Википедија

Kištimska katastrofa

Kištimska katastrofa je incident kontaminiranja radijacijom koji se dogodio 29. septembra 1957. u postrojenju za preradu nuklearnog goriva Majak u Rusiji (tadašnji Sovjetski Savez). Ovaj incident je označen ocenom 6 na Međunarodnoj skali za nuklearne incidente, što ga čini trećim najozbiljnijim nuklearnim incidentom ikada zabeleženim (posle Černobiljske i Fukušimske katastrofe). Incident se dogodio u gradu Ozjorsk, zatvorenom gradu izgrađenom oko fabrike Majak. Kako Ozjorsk/Majak (takođe poznati kao Čeljabinsk-40 i Čeljabinsk-65) nisu bili označeni na mapama, katastrofa je dobila ime po Kištimu, najbližem poznatom gradu.

Mapa Radioaktivnog traga istočnog urala: oblast kontaminirana u Kištimskoj katastrofi.

Pozadina

uredi

Nakon Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez je kaskao za Sjedinjenim Državama u razvoju nuklearnog naoružanja, pa je započeo užurbani program istraživanja i razvoja kako bi proizveo dovoljne količine uranijuma i plutonijuma koji može da se koristi za vojne namene. Fabrika Majak je izgrađena u velikoj žurbi između 1945 i 1948. Rupe koje su sovjetski fizičari imali u poznavanju nuklearne fizike su im otežale procenu bezbednosti mnogih odluka. Takođe, pitanja zaštite životne sredine nisu ozbiljno razmatrana u ranim fazama razvoja. Prvobitno je radioaktivni otpad visokog nivoa iz fabrike Majak ispuštan direktno u obližnju reku, koja je otpad nosila u reku Ob, koja je tekla dalje u Severni ledeni okean. Kasnije je jezero Karačaj korišćeno kao skladište na otvorenom.[1]

Ustanova za skladištenje tečnog nuklearnog otpada je dodata oko 1953. Sastojala se od čeličnih rezervoara postavljenih na betonsku osnovu, 8,2 metra pod zemljom. Zbog visokog nivoa radioaktivnosti, otpad je sam sebe zagrevao (mada lančana reakcija nije bila moguća). Zbog toga je oko svakog skupa od 20 rezervoara izgrađen hladnjak. Postrojenja za praćenje rada hladnjaka i sadržaja rezervoara nisu bila adekvatna.[2]

Eksplozija

uredi

U septembru 1956. sistem za hlađenje u jednom od rezervoara koji je sadržavao 70 do 80 tona tečnog radioaktivnog otpada se pokvario i nije bio popravljen. Temperatura je počela da raste što je dovelo do isparavanja i hemijske eksplozije isušenog otpada koji se sastojao uglavnom od amonijum nitrata i acetata (vidi članak amonijum nitratna bomba). Eksplozija, koja je imala procenjenu snagu oko 70 do 100 tona TNT, je odbacila betonski poklopac težak 160 tona u vazduh.[2] U samoj eksploziji nije bilo žrtava, ali je procenjeno da je izbačeno 2 do 50 MCi (74 do 1850 P Bq) radijacije.[1][3][4]

U narednih 10 do 11 sati radioaktivni oblak se kretao ka severoistoku, došavši 300 do 350 km od mesta eksplozije. Čestice iz oblaka su dovele do dugoročne kontaminacije oblasti veće od 800 km², uglavnom cezijumom-137 i stroncijumom-90.[1] Ova oblast je poznata kao istočnouralski radioaktivni trag.[5]

Posledice

uredi
 
Ozjorsk danas

Zbog tajnosti koja je okruživala fabriku Majak, stanovništvo u pogođenim oblastima prvobitno nije obavešteno o nesreći. Nedelju dana kasnije (6. oktobra) je počela operacija za evakuaciju 10.000 ljudi iz pogođene oblasti, još uvek bez objašnjenja o razlozima za evakuaciju. Ljudi su „zapali u histeriju od straha zbog pojave nepoznatih 'misterioznih' bolesti koje su počele da izbijaju. Žrtvama je koža 'otpadala' sa lica, ruku i drugih delova tela koji su bili izloženi.“[6] Žores Medvedev je prirodu i obim ove katastrofe obznanio svetu.[7][8]

Iako je sovjetska vlada prikrivala brojke, procenjuje se da je direktno izlaganje radijaciji dovelo do najmanje 200 smrtnih slučajeva od kancera.[9]

Kako bi se umanjilo širenje radioaktivnog zagađenja nakon nesreće, kontaminirano zemljište je iskopavano i skladišteno u ograđenim prostorima koja su poznata kao „groblja zemlje“.[10]

Sovjetska vlada je 1968. „prerušila“ istočnouralski nuklearni trag osnovavši Istočnouralski prirodni rezervat, koji je zabranio neovlašćen pristup ovoj oblasti.

Glasine o nuklearnoj nezgodi negde u blizini Čeljabinska su dugo kružile na zapadu. Da je došlo do ozbiljne nuklearne nesreće istočno od Urala je na kraju zaključeno iz istraživanja o uticaju radijacije na biljke, životinje i ekosisteme, koje je sa saradnicima objavio profesor Leo Tumerman, bivši načelnik biofizičke laboratorije na Institutu za molekularnu biologiju u Moskvi.

CIA je znala[11] za nesreću u Majaku 1957. sve vreme, ali je to čuvala u tajnosti kako bi sprečila negativne posledice na američku nuklearnu industriju koja je bila u povoju. Sovjetska vlada je tek 1990. skinula oznaku tajnosti sa dokumenata koji se tiču nesreće.[12][13]

Trenutna situacija

uredi

Za nivo radijacije u samom Ozjorsku se tvrdi da je bezbedan za ljude, ali oblast oko Radioaktivnog traga istočnog Urala je još uvek veoma kontaminirana radioaktivnošću.[9]

Reference

uredi
  1. ^ a b v „Chelyabinsk-65”. 
  2. ^ a b „Conclusions of government commission” (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 21. 01. 2013. g. Pristupljeno 19. 03. 2011. 
  3. ^ Kabakchi, S. A. (1995). A. V. Putilov. „Data Analysis and Physicochemical Modeling of the Radiation Accident in the Southern Urals in 1957”. Moscow ATOMNAYA ENERGIYA (1): 46—50. 
  4. ^ Vidi još spisak vojnih nuklearnih akcidenata.
  5. ^ Dicus, Greta Joy (16. 1. 1997). „JOINT AMERICAN-RUSSIAN RADIATION HEALTH EFFECTS RESEARCH”. United States Nuclear Regulatory Commission. Pristupljeno 30. 9. 2010. 
  6. ^ Pollock, Richard (1978). „Soviets Experience Nuclear Accident”. Critical Mass Journal. 
  7. ^ Medvedev, Zhores A. (1980). Nuclear disaster in the Urals. George Saunders. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-394-74445-2. 
  8. ^ Soran, Diane M. (1982). An Analysis of the Alleged Kyshtym Disaster. DAnny B. Stillman. Los Alamos National Laboratory. 
  9. ^ a b „The Southern Urals radiation studies. A reappraisal of the current status”. Journal Radiation and Environmental Biophysics. 41. 2002. [mrtva veza]
  10. ^ John R. Trabalka (1979), "Russian Experience," pages 3-8 in Environmental Decontamination: Proceedings of the Workshop, December 4–5, 1979, Oak Ridge, Tennessee, Oak Ridge National Laboratory, CONF-791234
  11. ^ Gyorgy, A. (1979). No Nukes: Everyone's Guide to Nuclear Power. ISBN 978-0-919618-95-4. 
  12. ^ „The decision of Nikipelov Commission” (na jeziku: ruski). 
  13. ^ R. Jeffrey Smith (10. 7. 1989). „Soviets Tell About Nuclear Plant Disaster; 1957 Reactor Mishap May Be Worst Ever”. The Washington Post: A1. Arhivirano iz originala 06. 11. 2012. g. Pristupljeno 19. 03. 2011. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi

55° 43′ N 60° 49′ E / 55.717° S; 60.817° I / 55.717; 60.817


 
Kištimska katastrofa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Киштимска_катастрофа&oldid=28634081”