Kakedžiku

Kakedžiku (jap. 掛け軸), takođe poznat i kao kakemono (jap. 掛け物), je vrsta tradicionalnog japanskog svitka, sa štapićima na vrhu i dnu, koji se obično kači na zidove. Sadržaj kakedžikua može biti slika, kaligrafiski zapis ili pesma.

Fotografija kakedžikua

Nasuprot makimono-u (巻物), koji se odvija lateralno na ravnoj površini, kakedžiku se prikazuje vertikalno postavljen na zidu kao element unutrašnjeg dekora sobe. Tradicionalno se izlaže u delu sobe specijalno dizajniranom za izlaganje umetničkih i dela od vrednosti (tzv. „tokonoma“ - 床の間). Kakedžiku se može brzo i lako promeniti kako bi uvek bio u skladu sa godišnjim dobom ili prilikom.

Postoje dva tipa kakedžikua:

Ako je širina svitka kraća od visine onda se naziva „tatedžiku“ (立軸 - stojeći svitak); a ako je obratno, tj. širina svitka je duža od visine onda se naziva „jokodžiku“ (横軸- poprečni svitak)

Istorijat

Period Hejan (794—1192)

Prvobitni stil japanskih visećih svitaka je donet iz Kine. Budistički misionari su nosili budističke slike kako bi širili svoju religiju. Za vreme vladavine dinastije Tang (618—907) u Kini je takva vrsta budističkih slika dodatno ukrašavana i ojačavana kako bi mogla da izdrži stalno nošenje. To je arhetip visećih svitaka. Nakon što je budizam stigao u Japan ta vrsta ukrasnih slika se proširila Japanom tokom Hejan perioda. Na svicima iz tog perioda, osim budističkih slika, se mogao nalaziti kaligrafski ili poetski zapis.

Period Muromači (1334—1537)

Arhitektura japanskih kuća se dosta razvila tokom ovog perioda. U tom arhitektonskom stilu je postojala posebna soba nazivana „tokonoma“ (床の間). Većina umetničkih dela kojima je domaćinstvo raspolagalo, uključujući i viseće svitke, je izlagana u ovoj sobi. Tokonoma je smatrana prostorom koji povezuje umetnost i svakodnevni život. Ovaj originalni koncept je jedinstven za Japan i ne sreće se u ostalim zemljama. U toku Perioda Muromači omiljene teme visećih svitaka postaju pejzaži, slike ptica i cveća, portreti i pesme.

Period Azuči-Momojama (1537—1600)

Dva velika vladara predstavljaju ovaj period. To su Oda Nobunaga i Tojotomi Hidejoši. Obojica su izuzetno cenili čajnu ceremoniju „čanoju“ (茶の湯) ili „čado“ (茶道 - takođe čitano i kao „sado“). Ova ceremonija je najčešće bila izvođena u tokonama sobi. To je period razvitka i stabilizacije tokonama arhitektonskog stila. Zajedno sa razvitkom tokonama stila razvijaju se i tehnike slikanja i postavljanja slika jer su se viseći svici uvek izlagali u tokonoma sobi.

Period Edo (1603—1868)

Ovaj period karakteriše jako mali broj ratova u Japanu. Kontinuirano stanje mira tokom ovog perioda dovodi do toga da svi aspekti japanske kulture dostižu svoju punu zrelost. Mnogi čuveni slikari prosperiraju i međusobno se nadmeću. Viseći svici postaju dosta popularni u javnosti.

Period Meidži i kasnije (1868)

Od ovog perioda nadalje ljudi postaju apsolutno slobodni u izboru zanimanja, što dovodi do porasta broja slikara i samim tim do veće konkurencije tj. podizanja nivoa kvaliteta slikarskih tehnika. Pre Drugog svetskog rata, a i izvesno vreme nakon njegovog završetka, veliki deo japanskog slikarstva je bio isključivo usmeren na viseće svitke. Iz tih razloga danas možemo da uživamo u visećim svicima visokog kvaliteta iz Post-Meidži perioda.

Održavanje kakedžikua

Kakedžiku se pravi od svile, japanskog papira - „vaši“ (和紙), drveta i posebnog lepka. Kakedžiku ne podnosi previše vlažno ili previše suvo okruženje. Da bi se kakedžiku održao u dobrom stanju neophodno je ispoštovati sledeće:

1. Ne treba izlagati kakedžiku u sobama u kojima klima-uređaji rade bez prestanka.
2. Kod skladištenja kakedžikua treba ga zaštititi od vlage.
3. Kakedžiku treba provetravati u hladu dva puta godišnje.
4. Ne treba ostavljati kakedžiku da visi na zidu predugo. Povremeno je poželjno smotati ga u rolnu.
5. Kod skladištenja, ne valja ga previše čvrsto smotati.

Tegovi za svitak se na japanskom nazivaju „fučin“. Par fučina visi sa donjeg valjka visećeg svitka. Ovi tegovi služe da svojom masom isprave svitak i spreče njihanje na vetru, a istovremeno daju dodatnu estetsku karakteristiku čitavom umetničkom delu (poput kitnjastih ramova evropskih slika).

Za skladištenje visećih svitaka se često koriste drvene kutije napravljene od Avramovog drveta ili pulovnije (lat. Paulownia tomentosa). Ovakva kutija se naziva „kiribako“ (桐箱) („kiri“ znači „pulovnija“ a „bako“ kutija). Avramovo drvo je najbolji materijal za pravljenje kutija iz sledećih razloga:

• Procenti širenja i skupljanja Avramovog drveta su veoma niski. Zbog toga je moguće napraviti kutije koje u većoj meri ne propuštaju vazduh za razliku od kutija pravljenih od bilo kog drugog tipa drveta (kutije od ovog drveta su gotovo hermetički zatvorene). Ova osobina kutije od Avramovog drveta sprečava strujanje vazduha i održava konstantan nivo vlažnosti u unutrašnjnosti, čime štiti svoj sadržaj od propadanja.
• Avramovo drvo je najlakše drvo u Japanu iako je dosta jako i čvrsto. Njegova niska gustina ga čini lakim za nošenje.
• Insekti i crvi ne podnose neke od sastojaka koje Avramovo drvo luči, tako da ne ulaze u kutije napravljene od tog drveta.

Literatura

• Mason, Penelope (2004). History of Japanese Art. Prentice Hall. ISBN 978-0-13-117602-7.