Intuicionizam

Intuicionizam (od lat. intuitio - интуиција) je filozofsko učenje o neposredoj intuitivnoj izvesnosti etičkih pojmova i zakona. Takođe, to je učenje o intuiciji, kao glavnom i najpouzdanijem izvoru saznanja. U matematici intuicionizam označava filozofiju u kojoj nisu bitni formalizam, dedukcija, ni aksiome, već je bitno da postoji intuitivni dokaz.

Intuicionizam ne negira postojanje drugih načina sticanja saznanja, ali ih smatra toliko nesavršenim, da bi poimanje realnosti na osnovu njih bilo neodgovarajuće i neistinito.

Istorija

Intuicionizam započnje sa Platonom, a procvat dostiže u 19 i 20. veku, delom kao reakcija na racionalizam, koji je preovlađivao u evropskoj filozofiji u modernom dobu.

Platon se smatra ocem intuitionizma, jer je on prvi naznačio intiuiciju („noezis“) kao savršen izvor znanja i prave istine, pomoću koje se stvarnost beleži bez posrednika.

A onda će i Aristotel, poći od stanovišta da svo naše saznanje ne može biti demonstrativno, zbog čega se nameće pitanje porekla premisa od kojih se pri dokazivanju polazi, pošto baš i nije osigurano da takve premise (aksiome i postulati) mogu biti jasno iskazane kao hipoteze (stvarna nauka) ili kao konvencije (formalna nauka). Smatrao je da mora postojati intelektualna intuicija, kao vrsta indukcije.

Plotin je prvi značajniji mislilac koji je intuiciju smatrao osnovnim oblikom saznanja. Prema njegovim rečima duša neposredno spoznaje inteligibilne realnosti „nekom prirodnom sklonošću“ s njima, a one u duši sačinjavaju njenu prirodnu viziju.

Neoplatonska vizija čoveka i univerzuma, s Plotinom kao njenim najvažnijim predstavnikom, ostavila je značajan utisak na Avgustina, a preko njega i na hrišćansku misao od srednjeg veka do danas. I ako je po njemu izvor intelektualnog života duše Stvoritelj, Avgustin svoju filozofiju sažima oko principa unutrašnjosti, gde se traženje izvesnijeg saznanja zasniva na pokretačkoj sumnji, počev od izvesnosti čoveka o sopstvenoj egzistenciji, svoje svesti, pa onda i sveta. Ovde se, po prvi put, preko sumnje utvrđuje pre svega realitet svesnog bića.

U istom smeru, razmišljao je i Dekart, u svojoj „Raspravi“ (Reč o metodi), gde su intuicija i dedukcija, jedinstvena sredstva za dosezanje saznanja o stvarima, bez straha i greške.

Za Kanta, intuicija je okarakterisana kao suštinski aktivna i kreativna. Tvrdio je da su zakoni aritmetike, kao i euklidske geometrije apriori i sintetički i da se do njih nije došlo analizom, već čistom intuicijom i svešću i sposobnošću uma da svaki put ponovo računa.

Anri Poenkare smatra se pretečom intiuicionizma u matematici., zbog njegove pozicije prema teoriji skupova na početku 20. veka. I ako je prihvatao aritmetizaciju, negirao je aksiomatsku definiciju prirodnih brojeva, smatrajući da su oni ključan pojam intuitivnog, bez potrebe za dodatnom analizom. U više navrata eksplicitno je odbacio koncept beskonačnih nizova, ali nikada nije sistematski razvio ovu ideju.

Jedan od utemeljivača institucionizma kao filozofije matematike je veliki holandski matematičar Brauver (nem. Luitzen Egbertus Jan Brouwer) (1881. — 1966). Ova filozofija se zasniva na uverenju da su intuicija i vreme ključni za matematiku, koja se ne može formalizovati i odvojiti od vremenskog aspekta. Brauver je bio uveren da se logika temelji na matematici, a ne obrnuto. Kao veliki protivnik teorije skupova i smatrao je su loše formulisani. Doveo je u pitanje i odbacio logičke zakone u vremenskom vakuumu, poput onog o isključenoj sredini i matematičke tehnike koje su se koristile još od vremena starih Grka, kao što je svođenje na kontradikciju. Brauver je verovao da bi trebalo izbaciti iz matematike sve teoreme koje koriste takve metode za dokazivanje. Zbog ovakvog gledišta njegovi protivnici su ga zvali matematičkim boljševikom. Do kraja života ostao je skeptičan prema svakom pokušaju formalizacije. Ovo gledište u logici i matematici će konačno uobličiti i formalizovati njegov student Arend Hejting.

Jedan od uticajnijih pravaca intuicionizma i nove metafizike ili moderne filozofije duha izgradio je Bergson. Ovo posebno važi za slovensku, odnosno rusku filozofiju iracionalizma. I ako je negirao druge načine saznanja, može se reći da niko drugi nije uspeo bolje da definiše intuicionizam. Definisao je dva suprotstavljena načina učenja: inteligencijom i intuicijom. Mada je inteligencija tradicionalno najcenjeniji način, ona stvara pogrešna saznanja o realnosti i može da posluži kao sredstvo za sticanje naučnog saznanja, ali ne omogućava dosezanje prave stvarnosti. Da bi se došlo do potpune suštine bića kao takvog, potrebno je okrenuti se intuiciji. U njoj se javlja intimna simpatija između subjekta i objekta, koji su prepoznatljivi direktno i neposredno, u momentu. Takvu intuitivnu stvarnost je nemoguće iskazati drugima, a intuitivna vizija se može predstaviti jedino uz pomoć niza odgovarajućih poređenja i metafora.

Uz Bergsona, Edmund Huserl je bio najcenjeniji mislilac u oblasti intuicionizma. Njegov fenomenološki metod zasniva se na intuiciji esencije (grč. ουσια ousia - есенција) ili ideje, koja omogućava pristup univerzalnoj filozofiji kao nauci.

U oblasti intuicionizma veoma značajan doprinos dao je Nikolaj Onufrijevič Loski, koji je pokušao da napravi organsku sintezu izmeću formalne logike i gnoseologije. Loski se smatra naslednikom Lajbnicovog metafizičkog sistema, ali nalazio se i pod velikim uticajem Bergsona, mada se nije slagao sa njegovim stavovima. On definiše termin realnog bića, sve ono što je dato u formi vremena ili prostora. S druge strane je idealno biće, koje nema ni prostorni, ni vremenski karakter, kao objekat intelektualne intuicije. Postoji i metalogičko biće (biće Boga), objekat mistične intuicije. On celokupnu svoju teoriju imenuje kao idealni realizam.

Spoljašnje veze

• CIMM: Los Fundamentos de las Matemáticas El intuicionismo, Pristupljeno 5. 10. 2012.(jezik: španski)