Википедија

Kari Malis

Kari Banks Malis (engl. Kary Banks Mullis; Lenor, 28. decembar 1944 — Njuport Bič, 7. avgust 2019) bio je američki naučnik, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju 1993. godine.[1]

Kari Malis
Lični podaci
Puno imeKari Banks Malis
Datum rođenja(1944-12-28)28. decembar 1944.
Mesto rođenjaLenor, SAD
Datum smrti7. avgust 2019.(2019-08-07) (74 god.)
Mesto smrtiNjuport Bič, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Kalifornije
Zvanični veb-sajt
www.karymullis.com

Biografija uredi

Rođen je 28. decembra 1944. godine u Lenoru, u Severnoj Karolini.[2] Njegovi roditelji su bili farmeri iz ruralnih područja. Kao dete, bio je fasciniran posmatranjem životinja i insekata u prirodi.[3] Odrastao je u Kolumbiji, Severna Karolina,[3] gde je pohađao srednju školu Dreher.

Stekao je i titulu magistra biohemije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju 1972. Svoje istraživanje je usredsredio na sintezu strukture proteina.[3]

Nobelovu nagradu je dobio zbog toga što je izumeo tehniku Reakcije lančane polimerizacije (Pi−Si−Ar), a podelio je Nobelovu nagradu 1993. sa Majklom Smitom. Iste godine je osvojio Japansku nagradu.

Kasnije su Malisa kritikovali takozvani mejnstrim mediji zbog širenja ideja na područja u kojima nije bio stručnjak.[4] Optužen je za širenje teorije poricanja AIDS-a,[5][6][7][8][9] kao i za poricanje globalnog zagrevanja[5] i navodno zbog verovanja u astrologiju.[4][5]

Tri puta se ženio i ima troje dece.[10] Preminuo je 7. avgusta 2019. godine od posledica upale pluća,[11] u mestu Njuport Bič, u Kaliforniji.[12]

Reakcija lančane polimerizacije uredi

 
PCR mašina

Metodu je stvorio i razradio decembra 1983.[13][14] Za ovo otkriće je 1993. dobio Nobelovu nagradu za hemiju,[15] sedam godina nakon objavljivanja prvobitnih ideja o metodi. Malisova zamisao je bila da razvije proces pomoću kojeg bi se veštačkim putem uvećavao broj molekula DNK u ciklusima replikacije omogućenim enzim DNK polimeraze. DNK polimeraza se prirodno javlja u živim organizmima, u kojim ima funkciju da kopira DNK kada se ćelija deli tokom mitoze i mejoze. Polimeraza kopira tako što se veže na jedan, od dva polinukleotidna lanca koje čine DNK, i stvara lanac komplementaran originalu. U Malisovoj prvobitnoj metodi enzim je korišćen u kontrolisanom okruženju van organizma. Dva polinukleotidna lanca DNK koji su spiralno uvijeni jedan oko drugog bi se prvo razdvojili grejanjem molekula do 96 °C. Međutim pri ovoj temperaturi enzim koji je u ono vreme korišćen bivao je uništen, te je enzim morao biti ponovo dodat nakon svakog ciklusa. Malisova prvobitna zamisao je bila veoma neefikasna, jer je zahtevala puno vremena, ogromne količine DNK polimeraze i stalnu pažnju tokom celog procesa. Kasnije, originalna metoda PLR (PCR) je značajno poboljšana upotrebom DNK polimeraze nađene kod termofilnih bakterija koje žive u gejzirima na temperaturama od preko 110 °C. DNK polimeraza uzeta od ovakvih organizama je dovoljno stabilna pri visokim temperaturama i ne dolazi do uništenja kada se koristi tokom PLR procesa. Kako nije bilo više potrebe dodavati nove enzime DNK polimeraze nakon svakog ciklusa da zameni enzime uništene temperaturom, ceo proces kopiranja DNK molekula je postao jednostavniji i brži.

Pošavši od prvobitne ideje, Malis je pretpostavio da može postići umnožavanje specifičnog dela DNK molekula koji leži između dva regiona čija je sekvenca poznata. Selekcija specifičnog dela DNK molekule postiže se primenom oligonukleotidnih prajmera, kratkih DNK sekvenci (20–30 nukleotida) koje su komplementarne krajevima definisane sekvence. U tipičnoj PCR reakciji učestvuju dva prajmera sintetizirana u 5’→3’–pravcu, tako da se na njihovom 3’–kraju nalazi dezoksiriboza sa slobodnom –OH–grupom i obično se obeležavaju sa F (za napred) i R (za nazad). Na temperaturi od 95 °C pucaju vodonikove veze koje održavaju dvolančanu strukturu molekula čiji se deo umnožava (DNA = matrica) te se ona denaturiše. Spuštanjem temperature stvaraju se uslovi za renaturaciju, ali i za formiranje hibridnih molekula matrica–prajmer. DNK Pol I pronalazi takve hibride i pod odgovarajućim uslovima kataluje vezivanje fosfatne grupe dezoksinukleotid–3–fosfata za 3’–OH–grupu dezoksiriboze prajmera prema konstanti komplementarnosti. Rezultat je sintetisan naspramni lanac komplementaran matrici koji može da posluži kao matrica drugom prajmeru. Ovaj ciklus denaturacije zagrevanjem, renaturacije hlađenjem i sinteze naspramnog lanca može se ponavljati, a svaki novosintetizirani lanac postaje matrica u narednom ciklusu. Takođe, sa porastom broja ciklusa eksponencijalno raste broj molekula specifično umnožavanog dela DNK. Teorijski broj molekula ciljane sekvence koja se sastoji od sekvence prajmera i dela DNK molekula između prajmerskih sekvenci, iznosi 2n (n = broj ciklusa) za svaki molekul DNK matrice. Takođe teoriski, od jednog jedinog molekula se, u 30 ciklusa, može dobiti 230–2*30 = 1.073.741.764 ciljanih fragmenata. Ponavljanje ciklusa može biti efikasno sve dok ne nastane deficit neke od komponenti (prajmera, nukleotid–3–fosfata ili enzima). Zavisno od svrhe reakcije, veličine umnožavanog dela DNK i željene koncentracije, tipična PCR reakcija se odvija u 30–40 ciklusa.

Reference uredi

  1. ^ „Kary Mullis | American chemist”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  2. ^ „Kary B. Mullis – Biographical”. Nobel Media AB. 1998-03-21. Pristupljeno 2020-01-29. 
  3. ^ a b v Shmaefsky, Brian Robert (2006). Biotechnology 101. Google. ISBN 978-0-313-33528-0. Pristupljeno 2010-07-27. 
  4. ^ a b Johnson, G (2007-10-28). „Bright Scientists, Dim Notions”. The New York Times. Pristupljeno 2010-08-06. 
  5. ^ a b v Mullis, Kary (1998). Dancing Naked in the Mind Field. Vintage Books. str. 115—18, 143—53. ISBN 0-679-44255-3. 
  6. ^ Thomas, Charles A (1994). „Reason”. Find articles. Pristupljeno 2010-07-27. 
  7. ^ „Washington Informer”. High beam. 31. 5. 2000. Arhivirano iz originala 04. 11. 2012. g. Pristupljeno 2010-07-27. 
  8. ^ Maggiore C (2006). What If Everything You Thought You Knew About AIDS Was Wrong?. American Foundation For AIDS Alternative. ISBN 0-9674153-2-2. 
  9. ^ Nattrass, N (2007). „AIDS Denialism vs. Science”. Skeptical Inquirer. 31 (5). 
  10. ^ Yoffe, Emily (1994). „Is Kary Mullis God? Nobel Prize winner's new life”. 122 (1). Esquire: 68—75. 
  11. ^ „Nobel Winner Kary Banks Mullis, Who Revolutionized DNA Research, Dies in O.C.”. MyNewsLA.com. 8. 8. 2019. Pristupljeno 11. 8. 2019. 
  12. ^ Dclark, Debbie (9. 8. 2019). „Nobel Prize-winning chemist who grew up in SC capital dies at 74”. The Post and Courier. postandcourier.com. Pristupljeno 9. 8. 2019. 
  13. ^ Bartlett, J. M. S.; Stirling, D. (2003). „A Short History of the Polymerase Chain Reaction”. PCR Protocols. Methods in Molecular Biology. Methods in Molecular Biology. 226 (2nd izd.). str. 3—6. ISBN 978-1-59259-384-2. PMID 12958470. doi:10.1385/1-59259-384-4:3. 
  14. ^ Mullis, Kary B. et al. "Process for amplifying, detecting, and/or-cloning nucleic acid sequences" U.S. Patent 4.683.195
  15. ^ „Kary B. Mullis – Nobel Lecture: The Polymerase Chain Reaction”. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Kari Malis na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кари_Малис&oldid=26645037”