Kvarćana vojska
Kvarćana vojska (polj. Wojsko kwarciane) bila je redovna (stajaća) vojska u Poljsko-Litvanskoj Uniji od 16. veka do 1652, kada je zamenjena plaćenom vojskom (polj. wojsko komputowe).
Istorija uredi
Sa razvojem vatrenog oružja, rasla je potreba za pešadijskim jedinicama u Poljskoj, koja se tradicionalno oslanjala na plemićku konjicu. Vojnim reformama kralja Stefana Batorija (1576-1586), organizovana je pešadija od 5-6.000 seljaka sa kraljevskih dobara, na čije se izdržavanje trošila četvrtina kraljevskih prihoda (tj. kvarta), zato je ova vojska prozvana "kvarćana".[1]
Organizacija uredi
Reformama kralja Vladislava od 1630. sva profesionalna vojska plaćana iz državne kase prozvana je kvarćana, i delila se na narodne i inostrane jedinice. Kvarćana vojska bila je pod komandom hetmana i brojala je do 6.000 ljudi, koji su se u slučaju potrebe mogli ojačati najmnicima i privatnim vojskama velikaša (magnata), koji su imali i po 2.000-5.000 ljudi.[1]
Narodne jedinice uredi
Bile su podeljene u stegove (polj.chorągiew) od 100-600 ljudi i popunjavali su ih plemići sa pratiocima (konjica) ili regrutovani seljaci (pešadija). Narodne jedinice činili su:
- poljski husari: teška oklopna konjica, naoružana kopljem od 20 stopa (oko 6 metara), sabljom i pištoljima. Steg je činilo 100-200 plemića, svaki sa bar 2-3 pratioca opremljena o svom trošku.[1]
- pancirlije (oklopni kozaci): teška konjica u verižnjačama, naoružana projektilnim oružjem (lukom, pištoljem ili karabinom), okruglim štitom i sabljom.[2]
- petihorci: pancirlije naoružane kopljima, popularni u Litvaniji.
- laka konjica (kozačka, tatarska i vlaška konjica): bez oklopa, naoružana lukovima (tatarska i vlaška) ili vatrenim oružjem (kozačka).
- ugarsko-poljska pešadija ( ugri ili hajduci): lako odevena, u kaputima i filcanim kapama, naoružana musketom, sabljom i sekirom. Tek je svaki osmi pešadinac nosio koplje, tako da je vatrena moć poljske pešadije bila i do 10 puta veća nego u drugim vojskama 17. veka, gde su trećinu ili polovinu činili kopljanici.[3]
Inostrane jedinice uredi
Bile su podeljene u eskadrone u konjici (200 ljudi) i regimente u pešadiji (400-600 ljudi), a popunjavane su dobrovoljcima. Inostrane jedinice bile su:
- dragoni: laka konjica naoružana karabinom, sabljom i okruglim štitom, obučena slično ugarskoj pešadiji. Borili su se kao laka konjica, sabljom, ili kao pešadija, puškom.
- rajtari: teška konjica naoružana vatrenim oružjem, u oklopima i šlemovima nemačkog tipa.
- arkebuziri: laka konjica naoružana puškama, obučena da puca sa konja (za razliku od dragona).
- nemačka pešadija: musketari u kožnim bluzama i šlemovima, naoružani musketom i mačem, a kopljanici u oklopima.[1]
Taktika uredi
Po poljskoj taktici onog vremena, brojna nadmoć neprijatelja nije uzimana u obzir (po rečima Stanislava Žolkevskog: "Prvo ih pobiti, onda brojati."), pošto se bitka rešavala jurišom teške konjice i borbom prsa u prsa. Pešadija je ulazila u borbu samo protiv neprijateljskih kopljanika i utvrđenih položaja. Na maršu, vojska je obrazovala utvrđeni logor.[4]
Drugi rodovi vojske uredi
Pored stajaće kvarćane vojske, u trenucima nužde podizana je i dopunska vojska (polj. wojsko suplementowe), plaćana od vanrednih poreza koje je raspisivao Sejm, a 1652. obe vojske su prešle na državni budžet (koji je odobravao Sejm) i ujedinjene u tzv. plaćenu vojsku (polj. wojsko komputowe). Od 1655. pešadija je kupljena i od seljaka sa vlastelinskih i crkvenih dobara, po jedan pešak na svaki lan (320 ha) zemlje ( lanova pešadija, oko 3.000 ljudi),[2] a nakon 1673. po jedan na svakih 20-30 domova ( dimna pešadija, oko 3.000 ljudi.). Ovaj komplikovani sistem ukinut je 1726.
Reference uredi
- ^ a b v g Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 95—97,tom 7.
- ^ a b Sjenkjevič, Henrik (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 978-86-367-0276-5. OCLC 780991926.
- ^ Zamoyski 1988, str. 160.
- ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 96—97,tom 7.
Literatura uredi
- Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 95—97,tom 7.
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. str. 160. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.