Википедија

Karlo Kiko

Karlo Kiko (slov. Karol Kiko, Uhrovec, 14. decembar 1813 — 6. novembar 1869, Beograd) po nacionalnosti Slovak, bio je jedan od lekara prečana iz nekadašnjeg Austrijskog carstva koji je u 19. veku živeo i radio u Kneževini Srbiji.[1] Bio je redovan član Kraljevskog mađarskog prirodoslovnog društva, lekar u sastavu trupa generala Mora Percela, učesnik u Mađarskoj revoluciji 1848/49, jedanaest godina fizikus Okruga knjaževačkog, lekar beogradske opštine i vojni lekar – hirurg Vojne bolnice u Beogradu.[1]

Karlo Kiko
Datum rođenja(1813-12-14)14. decembar 1813.
Mesto rođenjaUhrovec, Austrijsko carstvo
Datum smrti6. novembar 1869.
Mesto smrtiBeograd, Kneževina Srbija

Život i karijera uredi

Rođen je 1813. godine, u slovačkom gradiću Uhrovec, koji je tada bio u sastavu Mađarskog kraljevstva, dela Austrijskog carstva. U rodnom mestu je najverovatnije pohađao osnovnu školu. Studije medicine započeo je na Medicinskom fakultetu u Pešti, radeći istovremeno kao okružni lekar Trenčinskog okruga, najverovatnije u zvanju apsolvent medicine, prema pisanju Ladislava Sivaka iz 1924. godine, koji navodi da je te godine Kiko kao okružni lekar Trenčinskog okruga opisao izvore mineralnih voda banje Beluška slatina.[2] Doktorsku disertaciju na peštanskom Medicinskom fakultetu odbranio je 1845. godine.[3]

Nakon što jer promovisan za doktora medicine, u Budimpešti u istom gradu započeo privatnu lekarsku praksu. Kao lekar praktičar ubrzo je izazvao veliku pažnju stručne i ostale javnosti svojim magnetičkim načinom lečenja.[3] Iste godine (1845), kao „suplirajući profesor Nevristične Terapije“, držao je predavanja u Pešti, na osnovu svedočanstva izdatih od strane Kraljevskog mađarskog prirodoslovnogdruštva.

Kao i svi viđeniji ljudi u Budimpešti, koji su smatrali to svojom obavezom Karlo Kiko se po izbijanju Mađarske revolucije marta 1848. godine, priključio Mađarskoj nacionalnoj gardi. U Gardi je prvo bio lekar 4. čete IV peštanskog bataljona,[4] a zatim šef saniteta Hunjadi – korpusa (kasnije 50. Honvedski bataljon) pod komandom generala Mora Percela (1811–1899). Iako je novembra 1848, zbog sukoba sa oficirima želeo je da da ostavku na to mesto,[5] na dužnosti je ostao i dalje –i januara i februara 1849. godine obavljao je dužnost šefa Vojne bolnice u mestu Karcag.[6][7]

Po završetku Mađarske revolucije, od 1851. do 1853. godine, bio je „Carsko-kraljevske familije lekar spahiluka nazvanog Rackeve i Promontor“.[8] Grad Rackeve u kojem je doktor Kiko boravio od 1851. do 1853.godine, bio je Srpski Kovin, ili Mali ili Donji Kovin, kojeg Mađari zovu Ráckeve,, odnosno Srpski ili Kiš-Keve. Grad se nalazi na oko 40 kilometara južno od Budimpešte, na Čepelskoj adi, na levoj obali Dunava. Osnovali su ga 1440. godine Srbi, izbegli od turskog zu-luma, iz Kovina na Dunavu u Banatu.[9]

Potom je od 1854. do 1856. obavljao više dužnosti lekara u Srpskom Kovinu, u kome je...po nalogu visokoslavne Države ispunjavao i dužnosti Sanitetskoga referenta kod Kovinskog rasteljanstva.[10] Prema istraživanjima prof. dr Slobodana Nikolića i doc. dr Vladimir Živkovića sa Institut za sudsku medicinu,Univerzitet u Beogradu,...

Tri godine je doktor Kiko proveo među Srbima u Srpskom Kovinu, na koje je vero-vatno ostavio dobar utisak, pa je on od trgovaca „Kovinački... naročito... pozvat“ da bude među njima još tri godine, sve do 1856. godine. Dakle, sledeće tri godine, od 1854. do 1856. godine, on je verovatno bio pozvan od Srba iz Srpskog Kovina da im bude lekar, a ne od Srba iz Kovina u Banatu, tzv. Donjeg Kovina.[9]

Godine 1858. Karlo Kiko je Ministarstvu unutrašnjih dela Kneževine Srbije

„uputio iz Sremske Mitrovice, gde je tada bio privatni lekar“, molbu za prijem u službu u Srbiji u kojoj je naveo da je od 1851. do 1853. godine bio„carsko-kraljevske familije lekar spahiluka nazvanog Rackeve i Promontor“, u kome je od 1854. do 1856. godine bio „lekar trgovaca Kovinački, od ovi naročito toga radi pozvat“ i da je „dok je u Kovinu bio, ispunjavao...i dužnosti Polkovskog i Rotskog lekara... i dužnosti Sanitetskoga referenta kod Kovinskog rasteljanstva“.[8]

Kikova molba odnosila se konkretno na mesto opš tinskog lekara u Negotinu, za koje je, kako je napisao, „doznao da će se uskoro ustanoviti“. [1]

Rešenjem ministra unutrašnjih dela od 28. maja 1858. on je to mesto dobio, ali je pre stupanja na dužnost Ministarstvu uputio novu molbu (6/18. jula 1858), ovog puta za mesto okružnog fizikusa u Okrugu gur- gusovačkom. Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića od 23. jula 1858, postavljen je za fizikusa Okruga gurgusovačkog, a u dužnost je uveden 5/17. av- gusta, nakon polaganja zakletve i potpisivanja ugovora. Tako je Kiko, umesto da postane prvi gradski lekar u Negotinu, postao prvi fizikus Okruga gurgusovačkog.[1]

U momentu dolaska u Kneževinu Srbiju Karlo Kiko je najverovatnije govorio srpski jezik. Isti je vrlo brzo savladao radeći sa pacijentima Srbima šest godina u kontinuitetu u Srpskom Kovinu (zvanog i Rackeve i Promontor).[9]

Kada je beogradska opština ostala bez svog lekara dr Đorđa Malaća, koji je duševno oboleo i ubrzo preminuo, za novog opštinskog lekara 20. decembra 1859. godine izabran je Karlo Kiko.

Preminuo je 6. novembra 1869. godine u Beogradu, posle „kraće bolesti“.[11]

Delo uredi

U mlađim godinama Karlo Kiko se bavio alternativnim načinima lečenja, istraživanjem lekovitog bilja i mineralnih voda, nastojeći da kao okružni lekar Trenčinskog okruga „skrene pažnju javnosti na zanemareno prirodno bogatsvo Trenčinskog kraja”.[3]

Baveći se privatnom praksom, u lečenju bolesnika primenjivao je i magnetoterapiju, kojom je nakon izvsenog vremena izazvao pažnju u medicinskim krugovima i u javnosti, onog vremena.[12]

Saznavši za ovu vrstu terapije dr Pala Bugata (Bugát Pál, 1793–1865), osnivač i predsednik Kraljevskog mađarskog prirodoslovnog društva, pozvao ga je da na tu temu na sastanku Društva 21. oktobra 1845. godine, kojem je prisustvovao kao gost, pročitao svoj esej o magnetoterapiji i mesmerizmu i prikazao dva bolesnika koja je tim načinima lečio.[13][3]

U Beogradu je Karlo Kiko obavljao je javnu službu u gradu ...lečenje građana, vakcinacija, poslovi sanitetske policije, suzbijanje nadrilekarstva i dr.) koja je inače bila u nadležnosti gradskog lekara – fizikusa Uprave varoši Beograda.[1]

Pored manjih hirurških intervencija kao što je „puštanje krvi“, ponekad su vršene i neke veće operacije – Kiko navodi... da je u julu 1860. izvršio... operaciju kod bolesnika sa eksplozivnim povredama šake, a da je u novembru iste godine izvršio „tri znatne operacije“.[1]

Izvori uredi

  1. ^ a b v g d đ Jovanović Simić J. Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku. Srp Arh Celok Lek. 2017; 146(3—4):231-8. UDC: 61:929 Kiko K.; 614.2(497.11)"18"
  2. ^ Sivák L. Kúpele Belušské Slatiny a ich história. Belušan – Noviny občanov Obce Beluša. 2015 júl, august; Číslo 4, 8.
  3. ^ a b v g Jelena Jovanović-Simić, Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – Slovak u srpskom sanitetu u 19. veku, Istorija medicine, Srp Arh Celok Lek 2017 r.4
  4. ^ Czaga V, Jancsó É, editors. Pest-Budai nemzetőrök 1848-1849. Dokumentumok a Fővárosi Nemzetőrség történetéhez – Budapest Törtenetének Forrásai. Budapest: Főváros Levéltára; 2001. 419.
  5. ^ Hermann R. Perczel Mór első honmentő hadjárata – Zalai Gyűjtemény 36/II. Zalaegerszeg: Zala Megyei Levéltár; 1995. 102, 88. 102&layout=s&query=kiko Available from:
  6. ^ Zétény G. A magyar szabadságharc honvédorvosai. Budapest: Egyetemi, 1948; 149.
  7. ^ Hermann R. Perczel Mór második honmentő hadjárata és az első szolnoki ütközet. In: Tamás F, editor. Zounuk – A Jász-Nagykun-Szolnok Megyei Levéltár Évkönyve 26. Szolnok: 2011. p. 223.
  8. ^ a b Jovanović Simić J. Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku. Srp Arh Celok Lek. 2018 Mar-Apr;146(3—4) r. 233,
  9. ^ a b v Simic, Jelena Jovanovic. „Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku / Dr. Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – One of the Slovaks in the Serbian health service in the 19th century”. Srp Arh Celok Lek. (na jeziku: engleski). 
  10. ^ Arhiv Srbije (dalje AS), MUD – S, 1858, V, 1
  11. ^ Zvaničnыi deo. Srbske novine 1869 Nov. 13; XXXV(140):1.
  12. ^ Tarjányi E. Jósika Miklós és a mesmerizmus. Irodalomtörténeti Közlemények. 1992;96(1):54.
  13. ^ Spasović IB. Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo i srpski narod. U: Krestić VĐ, Spasović IB. Društva svoga doba: Društvo srpske slovesnosti, Srpsko učeno društvo. Beograd: Službeni glasnik : Srpska akademija nauka i umetnosti; 2016. 99. i Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti (dalje ASANU), DSS, 23/1860.

Literatura uredi

  • Jovanović Simić J. Dr Karlo Kiko (Karol Kiko, 1813–1869) – jedan od Slovaka u srpskom sanitetu u 19. veku. Srp Arh Celok Lek. 2017; 146(3—4):231-8.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карло_Кико&oldid=27226547”