шаке (или форме шаке), оријентације, положаја (места артикулације), покрета и немануелног изражавања.

Уобичајене лингвистичке особине многих знаковних језика су појава класификатора, висок ниво инфлексије и синтакса са коментарима на тему. Више него усмени језици, знаковни језици могу пренети значење истовременим значењима, нпр. коришћењем простора, двема мануалним артикулаторима и показатељевим лицем и телом.

Иако су и даље присутне многе расправе на тему иконичности знаковних језика, класификатори се обично сматрају као високо иконични, пошто те сложене конструкције „служе као предикат и могу изражавати све или нешто од следећег: покрет, позицију, стативно описивање или давање информација руком“.[8]

Треба напоменути да термин класификатор не користе сви који раде на овим конструкцијама. Кроз поље лингвистике знаковног језика исте конструкције се такође често односе и на друге појмове.

У друштвуУреди

ТелекомуникацијеУреди

 
Глува особа користи ВРС тумач за комукацију са особом која може да чује

На првим јавним приказивањима способности телекомуникација у помагању знаковним језицима, да корисници комуницирају међу собу, догодио се када је AT&T-ов видео телефон (робне марке „Picturephone“) представљен јавности на Сајму у Њујорку 1964. – два глува корисника су била у могућности да слободно комуницирају међу собом, један на сајму, а један из другог града,[9] ипак, видео комуникација није постала широко доступна за велики број видео података док пропусни опсег није постао доступан почетком 2000-их.

Интернет данас омогућава глувим људима да причају преко видео везе, помоћу посебно-наменског видео телефона намењеног за употребу знаковним језиком или помоћу видео услуга опште намене намењених за широкопојасни интернет и обичне рачунарске веб камере. Новија технологија, иако шире доступна, често не обезбеђује довољно квалитета за комуникацију знаковним језиком, иако су уређаји са високом дефиницијом све више доступни. Посебни видео телефони осмишљени за комуникацију знаковним језиком обично обезбеђују више фрејмова по секунди него услуге опште намене и могу да користе методе за сажимање података посебно осмишљене да повећају разумљивост знаковних језика. Одређена напредна опрема омогућује особи да са даљине контролише видео камеру друге особе, да би зумирали више или мање или усмерили камеру боље да би разумели знакове.

РеференцеУреди

  1. ^ Stokoe, William C.; Dorothy C. Casterline; Carl G. Croneberg. 1965. A dictionary of American sign languages on linguistic principles. Washington, D.C.: Gallaudet College Press
  2. ^ Stokoe, William C. 1960. Sign Language Structure: An Outline of the Visual Communication Systems of the American Deaf, Studies in linguistics: Occasional papers (No. 8). Buffalo: Dept. of Anthropology and Linguistics, Универзитет у Бафалу.
  3. ^ Lewis, M. Paul; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ур. (2013). „Ethnologue: Languages of the World” (17th изд.). SIL International. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2013. Приступљено 3. 12. 2013.  |contribution= игнорисан (помоћ)
  4. ^ Klima, Edward S.; Bellugi, Ursula (1979). The signs of language. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-80795-2. 
  5. ^ Sandler, Wendy; & Lillo-Martin, Diane. (2006). Sign Language and Linguistic Universals. Cambridge: Cambridge University Press.
  6. ^ Johnston 1989.
  7. ^ Taub 2001.
  8. ^ Emmorey, K. (2002). Language, cognition and the brain: Insights from sign language research. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.
  9. ^ Bell Laboratories RECORD (1969) A collection of several articles on the AT&T Picturephone Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јун 2012)}- (треба да буде објављен) Bell Laboratories. стр. 134-153 & 160–187, -{Volume 47, No. 5, May/June 1969;

ЛитератураУреди

  • Aronoff, Mark; Meir, Irit; Sandler, Wendy (2005). „The Paradox of Sign Language Morphology”. Language. 81 (2): 301—344. PMC 3250214 . PMID 22223926. doi:10.1353/lan.2005.0043. 
  • Branson, J., D. Miller, & I G. Marsaja. . "Everyone here speaks sign language, too: a deaf village in Bali, Indonesia." In: C. Lucas (ed.): Multicultural aspects of sociolinguistics in deaf communities. Washington: Gallaudet University Press.1996. стр. 39-5..
  • Brentari, D. . A prosodic model of sign language phonology. Cambridge, MA. MIT Press.1998.
  • Brown R. (1980). “Why are signed languages easier to learn than spoken languages?” in Proceedings of the First National Symposium on Sign Language Research and Teaching, ed. Stokoe W. C., editor. (Washington, DC: National Association of the Deaf), 9–24.
  • Canlas, Loida (2006). "Laurent Clerc: Apostle to the Deaf People of the New World." The Laurent Clerc National Deaf Education Center, Gallaudet University.[1]
  • Deuchar, Margaret (1987). "Sign languages as creoles and Chomsky's notion of Universal Grammar." Essays in honor of Noam Chomsky, 81–91. New York: Falmer.
  • Emmorey, Karen; & Lane, Harlan L. (Eds.). (2000). The signs of language revisited: An anthology to honor Ursula Bellugi and Edward Klima. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 978-0-8058-3246-4. 
  • Fischer, Susan D. (1974). "Sign language and linguistic universals." Actes du Colloque franco-allemand de grammaire générative, 2.187–204. Tübingen: Niemeyer.
  • Fischer, Susan D. (1978). „Sign languages and creoles”. Siple. 1978: 309—31. 
  • Wittmann, Henri (1991). "Classification linguistique des langues signées non vocalement." Revue québécoise de linguistique théorique et appliquée 10:1.215–88.[2]
  • Klima, Edward S.; Bellugi, Ursula (1979). The signs of language. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-80795-2. 
  • Fox, Margalit Talking Hands: What Sign Language Reveals About the Mind , Simon & Schuster. 2007. ISBN 978-0-7432-4712-2.
  • Quenqua, Douglas. Pushing Science’s Limits in Sign Language Lexicon, The New York Times, 4. децембар 2012, стр.д1 објављено на мрежи на NYTimes.com
  • Frishberg, N (1975). „Arbitrariness and Iconicity: Historical Change in America”. Language. 51 (3): 696—719. JSTOR 412894. doi:10.2307/412894. 
  • Frishberg, Nancy (1987). "Ghanaian Sign Language." In: Cleve, J. Van (ed.), Gallaudet encyclopaedia of deaf people and deafness. New York: McGraw-Hill Book Company.
  • Goldin-Meadow, Susan (2003), The Resilience of Language: What Gesture Creation in Deaf Children Can Tell Us About How All Children Learn Language, Psychology Press, a subsidiary of Taylor & Francis, New York, 2003
  • Gordon, Raymond, ed. (2008). Ethnologue: Languages of the World, 15th edition. SIL International, ISBN 978-1-55671-159-6. Архивирано јануар 13, 2013 на сајту Wayback Machine Sections for primary sign languages [3] and alternative ones [4].
  • Groce, Nora E. (1988). Everyone here spoke sign language: Hereditary deafness on Martha's Vineyard. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-27041-X.
  • Healy, Alice F. (1980). "Can Chimpanzees learn a phonemic language?" In: Sebeok, Thomas A. & Jean Umiker-Sebeok, eds, Speaking of apes: a critical anthology of two-way communication with man. New York: Plenum, 141–43.
  • Hewes, Gordon W. (1973). „Primate communication and the gestural origin of language”. Current Anthropology. 14: 5—32. doi:10.1086/201401. 
  • Johnston, Trevor A. (1989). Auslan: The Sign Language of the Australian Deaf community. The University of Sydney: unpublished Ph.D. dissertation. Архивирано јул 26, 2008 на сајту Wayback Machine
  • Kamei, Nobutaka (2004). The Sign Languages of Africa, "Journal of African Studies" (Japan Association for African Studies) Vol. 64, March, 2004. [NOTE: Kamei lists 23 African sign languages in this article].
  • Kegl, Judy (1994). „The Nicaraguan Sign Language Project: An Overview”. Signpost. 7 (1): 24—31. 
  • Kegl, Judy, Senghas A., Coppola M (1999). "Creation through contact: Sign language emergence and sign language change in Nicaragua." In: M. DeGraff (ed.), Comparative Grammatical Change: The Intersection of Language Acquisition, Creole Genesis, and Diachronic Syntax, pp. 179–237. Cambridge, Massachusetts: MIT Press.
  • Kegl, Judy (2004). "Language Emergence in a Language-Ready Brain: Acquisition Issues." In: Jenkins, Lyle (ed.), Biolinguistics and the Evolution of Language. John Benjamins.
  • Kendon, Adam. (1988). Sign Languages of Aboriginal Australia: Cultural, Semiotic and Communicative Perspectives. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Kimura, Doreen (1993). Neuromotor Mechanisms in Human Communication. Oxford: Oxford University Press.
  • Kolb, Bryan, and Ian Q. Whishaw (2003). Fundamentals of Human Neuropsychology, 5th edition, Worth Publishers.
  • Kroeber, Alfred L. (1940). „Stimulus diffusion”. American Anthropologist. 42: 1—20. doi:10.1525/aa.1940.42.1.02a00020. 
  • Krzywkowska, Grazyna (2006). "Przede wszystkim komunikacja", an article about a dictionary of Hungarian sign language on the internet Шаблон:In lang.
  • Lane, Harlan L. (Ed.). (1984). The Deaf experience: Classics in language and education. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-19460-8.
  • Lane, Harlan L. (1984). When the mind hears: A history of the deaf. New York: Random House. ISBN 0-394-50878-5.
  • Madell, Samantha (1998). Warlpiri Sign Language and Auslan – A Comparison. M.A. Thesis, Macquarie University, Sydney, Australia. Архивирано јун 8, 2011 на сајту Wayback Machine
  • Madsen, Willard J. (1982), Intermediate Conversational Sign Language. Gallaudet University Press. ISBN 978-0-913580-79-0.
  • Nakamura, Karen. (1995). "About American Sign Language." Deaf Resource Library, Yale University.[5]
  • Meir, I (2010). „Iconicity and metaphor: Constraints on metaphorical extension of iconic forms”. Language. 86 (4): 865—96. doi:10.1353/lan.2010.0044. 
  • Newman, A. J.; Bavelier, D; Corina, D; Jezzard, P; Neville, HJ (2002). „A Critical Period for Right Hemisphere Recruitment in American Sign Language Processing”. Nature Neuroscience. 5 (1): 76—80. PMID 11753419. doi:10.1038/nn775. 
  • O'Reilly, S. (2005). Indigenous Sign Language and Culture; the interpreting and access needs of Deaf people who are of Aboriginal and/or Torres Strait Islander in Far North Queensland. Sponsored by ASLIA, the Australian Sign Language Interpreters Association.
  • Padden, Carol; & Humphries, Tom. (1988). Deaf in America: Voices from a culture. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-19423-3.
  • Pfau, Roland, Markus Steinbach & Bencie Woll (eds.), Sign language. An international handbook (HSK – Handbooks of linguistics and communication science). Berlin: Mouton de Gruyter.
  • Poizner, Howard; Klima, Edward S.; & Bellugi, Ursula. (1987). What the hands reveal about the brain. Cambridge, Massachusetts: MIT Press.
  • Premack, David, & Ann J. Premack (1983). The mind of an ape. New York: Norton.
  • Premack, David (1985). „'Gavagai!' or the future of the animal language controversy”. Cognition. 19 (3): 207—96. PMID 4017517. doi:10.1016/0010-0277(85)90036-8. 
  • Sacks, Oliver W. (1989). Seeing voices: A journey into the world of the deaf. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-06083-0.
  • Sandler, Wendy (2003). "Sign Language Phonology". In William Frawley (Ed.), The Oxford International Encyclopedia of Linguistics.[6]
  • Sandler, Wendy & Lillo-Martin, Diane (2001). "Natural sign languages". In M. Aronoff & J. Rees-Miller (Eds.), Handbook of linguistics (pp. 533–562). Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-20497-0.
  • Sandler, Wendy & Lillo-Martin, Diane (2006). Sign Language and Linguistic Universals. Cambridge: Cambridge University Press
  • Stiles-Davis, Joan; Kritchevsky, Mark; & Bellugi, Ursula (Eds.). (1988). Spatial cognition: Brain bases and development. Hillsdale, NJ: L. Erlbaum Associates. ISBN 0-8058-0046-8; ISBN 0-8058-0078-6.
  • Stokoe, William C. (1960, 1978). Sign language structure: An outline of the visual communication systems of the American deaf. Studies in linguistics, Occasional papers, No. 8, Dept. of Anthropology and Linguistics, University at Buffalo. 2d ed., Silver Spring: Md: Linstok Press.
  • Stokoe, William C. (1974). Classification and description of sign languages. Current Trends in Linguistics 12.345–71.
  • Taub, S. (2001). Language from the body. New York : Cambridge University Press.
  • Twilhaar, Jan Nijen, and Beppie van den Bogaerde. 2016. Concise Lexicon for Sign Linguistics. John Benjamins Publishing Company.
  • Valli, Clayton, Ceil Lucas, and Kristin Mulrooney. (2005) Linguistics of American Sign Language: An Introduction, 4th Ed. Washington, DC: Gallaudet University Press.
  • Van Deusen-Phillips S.B., Goldin-Meadow S., Miller P.J., 2001. Enacting Stories, Seeing Worlds: Similarities and Differences in the Cross-Cultural Narrative Development of Linguistically Isolated Deaf Children, Human Development, Vol. 44, No. 6.
  • Wilbur, R.B. (1987). American Sign Language: Linguistic and applied dimensions. San Diego, CA: College-Hill.
  • Wilcox, P. (2000). Metaphor in American Sign Language. Washington D.C.: Gallaudet University Press.
  • Wilcox, S (2004). „Conceptual spaces and embodied actions: Cognitive iconicity and signed languages”. Cognitive Linguistics. 15 (2): 119—47. doi:10.1515/cogl.2004.005. 
  • Wittmann, Henri (1980). "Intonation in glottogenesis." The melody of language: Festschrift Dwight L. Bolinger, in: Linda R. Waugh & Cornelius H. van Schooneveld, 315–29. Baltimore: University Park Press.[7]

Спољашње везеУреди