Kamen mudrosti
Kamen mudrosti (lat. lapis philosophorum) je mitska supstanca koja navodno ima moć da bilo koji običan metal pretvori u zlato, i od koje se može napraviti eliksir života koji bi omogućio korisniku da se podmladi, odlažući smrt, po nekim izvorima i postižući besmrtnost. Rad na pronalaženju kamena mudrosti je dugo vremena bio okosnica i krajnji cilj Zapadne alhemije, dok su oni priklonjeniji spiritualnim tradicijama alhemije smatrali da je pravljenje kamena mudrosti samo put prema konačnom prosvetljenju.
Uprkos brojnim prikazima u filmovima i knjigama današnjice, sam kamen mudrosti je temeljni alhemijski princip koji se javlja još u Starom Egiptu i Kini dok prvi značajniji zapisi o ovoj supstanci potiču od Arapa. Arapski alhemičar Geber (Jabir ibn Hajan) je u 8. veku analizirajući aristotelovske elemente prirode u kontekstu njihovih osobina: toplota, hladnoća, suvoća i vlažnost, zaključio da je premetanjem ovih osnovnih kvalitativnih odlika svake supstance moguće postići prelazak jednog metala u drugi. On je ovakvu supstancu nazvao eliksirom i smatrano je da je to crvena, praškasta supstanca. Iako zasnovano na nenaučnim metodama, Geberovo učenje se bar delimično zasnivalo na stvarnom poznavanju prirode. Naime, Jabir je bio jedan od prvih koji se bavio legurama i rudama, što je moglo da ga dovede do zaključka da bi tretmanom ovakvih susptanca bilo moguće dobiti željene čiste metale. Za Jabira se veruje da je prvi napravio carsku vodu, smešu nitratne i hloridne kiseline koja može da rastvori zlato, a i danas se koristi za prečišćavanje istog. Ovo daje izvestan kredibilitet prethodnim argumentima.
Ipak, sam koncept kamena mudrosti nije uvek bio jedinstveno shvaćen među alhemičarima, a naročito ne među različitim tradicijama alhemije. Ovakva neslaganja su išla toliko daleko da su jedni smatrali da se radi o konkretnoj supstanci koju je potrebno otkriti/napraviti dok su drugi smatrali da je ovo čisto misaona kategorija i metafora za put ka prosvetljenju kroz sticanje znanja o prirodi i mudrosti u postupanju. Sam cilj stvaranja zlata se naročito u skorije vreme tumači metaforično. Naime, zlato je jedan od malobrojnih plemenitih metala, koji je indiferentan na uticaje sredine i hemijski relativno potpuno postojan. Utoliko bi otkriće agensa koji bi „oplemenio“ bilo koji metal, uzdignulo i njegovog nalazača, a u drugom kontekstu mu dalo besmrtnost. Ipak, nesumnjivo je da su ovakvi pomaci u tumačenju koncepta kamena mudrosti u velikome inspirisani i nestankom alhemije, viševekovnim neuspehom u nalaženju ove mitske supstance, kao i savremenim odbacivanjem pseudonaučnih delova alhemije u korist njenog tumačenja kao Filozofske discipline.
Mit o pronalasku kamena mudrosti je ipak ostao donekle zastupljen u tradicijama Zapadne alhemije. Iako nema apsolutno nikakvih racionalnih dokaza za to, mnogi alhemičari nekadašnjice, ali i njihovi moderni ekvivalenti, smatraju da je francuz Nikolas Flamel uspeo da pretvori olovo u zlato i podari besmrtnost sebi i svojoj ženi. Početkom 20. veka, uspehom dobijanja zlata u nuklearnom reaktoru, pokret je doživeo kratkotrajnu renesansu, međutim činjenica da bi nuklearni reaktor bio preskup „kamen mudrosti“ i da dobijeno zlato ne bi bilo ni isplativo ni postojano (dobija se radioaktivan izotop) je zapečatilo sudbinu empirijskih tradicija u alhemiji.
