Irina Hrisovalante

Irina Hrisovalante ili Irina Kapadokijska (jez-grč Ειρηνη Χρυσοβαλαντου; sredina 9. - sredina 10. veka) - prepodobna, igumanija manastira Hrisovalantski. Spomen dan – 28. jul.

Irina Hrisovalante

Život

Jedini izvor iz koga se mogu crpiti podaci o životu svetiteljke jeste njeno žitije. Autor čiji original nije sačuvan, nije poznat. Tekst „Žitija“ poznat je iz sedam sačuvanih rukopisa koji datiraju iz 13.-17. veka. Tekst „Žitija” objavljen je, posebno, u Akta Sanktorum pod naslovom „Vita s. Irenis hegumenae virginis Constantinopoli in Chrisobolanto, auctore anonim“.

Irinino „Žitije“ se koristi kao dragocen izvor o životu u Vizantiji sredinom 9. – sredinom 10. veka i o Hrisovalantskom manastiru, kao i o stanju monaštva u Vizantiji uopšte. Dakle, Žitije govori, za razliku od drugih izvora, o Crkvi i ikumanu u manastiru. Takođe se izveštava o smeštanju manastira na „živopisno mesto, udaljeno od prepunih mesta“. Prema tekstu, manastir je prvobitno bio muški; politika progona monaštva tokom ikonoborstva dovela je do njegovog propadanja i pustošenja. Pre opisanih događaja, vraćen je kao ženski. Irina, koja je dovela manastir do procvata, može biti, prema I. I. Sokolovu, „odličan primer slave koju je monaštvo uživalo u vizantijskom društvu tog vremena“. Prema A.P.Každanu, „Žitije“ je svedočanstvo o velikom uticaju kapadokijskih plemićkih porodica u Vizantiji sredinom 9. veka.

Biografija

Na početku „Žitija“ opisuje događaje koji su se odigrali neposredno pre Pobede Pravoslavlja. Tako se izveštava o smrti cara Teofila, početku namesništva njegove žene, carice svete Teodore, o Pomesnom saboru u Konstantinopolju i osudi ikonoborstva kao jeresi. Opisujući dalje caričine molitve za oproštaj njenog muža i njenu molbu svetim ocima, učesnicima sabora, da sastave spisak sa imenima svih ikonoboraca, Žitije dalje prenosi da je spisak stavljen na oltaru crkve Aja Sofija. Usledile su molitve svetih otaca za spasenje duše carske, koje su trajale nekoliko dana, posle čega je spisak otvoren, a među imenima jeretika više nije bilo imena Teofila.

Žitije opisuje kako je carica odlučila da uda svog sina budućeg cara Mihaila III. Plemićke porodice carstva, u kojima su bile lepe i pobožne devojke, dobijale su pisma od Teodore sa pozivom na smotru nevesta u Carigradu. Irina je takođe otišla u prestonicu zajedno sa svojom starijom sestrom Kalinikom (obe devojčice su pripadale plemićkoj porodici Kapadokije. Potonja je tada, prema hagiografu, postala žena cezara Varde, ujaka cara Mihaila.

Put sestara vodio je pored planine Olimp Vitinski. Ovde je živeo monah Joanikije Veliki, koji je imao dar da bude vidljiv samo dostojnima. Irina je poželela da vidi Joanikija i popela se na planinu sa svojom pratnjom. Pri pozdravu, monah je Irinu nazvao po imenu, rekavši da je potrebna manastiru Hrisovalante. Devojka, koja nikada ranije nije čula za ovaj manastir, bila je iznenađena rečima svetitelja.

Nakon toga odlazi u Carigrad gde se susrela sa plemićkim rođacima, uključujući i one bliske caru. Nakon vesti da je car već izabrao svoju ženu, mnogi plemeniti i bogati ljudi su skrenuli pažnju na Irinu. Međutim, devojka je, oduševljena tom vešću, odlučila da ode u manastir i počela da obilazi manastire u Carigradu.

Sećajući se susreta sa Joanikijem, Irina je primila monaški postrig u Hrisovalantskom manastiru. Svoje imanje je podelila siromašnima, bolesnima i manastirima. Svoje robove sa darovima je pustili na slobodu. Od tada je monahinja, koja nije obraćala pažnju ni na pozive cara, zauvek je ostala u manastiru.

Prema „Žitiju“, Irina je, uzimajući za osnovu smirenje i poslušanje, izvršila najteži monaške poslove, skrenuvši pažnju igumanije i sestara. Ishrana buduće igumanije, koja je imala samo jednu košulju i jednu mantiju, uključivala je samo hleb, vodu i povrće. U krug njenog čitanja, pored Svetog Pisma, ušla su dela svetih otaca i žitija podvižnika, sa marljivošću izučavana. Tako je, pročitavši „Žitije svetog Arsenija Velikog”, Irina saznala za njegovu naviku da ustaje po zalasku sunca okrenuta ka istoku, stoji podignutih ruku do jutra i moli se (tzv. podvig stajanja, uobičajen među vizantijskim). monaštvo. Uzevši blagoslov od igumanije (ona je jedina znala za svoje buduće podvižništvo), svetiteljka je počela da čini isto i ubrzo je, po hagiografu, mogla da stoji u ovom položaju danima i noćima. Ponekad čak i nedelju dana. Ako je podvig stajanja trajao dugo, onda nije mogla bez pomoći spolja kako bi spustila ruke. Ovaj proces je, prema rečima hagiografa, bio praćen strašnim umorom.

Tri godine kasnije, kako piše Žitije, Irina je bila iskušana od demona. Ovaj poslednji, podsećajući je na njenu plemenitost, iskušavao je bogatstvom i svetskim zadovoljstvima i ulivao strah u noćnom stajanju. Irina se obratila sa molitvom za zastupništvo Spasitelju, Presvetoj Bogorodici i arhanđelima Mihailu i Gavrilu, nakon čega su demoni otišli.

Vremenom je Irina postala poznata svojim rođacima, pa čak i ženama i kćerima pripadnika sinklita, usled čega su mnoge devojke plemenitog porekla počele da žive po zapovestima Božijim.

Nakon smrti igumanije, koja je za naslednicu izabrala Irinu. Na osnovu bojazni da joj smernost svetiteljke neće dozvoliti da prihvati položaj, monahinje manastira su tražile od patrijarha Carigradskog Metodije (843-847 g.) da je postavi za igumaniju obitelji. Kao velika podvižnica ona je privukla u svoj manastir mnogobrojne postrižnice.

Upokojila se 921. godine. Danas postoje dva njena manastira u predgrađima grada Atine u Atici.