Kazoku

Kazoku (華族) je sistem plemićkih titula koje su nastale posle Meidži obnove po uzoru na evropske. Bile su na snazi od 1869. do 1947. godine.

Unutrašnjost prostorija za plemstvo, Tokio 1912.

Poreklo

Nakon Meidži obnove 1868. godine, staro plemstvo iz Kjotoa, tz. kuge, ponovo je steklo svoj izgubljeni status. Nekoliko članova starog plemstva - kuge, poput Ivakure Tomomija i Nakajame Tadajasua odigralo je značajnu ulogu u svrgavanju šogunata pa je rana Meidži vlada odlučila da u skladu sa doprinosima nagradi titulama i dodeli nove administrativne obaveze u novonastalom sistemu.

Meidži oligarhija kao deo svojih reformi po ugledu na zapad, izjednačila je staro plemstvo sa bivšim daimjoima stvarajući 25. jula 1869. novu aristokratsku klasu. Ito Hirobumi, jedan od glavnih autora novog ustava nameravao je da novi "kazoku" sistem služi kao politički i socijalni oporavak za "obnovljenu" carsku vladu i njenu instituciju. U to vreme plemići i daimjoi dostigli su broj od 427 familija koje je trebalo na neki način rasporediti.

Svi članovi kazoku sistema bez zvaničnih državnih poslova u drugim provincijama imali su obavezu da žive u Tokiju. Pred kraj 1869, ustanovljen je i penzioni sistem pa su postepeno raseljeni svi koji su imali novu titulu a služili su kao provincijski guverneri i vladini lideri. Stipendije koje je obećala vlada na kraju su zamenjene državnom obveznicom.

Razvoj

Novi zakon o titulama donet je 7. jula 1884. nakon predloga i usvajanja od strane prvog premijera Japana Ito Hirobumija. Na ovu ideju došao je nakon posete Evropi, što je nova vlada prihvatila kako bi nagradila određene ljude zaslužne za obaranje feudalne vlade, a opet bezbolno uvažila bivše daimjoe i ljude sa vrha bivše vlasti koji su se zarad jedinstvenog Japana i obaranja sistema klasa odrekli feudalnih poseda i starih zaduženja. Novi kazoku sistem podeljen je na pet titula:

1. Vojvoda (公爵, kōshaku)
2. Markiz (侯爵, kōshaku)
3. Grof (伯爵, hakushaku)
4. Vikont (子爵, shishaku)
5. Baron (男爵, danshaku)

Podela titula zavisila je od zaduženja ali i od porekla kao i povezanosti sa carskim dvorom. Naslednici kuće pet regenta (Fudživara, Konoe, Takacukasa, Kudžo i Ičidžo) dobili su titulu jednaku evropskoj tituli vojvoda. Glave ostalih plemićkih porodica kao što su Daigo, Hamuro, Kumamoto, Hirohata, Kazanin, Kikutei, Koga, Nakamikado, Nakajama, Oinomikado, Saga, Sandžo, Saiondži, Šidžo i Tokudaidži postali su markizi. Glava dinastije Šo koja je vladala kraljevstvom Rjukju (današnja Okinava) dobila je takođe titulu markiza.

Osim Tokugava klana svi su bivši daimjoi dobijali tutule u odnosu na veličinu i bivše stipendiranje feudalnog okruga. Oni sa 150.000 kokua i više postali su markizi, od 50.000 i više grofovi i tako redom. Glava Tokugava klana, Tokugava Ijesato, dobio je titulu princa dok su bivše glave šinpan daimjoa postali markizi, a dalje porodične grane vikonti. Vođa Macudaira porodice dobio je titulu markiza a bivši šogun Tokugava Jošinobu dobio je titulu princa.

Dva klana (oblasti) koja su najviše zadužena za obaranje vlade šogunata, Sacuma i Čošu, nagradili su svoje vođe titulama princa (iako su to titule koje se znatno razlikuju od prinčeva carske porodice i više se smatraju vojvodama), dok su vođe oblasti Tosa dobile titulu markiza. Vođe oblasti Hirošima, Okajama, Totori, Fukuoka, Kubota, Saga,Tokušima, Kumamoto i Kaga postali su markizi 1884. godine. Glava klana Date-Uvadžira dobio je titulu markiza 1891. godine.

Mnogi koji su imali značajne uloge u osnivanju nove vlade i njihovi naslednici, dobili su nove titule. Ivakura Tomosada, sin Ivakure Totomija, postao je princ 1884, dok su iste godine Ito Hirobumi i Jamagata Aritomo nagrađeni titulama grofa. Vremenom zbog zasluga obojica su promovisana u markize (1895) a zatim i u prinčeve 1907. Naslednici Okubo Tošimičija i Kido Takajošija, dvojice od tri velika plemića Meidži restauracije dobili su tituli markiza 1884. što se dogodilo i nasledniku samurajskog generala i političara Saigo Takamorija 1902. godine

Car Meidži na zvaničnom sastanku sa novim plemstvom. Slika Ukijo-e tipa koju je naslikao Tojohara Čikanobu, 1890. godine

Da bi sedeli u "kući plemstva", jedne vrste parlamenta gde su se donosile odluke za Japan, članovi su morali da imaju titulu princa ili markiza dok su ostali članovi, grofovi, vikonti i baroni, birani i zauzimali ostalih 150 mesta.

Titule i finansiranje nasleđivalo se po primogenituri, iako su pripadnici kazoku plemićkog sistema i dalje zadržali staru praksu usvajanja iz manjih i drugih kuća kako njihova "loza" ne bi izumrla. Po amadmanu iz 1904. dozvoljeno je prinčevima iz sporedne carske porodice da se odreknu svog imperijalnog statusa i postanu plemstvo (pod određenim pravilima) ili usvojeni naslednici "kazoku" kuća koji to nisu imali.

Po podeli postojalo je 11 ne-carskih prinčeva (vojvoda), 24 markiza, 76 grofova, 324 vikonta i 74 barona, što je činilo 509 ljudi sa plemićkim titulama. Do 1928, putem unapređenja i novih podela ukupno je bilo 954 plemića: 18 ne-carskih prinčeva, 40 markiza, 108 grofova, 379 vikonta i 409 barona. Kazoku sistem dostiže svoj vrhunac sa 1016 plemićkih porodica koliko ih je bilo 1944. godine a onda dolazi završetak Drugog svetskog rata.

Dve godine kasnije, 1946, novi ustav Japana odbacuje kazoku sistem i donosi odluku da samo članovi carske porodice mogu da zadrže plemićke titule. Uprkos tome mnogi naslednici ovakvih porodica i dalje zauzimaju visoka mesta u japanskom društvu i industriji.

Literatura

• Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00334-7. OCLC 44090600. 
• Lebra, Sugiyama Takie (1993). Above the Clouds: Status Culture of the Modern Japanese Nobility. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-07602-0. 
• Wakabayashi, Bob Tadashi (1991). „In Name Only: Imperial Sovereignty in Early Modern Japan”. The Journal of Japanese Studies. 17 (1): 25—57. 

Spoljašnje veze

• Informacije o plemstvu, nasleđivanju i titulama u starom i Meidži Japanu (jezik: engleski)