Kineska dijetetska terapija

Kineska dijetetska terapija prema shvatanjima tradicionalne kineske medicine, bitan je činilac zdravlja, jer je nepravilna ishrana osnovni uzrok nastanka poremećaja metaboličkih procesa, kod kojih, pre svega, stradaju organi za varenje.

Ova vrsta terapije razlikuje se od one u klasičnoj medicini po tome što može tačno da odredi koju hranu i u kojim količinama treba da uzima pacijent. Ovim se postiže lečenje bez neželjenih efekata, jer je terapija dijetom individualna samo njemu potrebna. Ova karakteristika čini tradicionalnu medicinu sigurnom i efikasnom. Zbog toga je kineska dijetetska terapija izvrsna alternativa ili dodatak zapadnoj medicini (koja propisuje istu dijetu u istim količinama različitim pacijentima za istu bolest, što često rezultuje neželjenim reakcijama organizma), i zato nijedan dijeta ili dodatak ishrani ne može da odgovara različitim ljudi, čak i ako boluju od iste bolesti, stav je tradicionalne kineske medicine.

Preduslovi

Kineska tradicionalna medicina (KTM) koja ima dobru povezanost sa kineskom kulturom i filozofijom, ima dugu istoriju od preko 4000 godina postojanja i razvoja. Ovu medicinu karakterišu jedinstveni teorijski sistem, bogato kliničko iskustvo i individualni i holistički pristup (pacijent se posmatra kao nerazdvojiva celina i lekaru su podjednako važni svi aspekti života pacijenta - navike, vrsta ishrane, emotivno stanje).

Kako je u KTM prevencija oboljenja bitnija od lečenja bolesti u terapiji se veća se pažnja poklanja lečenju uzroka, a ne posledica oboljenja. Osnovne teorije KTM su: Jin/Jang, teorija pet elemenata i teorija ći-a (Qi). Jin/Jang je jedna od najstarijih teorija, spominje se u Knjizi promena-Ji Đing, 700 g. pre n.e. Objašnjava univerzalni sastav dve balansirane suprotnosti - kroz ishranu, kretanje, spavanje, disanje, misli. U Teoriji 5 elemenata (vatra, zemlja, metal, voda, drvo) svakom elemetu je pridružen jedan organ, strana sveta, boja, ukus, žitarica, životinja, emocija, zvuk (prvi pisani zapisi iz doba dinastije Zhou-1000-770 g. pre n.e.). Teorija ći (Qi)  je jedna od najvažnijih teorija ("sve na svetu sačinjeno od Qi-a", koji je promenljiv – menja svoj oblik od eteričnog do materijalnog, pravac kretanja (dole/gore, unutra/spolja). Ći je baza života i postojanja. Jedno od najstarijih medicinskih dela na svetu, a ujedno i najpoznatija kineska knjiga je ”Interna medicina Žutog cara” (Huang Di Nei Jing ). Objavljena je za vreme vladavine dinastije Han (206-24 g. pre n.e.), iako potiče iz perioda od 2300 – 2500 godina pre n.e., sa prvim teorijama o strukturi ljudskog tela i metodama dijagnostike, prevencije i lečenja oboljenja.

Probavni organi u TKM

Prema kineskoj medicinskoj teoriji, glavni probavni organi su slezina i želudac - koji su međusobno neprekidno u unutrašnjim i spoljnim odnosima. Prema TKM oni čine Jin-Jang, odnosno deluju u paru kao muž i žena u porodici. Slezina je Jin, i nalazi se dublje u odnosu na želudac dok želudac predstavlja Jang, i nalazi se više spolja.

Prema TKM, nakon što hrana i tečnost dospeju direktno u želudac (koji Kinezi smatraju kotlom ili posudom za fermentaciju), postepeno se razlažu na sastavne delove, u procesu koji se označava kao „truljenje i sazrevanje“. Iz želudac tako obrađena hrana i tečnost dolaze u slezinu koja deli čisti i mutni deo svarene mase hrane. Čisti deo, koji se inače naziva fina supstanca hrane i tečnosti, pretvara se u Či i krv i šalje prema gore, ka srcu i plućima, a odatle se širi na druge organe tela. Da bi se ovaj proces pravilno odvijao nedophodno je da slezina (koja ima ključnu ulogu u proizvodnji Či energije i krvi), pravilno funkcioniše kako bi se očuvalo zdravlje i normalno funkcionisanje ostalih delova tela.

Termin Či je teško prevesti. U drevnoj kineskoj filozofiji materijalni supstrat univerzuma koji svojim kretanjima i transformacijama proizvodi sve na svetu označava se kao Či. U kineskoj medicini ovaj termin označava suptilnu materiju obdarenu snažnom vitalnom silom koja je u neprestanom kretanju. To je najosnovnija supstanca organizma mora da ima očuvana vitalnu aktivnost, jer su sve faze ljudskog života, od rođenja do smrti, povezane su sa Či.

Kada se čovek rodi, njegova slezina i želudac su slabi i nerazvijeni. Treba im šest do sedam godina da slezina i želudac sazru, skupe snagu i počnu efikasno da funkcionišu. Prema tekstu „Unutrašnja klasika“, želudac, creva, pa samim tim i slezina, počinju da slabe, i sa oko 35 godina usled starenja gube radnu sposobnost. To znači da se oko 35 godine, usled brojnih bolesti, poremećaja i nepravilne ishrane, smanjuju funkcionalne sposobnosti slezine i želuca, zbog čega slezine gubi sposobnost da proizvodi Či energiju i krv u istom ali smanjenom obimu.

U kineskoj medicini je uobičajeno da se želudac i creva smatraju jednim organom. Stoga se funkcije creva često pripisuju funkcijama želuca. Kada slezina pošalje finu supstancu ili čisti deo kuvane hrane i pretvori je u Či i krv, želudac šalje zamućene otpadne sastojke prema naniže. Ovaj proces u TKM se naziva „podizanje čistoće” i smanjenje zamućenja. U nastavku tog procesa tanko crevo šalje tečne komponente otpada u bešiku, odakle se one izlučuju iz tela u obliku mokraće; a kroz debelo crevo, konzistentniji otpad je u obliku izmeta.

Iako se u tradicionalnoj kineskoj medicini jetra ne smatra jednim od organa za varenje, nezavisno od toga, kontrola i raspodela Či energije u organizmu zavisi od jetre. Podizanje čistoće i smanjenje zamućenosti uz pomoć želuca (i creva, kao produžetak želuca) je mehanizam Či energije, i taj mehanizam može raditi neprekidno, samo ako protok Či energije nije ničim ograničen narušenom funkcijom jetre. Je u protivnom narušena funkcija jetre remati pravilno rad digestivna funkcije slezine i želuca.

Glavni uzroci gubitka kontrole jetre nad raspodelom energije Či energije su stres, razočaranje i emocionalni pad, ili u prevodu sa kineskog, sve zajeno one se označavaju kao „neostvarene želje“.

Glavni principi terapije u TKM

Osnovu lečenja u TKM čini:

• herbalna medicina koja koristi bilje koje je sakupljeno, obrađeno i primenjuje u skladu sa teorijom KTM.
• supstance životinjskog i mineralnog porekla (više od 12.000 supstanci čije se formule nalaze u kineskoj “Materia Medica“).
• akupunktura i moksibustija ( stimulacija akupunkturnih tačaka se može vršiti i povišenom temperaturom upotrebom tzv. mokse-lišća crnog pelena),
• tuina (masaža),
• vežbe (ći gong, tai-či-čuan)
• ishrana

Dijetalna terapija

Kineska dijetetska terapija se primenjuju onda, kada se radi o bolesti koja je već prisutna, i zasniva na tri osnovna principa:

• razlikama u kliničkoj slici,
• zaštiti želudca i slezine,
• izbegavanju zabranjenih namirnica.

Razlike u kliničkoj slici

U zavisnosti od bolesnika, zavisi i izbor dijete, zavisi od tipa bolesnika, jer prema načelima TKM lekar leči bolesnika a ne bolest. Iako se bolest obično određuje prema manjem broju simptoma, iako simptome bolesti mogu da osećaju razni ljudi svako od njih doživljava i opisuje bolest na drugačiji način, jer između bolesnika postoje:

• konstitucionalne razlike (debeli ili mršavi),
• polne razlike (muškarci ili žene),
• starosne razlike (stari ili mladi),
• čitav niz drugih individualnih karakteristika.

Prema TKM kada je u pitanju dijagnostika, slika bolesti predstavlja čitav niz simptoma i znakova koji karakterišu bolesnike. Međutim kako na bolest utiče i individualna karakteristika svakog bolesnika, organizma a ne samo taj deo koji se tiče bolesti i njenog dijagnostikovanja, kineski tradicionalisti smatraju:

„Jedna bolest – različiti lekovi; različite bolesti – jedan lek“.

Iz ovakvog razmišljanja i stava kineske medicine, ona ne leči bolest već kliničku sliku, jer posmatra bolest kao disbalans u organizmu.

Taj disbalans može da nastane u telu čoveka, između različih vrsta Či energije, između unutrašnjih organa i žarišta, ili između različitih vrsta tečnosti u čovekovom telu. Naziv svake kliničke slike je opis onoga što predstavlja disbalans u organizmu čoveka. Ako se konstatuje da je kod bolesnika oslabljena praznina Či slezine, to znači da njegova slezina ne radi normalno. Lečenje tog disbalansa i obnavljanje zdravlja bolesnika sastoji se u jačanju slezine i dopunjavanju njene Či energije. U tom slučaju, doktoru je jasno da sve što može da doprinese ostvarenju tog rezultata biće korisno za njegovog pacijenta, a sve što može da oslabi slezinu ili njen Či – štetno.

Prema tome kineska dijetetska terapija, smatra sa sve namirnice i ishranu u celini, treba birati prema tome kako bi one obnoviti normalan izbalansiran rad organizma bolesnika. Namirnice koje pomažu da se uspostavi balans, biće prepisane u dijeti, dok se namirnice koje otežavaju uspostavljanju balansa izbacuju iz dijete.

U „Nej Cinu“, klasičnom delu iz oblasti tradicionalne medicine, kaže se:
„Ako je toplota – ohladi je; ako je hladnoća – zagrej je; ako je suvoća – ovlaži je; ako je vlaga – osuši je; ako je praznina – napuni je, ako je višak – isprazni ga“.
Ako poštujemo ovaj princip, onda treba kod „vruće“ kliničke slike konzumirati „hladne“ namirnice, koje smanjuju temperaturu. I obrnuto, kod „hladne“ kliničke slike treba konzumirati „tople“ namirnice koje greju.

Zaštita želudca i slezine

Prema TKM neophodno je održati i zaštiti funkciju želudca i slezine, koja se zasniva na „ravnopravnom suprotnom“ stimulans da bi se funkkcije ovih organa vratile u stanje ravnoteže.

Pošto je u organizmu sve međusobno povezano: unutrašnji organi i žarišta, Či i krv, krv i telesne tečnosti, Jin i Jang, a srednje žarište – želudac i slezina – ima ključnu ulogu u funkcionisanju celog sistema međusobnih veza, onda dijeta koja jača slezinu koristi celom organizmu.

Mada su prohladne i hladne namirnice pogodne za lečenje vrućih bolesti, ne treba ih preterano konzumirati. U protivnom, to može da nanese štetu slezini, koja predstavlja izvor zdrave i pravilne Či energije. S tim u vezi, slezina ne može da proizvodi dovoljnu količinu Či energije, što dovodi da pogoršanja opšteg stanja bolesnika umesto da donese olakšanje. Kod „toplih“ bolesti ne treba konzumirati „tople“ namirnice, već se treba uzdržavati i od prekomernog konzumiranja „hladnih“ namirnica. Nekoliko pažljivo odabranih „hladnih“ namirnica, koje pogoduju lečenju te bolesti, u kombinaciji sa neutralnom dijetom – „to je ono što bi doktor preporučio“. Zato, kada je reč o kineskoj dijeto-terapiji, važno je prihvatiti pravilo da drugi princip menja i slabi prvi princip. Bez obzira na vrstu bolesti, treba zaštiti i održati srednje žarište – želudac i slezinu. To je – ključ za održanje zdravlja i lečenje bolesti.

Izbegavanje zabranjenih namirnica

U TKM navode neke od namirnice koje treba izbegavati, a za neke postoji i stroga zabranjena upotrebe. Postoji čitava grupa namirnica koje se na kineskom nazivaju „fa u“. Slog „fa“ znači „izlučivati, isterivati“, „u“ – „materija, supstanca, suština“. Produkti „fa u” imaju svojstvo da izbacuju Jang Či. U većini slučajeva nastanka crvenog osipa na koži (koji je znak „tople“ bolesti), Jang Či je nepravilno raspoređen sa spoljne strane tela čoveka. Ako čovek bude koristio „fa u”, to će dovesti do još veće koncentracije Jang Či na spoljnoj strani tela ili na njegovoj površini, pa će osip na koži biti veći. Zato „fa u” ne sme da koriste ljudi koji boluju od crvenog kožnog osipa (koprivnjača, ekcemi, psorijaza i neurotički dermatitis).

Šta je „fa u”?
Pilići, morski račići, jastog, mekušci, dagnje, pistaći su – glavne i najčešće konzumirane namirnice fa u. To su namirnice koje su „tople“ po svojoj prirodi i dopunjavaju bubrežno-jetreni Jang. Takve namirnice su još i „vlažne“ i njihovo konzumiranje dovodi do povećanja vlažnosti i temperature. Kod crvenog osipa na koži, treba se odreći konzumiranja tih namirnica. Zanimljivo je da su „fa u” – namirnice koje zapadna medicina ubraja u jake alergene.

Spoljašnje veze

• Ishrana organizma Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. januar 2021) na:tianshi-saveti-srbija.com

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).