Википедија

Karolinška renesansa

Ренесанса 8-9 века у оквиру Каролиншког царства

Karolinška renesansa je naziv za kulturni preporod (obrazovanja, književnosti, građevinarstva) u rano vreme Dinastije Karolinga, pokrenut na dvoru Karla Velikog (742—814). Korišćenje pojma renesanse u ovom kontekstu je neodgovarajuće jer daje preveliku težinu oživljavanju antike. Zbog toga se često koriste izrazi kao što su reforma Karla Velikog ili karolinška obnova što bolje odgovara stvarnim događanjima u tom vremenu.[1][2] U vreme vladavine Dinastije Merovinga došlo je do opšteg raspada crkvene organizacije, liturgije, kulture pismenosti i arhitekture. Postoje izveštaji o sveštenicima koji nisu dovoljno vladali latinskim da korektno izgovore jednostavne molitve. Najkasnije 777. godine Karlo Veliki okuplja na svom dvoru učene ljude iz cele Evrope. To je osiguralo, da je dvorska škola još desetinama godina ostala centar latinskih nauka (teologija, pisanje istorije, knjževnosti). U napore i dostignuća dvora za sakupljanje, negu i širenje obrazovanja koji se bez sumnje mogu nazvati programom reformi, pripadaju:

Primer:ulaz u samostan u Lorš-u
Četiri evangelista, knjižna minijatura
  • osnivanje dvorske biblioteke koja je obuhvatala sva dostupna dela sakralne umetnosti, dakle dela crkvenih otaca i antičkih autora;
  • razvoj novog oblika pisma za pisanje knjiga kao oblik svakodnevnog pisanja, takozvani karolinški minuskel, koji se u izvedenom obliku još i danas koristi;
  • sakupljanje i kopiranje kako jednostavnim pismom pisanih tekstova npr. klasika na latinskom kao i ilustrovanih i bogato opremljenih liturgijskih knjiga, često naslonjenih na kasnoantičku rimsku i vizantsku tradiciju;
  • kraljevske upute i naredbe (uporedivo sa zakonima u današnjem smislu) kojima se crkvama i manastirima u carstvu nalaže briga i nega;
  • podsticanje građevinarstva, i ovde posižući za jezikom oblika rimske arhitekture.

Ahenska katedrala je samostalni projekt nastao pod svjesnim uticajem S. Vitale u Raveni (posle 526.-547.) koju se u to vreme smatrali crkvom kralja Teodoriha, i crkve Serđia i Bakosa u Konstantinopolisu (dovršena 536.). Ogroman značaj koji se u to vreme ponovo počeo davati građevinarstvu ogleda se u reprezentativnim građevinama vladara kao i u ideji o stvaranju idealne manastirske arhitekture u 9. veku.

Sveukupno, značenje karolinške renesanse za istoriju zapadne Evrope se jednostavno ne može dovoljno visoko vrednovati. Kako su 6. i 7. veku doista bili „mračna“ stoljeća, poticaj Karla Velikog odigrali su nemerljivu ulogu u sakupljanju razasutog nasljeđa antike.[3] Sve što je od antičke literature izgubljeno, izgubilo se pre 9. veka. No prosvetna reforma koja je bila postavljena čvrsto na temeljima hrišćanskog učenja nije pobudila interes za svetsku umetnost antike. Trebalo je proći još 600 godina, do prave renesanse, da se ponovo „otkriju“ antičke skulpture.

Zaleđina uredi

Kao što Pjer Riše ističe, izraz „karolinška renesansa“ ne implicira da je Zapadna Evropa bila varvarska ili mračna pre karolinške ere.[4] Vekovi nakon raspada Rimskog carstva na Zapadu nisu doživeli nagli nestanak antičkih škola, iz kojih su proizašli Marcijan Kapela, Kasiodor i Boecije, suštinske ikone rimskog kulturnog nasleđa u srednjem veku, zahvaljujući kojima su se sačuvale discipline slobodnih umetnosti.[5] U 7. veku dolazi do „isidorske renesanse“ u Vizigotskom kraljevstvu Hispanije[6] u kojoj su nauke cvetale[7][8][9] i došlo je do integracije hrišćanske i prehrišćanske misli,[10] dok je širenje irskih monaških škola (skriptorija) po Evropi postavilo temelje za karolinšku renesansu.[11][12]

U ovoj kulturnoj ekspanziji postojali su brojni faktori, od kojih je najočitiji bio da je ujedinjenje Karla Velikog većeg dela Zapadne Evrope donelo mir i stabilnost, što je postavilo scenu za prosperitet. Ovaj period je obeležio ekonomski preporod u zapadnoj Evropi, nakon kolapsa Zapadnog rimskog carstva. Lokalne ekonomije na Zapadu su se do početka sedmog veka degenerisale na uglavnom potrošačku poljoprivredu, pri čemu su gradovi funkcionisali samo kao mesta razmene poklona za elitu.[13] Do kraja sedmog veka nastala su razvijena urbana naselja, naseljena uglavnom zanatlijama, trgovcima i nautičarima, koja su mogla pohvaliti uličnim mrežama, zanatskom proizvodnjom kao i regionalnom i trgovinom na velike udaljenosti.[13] Dobar primer ove vrste emporijuma bio je Dorestad.[13]

Razvoj karolinške privrede bio je podstaknut efikasnom organizacijom i eksploatacijom radne snage na velikim posedima, proizvodeći viškove prvenstveno žita, vina i soli.[14][15] Zauzvrat, međuregionalna trgovina ovim proizvodima olakšala je širenje gradova.[14][15] Arheološki podaci pokazuju nastavak ovog uzlaznog trenda u ranom osmom veku.[13] Zenit rane karolinške privrede dostignut je od 775. do 830. godine, što se poklopilo sa najvećim viškovima tog perioda, velikom izgradnjom crkava, kao i prenaseljenošću, i sa tri gladi koje su pokazale granice sistema.[16] Posle perioda poremećaja od 830. do 850. godine, izazvanog građanskim ratovima i vikinškim napadima, ekonomski razvoj je nastavljen tokom 850-ih, sa emporijumima koji su potpuno nestali i zamenjeni utvrđenim trgovačkim gradovima.[16]

Jedan od glavnih uzroka naglog ekonomskog rasta bila je trgovina robljem. Nakon uspona arapskih imperija, arapske elite su stvorile veliku potražnju za robovima, i evropski robovi su bili posebno cenjeni. Kao rezultat osvajačkih ratova Karla Velikog u istočnoj Evropi, postojano snabdevanje zarobljenih Slovena, Avara, Sasa i Danaca stiglo je do trgovaca u Zapadnoj Evropi, koji su zatim robove izvozili preko Ampurije, Girone i Pirineja u muslimansku Španiju i druge delove arapskog sveta.[17] Tržište robova bilo je toliko unosno da je skoro odmah transformisalo trgovinu na velike udaljenosti evropskih ekonomija.[18][19] Trgovina robljem je omogućila Zapadu da se ponovo angažuje sa muslimanskim i Istočnim rimskim carstvom, tako da su druge industrije, poput tekstilne, mogle da rastu i u Evropi.[20]

Reference uredi

  1. ^ Contreni (1984), str. 59.
  2. ^ Nelson (1986).
  3. ^ Pierre Riché, Les Carolingiens. Une famille qui fit l'Europe, Paris, Hachette, coll. « Pluriel », 1983 p. 354
  4. ^ Pierre Riché, Les Carolingiens. Une famille qui fit l'Europe, Paris, Hachette, coll. « Pluriel », 1983 p. 354
  5. ^ Michel Lemoine, article Arts libéraux in Claude Gauvard (dir.), Dictionnaire du Moyen Âge, Paris, PUF, coll. « Quadrige », 2002 p. 94
  6. ^ Sur le sujet, voir Jacques Fontaine, Isidore de Séville et la culture classique dans l'Espagne wisigothique, Paris, 1959
  7. ^ Fernández-Morera, Darío (2016). The Myth of the Andalusian Paradise. Muslims, Christians and Jews under Islamic Rule in Medieval Spain. ISI Books. str. 70. ISBN 9781504034692. 
  8. ^ Fear, A. T. (1997). Lives of the Visigothic Fathers . Liverpool University. str. XXII-XXIII. ISBN 978-0853235828. 
  9. ^ Kampers, Gerd (2008). Geschichte der Westgoten. Ferdinand Schöningh. str. 322. ISBN 9783506765178. 
  10. ^ Jacques Fontaine, Isidore de Séville et la culture classique dans l'Espagne wisigothique, Paris, 1959
  11. ^ Pierre Riché, Éducation et culture dans l'Occident barbare (VIe-VIIIe siècles), Paris, Le Seuil, coll. « Points Histoire », 1995, 4e éd.. p.256-257, 264, 273-274, 297
  12. ^ Louis Halphen, Les Barbares, Paris, 1936, p. 236 ; Étienne Gilson, La Philosophie au Moyen Âge, Paris, 1944, p. 181.
  13. ^ a b v g Verhulst 2002, str. 133.
  14. ^ a b Verhulst 2002, str. 113.
  15. ^ a b Verhulst 2002, str. 135.
  16. ^ a b Verhulst 2002, str. 134.
  17. ^ Verhulst 2002, str. 105.
  18. ^ McCormick, Michael (1. 11. 2002). „New Light on the 'Dark Ages': How the Slave Trade Fuelled the Carolingian Economy”. Past & Present. 177 (1): 17—54. doi:10.1093/past/177.1.17. 
  19. ^ Frost, Peter (14. 9. 2013). „From Slavs to Slaves”. Evo and Proud. 
  20. ^ Goody, Jack (2012). The Theft of History. Cambridge University Press. str. 87—88. ISBN 9781107394704. 

Literatura uredi

Spoljašnja umetnost uredi

 
Karolinška renesansa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Каролиншка_ренесанса&oldid=27552866”