Kelnski manihejski kodeks
Kelnski manihejski kodeks ili Kelnski kodeks Mani (lat. Codex Manichaicus Coloniensis, P. Colon. Inv. Nr. 4780)[1] je pergamentni kodeks otkriven u blizini jednog od najvažnijih centara manihejstva – egipatskog grada Asjuta (drevni Likopolj), a koji sadrži na 192 stranice grčkog teksta početka biografije proroka Manija, osnivača manihejstva, kao i tekstove spisa samog proroka. Kodeks se sastoji od osam sveska, od kojih se svaka sastoji od šest listova presavijenih na pola[2].
Istraživanje teksta uredi
Rukopis je postao poznat preko trgovaca antikvitetima u Kairu. Kupljena je za „Institut za nauku antičkog sveta“ Univerziteta u Kelnu 1969. godine, gde su dva univerzitetska naučnika, Albert Henrihs i Ludvig Kenen, objavili prvi izveštaj (1970)[3] i prvo izdanje ovog drevnog rukopisa, otuda poznatog kao Kelnski manihejski kodeks, koji su objavili u četiri članka u časopisu Žurnal of Papirologi and Epigraphi (1975–1982).
Predložene su mnoge revizije i dodatna čitanja tokom naredne decenije, i ustanovljeno je da se neki od manjih fragmenata povezanih sa rukopisom mogu uspešno ugraditi u tekst. Prvu deceniju transkripcije, prevoda i tumačenja Manijevog kodeksa sažeo je A. Hajnrihs u članku „Preispitano Kelnski Mani kodeks” (1979)[4]. Diplomatska fotografska publikacija objavljena je 1985. godine. Drugo kritičko izdanje sa nemačkim prevodom objavljeno je 1988. godine.
Tekst, koji nosi dvosmislen naslov „O poreklu njegovog tela” („O njegovom fizičkom rođenju”), govori o Manijevom poznanstvu sa judeo-hrišćanskom baptističkom sektom „perača”, čiji su roditelji bili pristalice ove sekte, i u kojoj je proveo 24 godine svog života. Nejasno je da li je ovo bila sekta Elhasaita ili Sabijanaca.
Učenje Manija bilo mu je otkriveno preko njegovog duhovnog saputnika i nebeskog blizanca. Grčki tekst ima tragove koji pokazuju da je preveden sa istočno aramejskog ili originala na staro sirijskom jeziku. Logos samog Manija se stalno citira. Da je reč o kompilaciji iz ranijih tekstova, nagoveštavaju imena, očigledno nastavaka, koja se pojavljuju na čelu svakog odeljka teksta. Kodeks sadrži niz citata iz fragmentarno sačuvanog Živog Jevanđelja. Smagina E. B., oslanjajući se na niz karakteristika teksta, posebno na sintaksičku strukturu originalnog naslova Zakonika i poglavlja „O raspeću“ koptskih „Manihejskih omilija“, oprezno je sugerisao da Zakonik i pomenuto poglavlje omilija su dva dela jedne knjige.
Knjiga je datovana, prema paleografskim podacima, u kraj 4. - početak 5. veka ili 6. vek. U međuvremenu, B. L. Fonkič, oslanjajući se na karakteristike pisanja kodeksa, predlaže datovanje u okviru druge polovine 8. – početka 9. veka, a sam rukopis pripisuje krugu spomenika koje su pisali tzv. Palestinski dukt vizantijskog uncijala, vrsta pisanja iz druge polovine 8. – prve polovine i sredine 9. veka. Kasno datiranje, prema B. L. Fokiču, omogućava nam da uvedemo rukopis u krug književnosti pavlikijana – „drugi talas“ manihejstva[5].
Izvori uredi
- ^ „COLOGNE MANI CODEX”. Encyclopaedia Iranica Online. Pristupljeno 2024-02-28.
- ^ Henrichs, Albert (1979). „The Cologne Mani Codex Reconsidered”. Harvard Studies in Classical Philology. 83: 339. doi:10.2307/311105.
- ^ Quispel, G.; Henrichs, A.; Koenen, L. (1972). „Ein griechischer Mani-Codex”. Vigiliae Christianae. 26 (1): 79. ISSN 0042-6032. doi:10.2307/1583191.
- ^ Henrichs, Albert (1979). „The Cologne Mani Codex Reconsidered”. Harvard Studies in Classical Philology. 83: 339. doi:10.2307/311105.
- ^ Fonkič, Boris Lʹvovič (2014). Issledovanija po grečeskoj paleografii i kodikologii, IV - XIX vv. Monfokon. Moskva: Rukopisnye Pamjatniki Drevnej Rusi. ISBN 978-5-9905759-4-3.