Infektivni sindrom

Infektivni sindrom je infekcija koja je direktno odgovorna za sepsu i služi kao most između osnovnog uzroka smrti i sepse. Infektivni sindromi su odgovorni za većinu smrtnih slučajeva čija učestalost varira na različitim lokacijama.

Opšte informacije

Klinički različite infektivne sindrome generalno mogu biti uzrokovani od strane nekoliko različitih mikroorganizama. Ponekad specifična mikrobna etiologija može biti očigledna samo na osnovu kliničkih manifestacija (npr nekoliko virusnih egzantema), mada je obično neophodan sistematski i hijerarhijski pristup.

Dijagnoza

Kod infektivnih bolesti, kao iu drugim granama kliničke prakse, dijagnoza može biti očigledna i zahtevati malo istraživanja, na primer slučaj varičele tokom epidemije, ili se može ustanoviti tek nakon laboratorijskog i radiološkog pregleda, kao kod pacijenta sa nepoznatom pireksijom.

Ključni lokalizovani infektivni sindromi kod kojih se obično pokušava mikrobiološka dijagnoza uključuju:

• bol u grlu;
• infekcije donjeg respiratornog trakta;
• crevne infekcije;
• infekcije urinarnog i genitalnog trakta;
• meningitis i druge infekcije centralnog nervnog sistema;
• infekcije očiju,
• infekcije kože,
• infekcije mekih tkiva,
• infekcije kostiju i zglobova.

Istaknuti sistemski i opšti sindromi koji mogu zahtevati opsežna mikrobiološka ispitivanja uključuju pireksiju nepoznatog porekla, endokarditis i septikemiju.

Kako se u praksi, lečenje infektivnog sindroma često započinje pre izolacije i identifikacije patogena, u mnogim virusnim stanjima tačan uzrok se može utvrditi tek tokom rekonvalescencije, bilo serološkim testovima ili nakon produženog rasta u kulturi tkiva. Dostupnost brzih laboratorijskih metoda i novih hemoterapeutskih sredstava učinila je tačnu dijagnozu zarazne bolesti još važnijom.

Diferencijalna dijagnoza

Bilo da je u pitanju lokalni ili generalizovani (sistemski) proces, istorija bolesti, klinički znaci (posebno temperatura) i nemikrobiološka ispitivanja (npr broj belih krvnih zrnaca, markeri upale i radiološki nalazi) se često koriste da bi se utvrdilo da li infekciju treba uzeti u obzir u diferencijalnoj dijagnozi.

U postavljanju diferencijalne dijagnoze, kritični faktori su vremenski tok simptoma (akutni, subakutni, hronični) i potencijalna izloženost pacijenta endogenim (npr operacija) ili egzogenim (npr putovanje) izvorima infekcije.

Epidemiologija

Najčešći bakterijski patogeni koji uzrokuju infektivni sindrom

Staphylococcus aureus vodeći je uzrok bakterijske smrti u 135 zemalja

Prema istraživanjima iz 2019. godine, procenjuje se da je broj smrtnih slučajeva izazvan bakterijskim sindromom širom sveta, posledica uticaja 33 bakterijska patogena odgovorna za više od 1 od 7 smrtnih slučajeva u 2019. godini, pri čemu je pet patogena povezano sa nešto više od polovine tih smrti, među koje spadaju:

• Staphylococcus aureus kao vodeći uzrok bakterijske smrti u 135 zemalja
• Streptokokus pneumoniae povezanu sa najvećim brojem smrtnih slučajeva kod dece mlađe od 5 godina.
• Ešerihija koli.
• Klebsijela pneumoniae.
• Pseudomonas aeruginoza.

Najčešći infektivni sindromi

Među tri infektivna sindroma koja su odgovorna za najviše smrtnih slučajeva na globalnom nivou spadaju:

• infekcije donjih respiratornih organa,
• infekcije krvotoka,
• peritonealne i unutartrbušne infekcije.

Urođeni infektivni sindromi

Glavni članak: Urođeni infektivni sindromi

U uobičajena urođena infektivna stanja tokom trudnoće koja doprinose razvoju urođenih mana, mrtvorođenja i neonatalnu smrti. Vakcinacija, blagovremeno otkrivanje i lečenje, kao i druge preventivne strategije mogu smanjiti broj štetnih ishoda trudnoće (urođenih mana, pobačaja, mrtvorođenih i neonatalnih smrti) urođenih infekcija. U ovu grupu urođenih infektivnih sindroma spadaju sledeće virusne i bakterijske infekcije:

Sindrom urođene rubeole

Od ovog sindroma prema procena svake godine u svetu oboli oko 105.000 slučajeva. Zemlje sa trajno visokim stopama imunizacije su u velikoj meri smanjile ili eliminisale rubeolu i sindrom kongenitalne rubeole.

Urođeni sifilis

Ovaj oblik sifilisa izazvan infekcijom bakterijom Treponema pallidum, najčešće se prenosi seksualnim kontaktom (vaginalni, oralni ili analni seks).Karakteriše se pojavom urođenih mana kod novorođenčadi rođenih od žena koje su zaražene sifilisom pre ili tokom trudnoće.

Urođena infekcija citomegalovirusom

Citomegalovirus (CMV) je veoma čest virus iz Herpesviridae porodice. Prevalencija urođene infekcija citomegalovirusom kreće se od 0,2–0,7% živorođenih u regionima sa visokim prihodima do 1–6% u regionima sa niskim i srednjim prihodima. Većina ljudi je zaražena u nekom trenutku tokom svog života. CMV se prenosi bliskim kontaktom od osobe do osobe sa inficiranim izlučevinama, uključujući urin, pljuvačku, transfuziju krvi, spermu, cervikalni sekret i majčino mleko. Žene koje brinu o deci (kao što su majke i nastavnici) su pod visokim rizikom jer zaražena deca mogu da izlučuju virus u urinu i pljuvački mesecima, pa čak i godinama nakon infekcije. Kongenitalna infekcija citomegalovirusom nastaje kada virus prođe placentu tokom trudnoće i inficira fetus. Najveći rizik od infekcije fetusa je kod majki koje imaju primarnu infekciju tokom prvog i drugog trimestra trudnoće. Fetalni prenos se takođe može desiti ako se već postojeća infekcija ponovo aktivira tokom trudnoće (neprimarna infekcija) ili ako je majka zaražena novim sojem CMV; međutim, rizik od prenosa je mnogo manji. Veće stope urođene infekcija citomegalovirusom se takođe javljaju kod potomaka žena koje su imunokompromitovane; na primer, zbog HIV infekcije.

Urođeni Zika sindrom

Zika virus (ZIKV) je flavivirus (porodica Flaviviridae) i RNK virus koji prvenstveno prenose komarci Aedes . Ovi komarci uglavnom ujedaju tokom dana, sa najvećim vremenima ujutru i rano uveče. Ovi komarci takođe prenose viruse denga, čikungunje i žute groznice. Dokumentovana je transplacentalna (vertikalna) i seksualna transmisija virusa, kao i transfuzijom krvi. Iako je virus Zika otkriven u ljudskom mleku, prenos preko dojenje nije definitivno dokazan. Rizik da trudnica dobije primarnu infekciju je isti kao i kod drugih odraslih osoba. Simptomi ZIKV infekcije su uglavnom blagi, nespecifični i samoograničeni, traju dva do sedam dana. Dok je veliki procenat infekcija asimptomatski.

Specifični sindromi

Gornji respiratorni trakt

Gornji respiratorni trakt je često mesto opštih i lokalizovanih infekcija. Ova grupa bolesti je među najčešćim pojavama u ooštoj praksi. To je primarno mesto infekcije za većinu virusnih bolesti, koje se šire kijanjem, kašljanjem ili direktnim kontaktom sa materijalima kontaminiranim respiratornim sekretom.

Iako je većina takvih simptoma virusnog porekla, često može uslediti sekundarna bakterijska infekcija, posebno kod veoma mladih i neuhranjenih osoba.

Stalno prisutne bakterije u gornjim disajnim putevima kao što su Hemophilus influence, Streptokokus piogenes i Streptokokus pneumoniae ubrajaju se u najčešće uzroćnke.

Donji respiratorni trakt

Epiglotitis

Iako se nalazi u gornjem delu respiratornog trakta, epiglotitis se ponaša kao ozbiljna sistemska infekcija koja zahteva hitan prijem u bolnicu i lečenje. Dijagnozu treba postaviti klinički kod toksičnog deteta (obično mlađeg od 5 godina) sa respiratornom opstrukcijom i stridorom. Najkorisnija dojagnostika je hemokultura, u kojoj se uvek razvija H. influenzae tip b, osim ako se ne daju antibiotici ili dete imunizira. Epiglotis, koji je natečen i izgleda kao trešnja, treba da pregledaju samo vešti pedijatri pripremljeni za respiratorni zastoj. Bočna radiografija pokazuje otok mekog tkiva u grlu.

Laringotraheobronhitis

Kod odraslih, neke virusne infekcije izazivaju akutni laringitis sa gubitkom glasa ili traheitis sa suvim kašljem. Infekcija respiratornog trakta kod dece je obično generalizovana i manifestuje se kao krup. Ovo može dovesti do respiratorne opstrukcije i, kao i kod hemofilusnog epiglotitisa, neophodan je hitan prijem u bolnicu.

Laringotraheobronhitis može biti uzrokovano raznim respiratornim virusima, a najčešći su virusi para-influence, adenovirusi i enterovirusi. Respiratorna sincicijalna virusna infekcija (RSV) takođe može izazvati krup, ali češće ovaj virus napada bebe u prvih nekoliko meseci života. U Velikoj Britaniji postoje zimske epidemije akutnog bronhiolitisa zbog RSV-a. Ovaj klinički sindrom koji počinje kao prehlada, praćen zviždanjem. Kod starije dece, astmatični napadi su često izazvani virusnim respiratornim infekcijama.

Veliki kašalj

Veliki kašalj ili pertusis se može pomešati sa krupom, a pošto je potrebno uzeti posebne uzorke, laboratorija mora biti obaveštena. Potreban je pernazalni bris u specijalnom transportnom medijumu, a Bordetella pertussis će rasti samo na obogaćenim podlogama za kulturu u uslovima visoke vlažnosti.

Akutni bronhitis

Akutna egzacerbacija hronične opstruktivne bolesti pluća (HOBP) je najčešća infekcija donjih respiratornih organa odraslih. Ona je uvek posledica pneumokoka, nekapsuliranih hemofilija ili oboje. Ponekad akutni bronhitis prati virusnu infekciju. Iako se često ispituje, iskašljavani sputum kod ambulantnih pacijenata sa HOBP je skoro uvek gubitak truda.

Pacijenti sa cističnom fibrozom imaju česte egzacerbacije i, u tim situacijama, pregled sputuma je dragocen jer uzročnike bakterije (Staphylococcus aureus, H. influenzae, Pseudomonas aeruginosa or Burkholderia cepacia) mogu pokazati promenljivu antimikrobnu rezistenciju i neophodna je odgovarajuća terapija.

Akutne pneumonije

Ponekad je na osnovu kliničkih i radioloških razloga moguće razlikovati:

• lobarnu pneumoniju (pneumokoknu),

• bronhopneumoniju (stafilokoknu i klebsijelnu)

• atipične pneumonije (mikoplazmalne i hlamidijske).

Ova podela je od značaja za vođenje primarnog lečenja, ali ne bi trebalo da daje kliničaru složen pogled na istragu, jer neki slučajevi uvek neće slediti udžbenik! Ekspektorisani sputum se često slabo sakuplja i možda neće dati patogen. Hemokulture uvek treba uzimati od pacijenata sa pneumonijom, ali one ne mogu da izazovu organizam, posebno ako je započela terapija antibioticima.

Detekcija antigenau urinu ili sputumu pomoću fluorescentnih antitela, imuno-elektroforeze, lateks aglutinacije ili enzimski imunosorbentni test (ELISA) je korisna metoda za brzu dijagnozu, ali može da nedostaje osetljivosti. Nove pojačane metode detekcije DNK će verovatno poboljšati dijagnostičku tačnost kod respiratornih infekcija.

Trenutno se većina slučajeva atipične pneumonije dijagnostikuje dobijanjem akutnog i rekonvalescentnog seruma i pronalaženjem značajnog ili rastućeg titra antitela.

Legionarska bolest se može dijagnostikovati kulturom Legionellae pneumophilae iz sputuma ili biopsije, ali ovo ima prenisku osetljivost. Detekcija antigena u urinu pomoću ELISA ili DNK amplifikacije respiratornih sekreta su postale široko dostupne metode dijagnoze. Međutim, kao i kod većine pneumonija, lečenje se često mora zasnivati na osnovu kliničke sumnje.

Hronična bolest grudnog koša

Tuberkuloza se uvek mora uzeti u obzir kod svakog pacijenta sa temperaturom, produženim kašljem i gubitkom težine. Ona, zahteva ispitivanje na mikobakterije u sputumu i mora biti uključena u dijagnostiku. Testovi krvi kojima se ispituje interferon koji proizvode periferni limfociti su vredni u otkrivanju latentne tuberkuloze, ali su od ograničene vrednosti u dijagnozi aktivne bolesti.

Kod imunokompromitovanih, različiti oportunistički patogeni mogu izazvati respiratornu infekciju. Pneumocystis carinii se demonstrira fluorescentnim bojenjem bronhijalne lavaže antitelima. Gljivične infekcije se dijagnostikuju rastom patogena ili serološkim ispitivanjem. Za sve ove situacije su potrebne posebne istrage i osim ako se dijagnoza ne uzme u obzir, laboratorija ne može pomoći kliničaru.

Infekcije genitalnog trakta

Akutni uretritis

Kod muškaraca, akutni uretritis je uobičajeno stanje, obično zbog polno prenosivih mikroba kao što su N. gonorrhoeae, Chlamydia trachomatis ili Ureaplasma urealyticum. Ako se ne leče, ovi organizmi mogu izazvati prostatitis ili epididimitis, a gonoreja može izazvati neprijatne posledice kao što su striktura uretre ili sterilitet. Genitalni ulkusi kod oba pola mogu biti posledica virusa herpes simpleksa, sifilisa ili šankroida (H.ducreyi).

Bakterijski vaginitis

Složeniji ženski reproduktivni organi su podvrgnuti mnogo više infekciji većeg obima i posledica. Vaginitis se može manifestovati kao vaginalni iscedak ili iritacija i često su ovi simptomi uzrokovani infekcijama koje nisu uvek egzogeno stečene. Trichomonas vaginalis je najčešći polno stečen mikrob, iako se i N. gonorrhoeae i hlamidija mogu pojaviti kao iscedak. Alkalni uslovi i karakteristični amini koji se nalaze u bakterijskoj vaginozi omogućavaju da se dijagnoza lako postavi na pregledu pacijenta. Ovo stanje, koje se nekada zvalo nespecifični vaginitis, uobičajeno je stanje kod seksualno aktivnih žena, iako verovatno nije venerična bolest u uobičajenom smislu.

Endocervikalni kanal je mesto infekcije N. gonorrhoeae i C. trachomatis kod polno zrele žene. Tokom porođaja oba mikroorganizma se mogu preneti u oči bebe i izazvati oftalmiju novorođenčeta. Grlić materice takođe može biti inficiran humanim papiloma virusom (HPV), uzrokom genitalnih bradavica. Neki tipovi su povezani sa visokim rizikom od raka grlića materice.

Ascendentna genitalna infekcija može se manifestovati kao akutni salpingitis sa groznicom i bolom u karlici. Prilikom vaginalnog pregleda javlja se bol u donjem delu stomaka pri pomeranju grlića materice (cervikalna ekscitacija ) i osetljivost u ilijačnoj jami pri palpaciji abdomena.

Znaci i simptomi kod slučajeva uzrokovanih C. trachomatis su mnogo manje izraženi od onih zbog gonokoka. Neke žene mogu razviti hroničnu inflamatornu bolest karlice (HIBK) bez da su pretrpele prepoznatljivu akutnu epizodu. HIBK, iako najčešće iniciraju ova dva uobičajena polno prenosiva patogena, obično je polimikrobna infekcija, u kojoj endogeni komensali, posebno anaerobi, igraju važnu ulogu.

Spoljašnje veze

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).