Individualizovana nastava
Individualizovana nastava je didaktička organizacija vaspitno-obrazovnog rada u kojoj se nastavni zahtevi usklađuju sa individualnim sposobnostima i karakteristikama u razvoju i radu učenika. Ova vrsta nastave se temelji na na samostalom radu i učenju učenika i kontinuiranom praćenju i vrednovanju njihovog rada.
Ovakav modela nastave omogućava veći stepen diferencijacije među učeniciama onoga što uče, kako uče i koji materijal koriste u skladu sa svojim mogućnostima, sposobnostima, interesovanjima. Upravo zbog tog većeg stepena diferencijacije daje se prioritet individualizovanoj nastavi.
Model individualizovane nastave obuhvata problemsku nastavu, heurističku, egzemplarnu, programiranu nastvu, zatim nastvu putem otkrića, mentorsku i autodidaktičku nastvu.[1]
Individualizacija nastave uredi
Individualizacija nastave (engl. individualisation of instruction, franc. individualision de l’enseignement, nem. Individualissierung des Unterrichts) je postupak podešavanja nastave različitim mogućnostima učenja pojedinih učenika.[2]Individualizacija nastave se odnosi na individualizaciju: brzine savlađivanja nastavnih sadržaja, obima sadržaja, materijala, načina usvajanja sadržaja, metoda, zadataka nastave i dr.
Istorijski osvrt uredi
Ideja o individualizaciji nastavnog procesa je veoma stara i ona datira sa prvim raspravama o učenju i nastavi. Začetke ove teorije možemo naći u delima Sokrata, zatim u delima Kvintilijana koji ističe da dobra škola mora imati u vidu individualne osobine učenika.
Pokret za individualizovanom nastavom i učenjem nastao je početkom 20. veka pod uticajem snažnog razvoja diferencijalne psihologije posebno radova G. Jastrova, S. Hola, A. Binea, V. Sterna i E . Torndajka s jedne strane i uočeni slabosti kolektivne, frontalne, simultane razredne nastave s druge strane. Individualizovana nastava predstavlja protivtežu didaktičkom univerzumu koji je osnovao J. A. Komenski u vidu simultne kolektivne nastave.
Prvi pokušaj individualizovane nastave je nastao u nepodeljenim školama. Pokrenuo ga je V. Serč 1894. godine u gradu Gueblo u Koloradu u SAD. Serčov sistem idividualizovane nastave poznat je pod imenom „Gueblo-plan“.
U Evropi prvi pokušaj individualizovane nastave vrši belgijski lekar i pedagog O. Dekroli 1903. godine. Dekroli igre koje je koristio za igru mentalno obolele dece on uvodi u redovnu školsku nastavu za individualni rad sa normalnom decom.
Jednu varijantu individualizovane nastave predstavlja „škola po meri“ švajcarskog pedagoga E. Klapareda, a jednu „projekt-metoda“ Kilparicka.[3] Svi zahtevaju da se učenje vrši samo učenjem, tj. da učenici do znanja dolaze individualno.
Etape u individualizaciji nastavnog procesa uredi
Individualizacija nastave prolazi kroz tri etape-pripremnu, operativni i verifikativnu.[4]
- Priprema etapa obuhvata izbor oblika individualizacije i izradu odgovarajućih didaktičkih matrijala za rad sa učenicima. U priremnoj etavi se vrši pripremanje i planiranje artikulacije časa.
- Operativna etapa ostvaruje se planirana artikulacija časa, učenici samostalno rešavaju zadatke koji su primereni njihovim mogućnostima.
- Verifikativna etapa predstavlja prikupljanje podataka o ostvarenim rezultatima rada i njihova analiza.
Oblici individualizacije nastavnog procesa uredi
Oblici individualizacije su:
- Individualno planirana nastava i nastava putem nastavnih listića
- Individualizacija nastave primenom zadataka na tri nivoa složenosti
- Individualizacija nastave primenom programirane nastave
- Individualizacija nastave primenom grupnog oblika rada
- Individualizacija nastave računarskim obrazovnim softverom
- Individualizacija nastave primenom ekspertnih sistema
- Individualizacija nastave veštačkom inteligencijom
Reference uredi
- ^ Đukić 1995, str. 119.
- ^ Teodosić, Radovan (1967). Pedagoški rečnik. str. 362.
- ^ Teodosić, Radovan (1967). Pedagoški rečnik. str. 362,363.
- ^ Vilotijević, Mladen (2000). Didaktika 1. Beograd: Naučna knjiga, Učiteljski fakultet. str. 215.
Literatura uredi
- Teodosić, Radovan (1967). Pedagoški rečnik. str. 362,363.
- Teodosić, Radovan (1967). Pedagoški rečnik. str. 362.
- Đukić, Mara (1995). Didaktički činioci individualizovane nastave. Novi Sad: Filozofski fakultet. str. 119.
- Mladen Vilotijević,Didaktika 1,Naučna knjiga, Učiteljski fakultet, Beograd 2000.
- Đukić Mara, Didaktički činioci individualizovane nastave, Filozofski fakultet, Novi Sad 1995.
- Teodosić Radovan, Pedagoški rečnik 1967.