Klaudije Klaudijan je bio rimski pesnik, koji je stvarao i na grčkom i na latinskom za vreme Teodosija i njegovih sinova Arkadija i Honorija (kraj 4. i početak 5. veka).

Život uredi

Malo toga se zna o njegovom životu. Premda sâm jasno naznačava na nekoliko mesta zemlju rođenja, razna druga mesta istupala su sa stavom da ta čast treba pripadne njima. Neki su tvrdili da je bio Gal, a neki da je bio Hispanac, ali ni za jedno ni za drugo mišljenje nema ni trunke dokaza. Petrarka i Policijan, pak, smatrali su ga Firentincem ili, u najmanju ruku, da mu je to bio otac. Međutim, mišljenje koje su oni izneli nastalo je zabunom: ime upravnika Rima (lat. praefectus urbi) iz 396, Florentina (lat. Florentinus), kome je posvećena druga knjiga Otmice Prozerpine (lat. Raptus Proserpinae), pogrešno je protumačeno kao naziv Klaudijanovog rodnog grada. Ne zna se ništa o njegovom poreklu, obrazovanju i ranoj karijeri, ni to pod kakvim je okolnostima je otišao iz zavičaja. Zna se da je bio u Rimu 395, kada je sastavio panegirik za konzule Probina i Olibrija (lat. Panegyricus dictus Olybrio et Probino consulibus). Čini se da je već odranije negovao poeziju, ali ovo je bio njegov prvi sastav u latinskim stihovima. Isprva je pisao pesme na grčkom. Sačuvan je početak njegove „Gigantomahije“ (borbe giganata), čiji predgovor u elegijsko distihu ukazuje na to da je recitovana u Aleksandriji. Od sedam epigrama pripisanih u „Palatinskoj antologiji“ jednom Klaudijanu četiri potiču od ovog Klaudijana. Verovatno je i sastavljač izgubljenih panegirika za gradove u Palestini i Maloj Aziji. Prema tome, Klaudije je jedan od onih „putujućih pesnika“ koji su sastavljanjem i izvođenjem takvih epova izdržavali sebe i gradili karijeru služeći različite naručioce.

Uspeh kojim je propraćen panegirik za konzule Probina i Olibrija naveo je Klaudijana da napusti grčku muzu zarad rimske. Tokom pet godina od Teodosijeve smrti bio je odsutan iz Rima, priključen, kako izgleda, sviti Stilihona, pod čiju je specijalnu zaštitu, čini se, bio primljen gotovo odmah posle objavljivanja gorenavedene pesme.

Ni dobročinstvima Stilihonove supruge Serane ne duguje manje od uticaja njenog muža. Doduše, ima da zahvali Stilihonovoj kamarili i naklonosti, ali na posredovanje njegove supruge došao je do mlade, čiji roditelji, iako su mogli da se ogluše na prosidbu siromašnog pesnika, nisu mogli da se suprotstave zahtevima Teodosijeve nećake, supruge vojskovođe koji je držao sve konce u rukama.

Na Trajanovom forumu u Rimu je 1493. iskopano mermerno postolje, na kojem je po svoj prilici ranije stajala Klaudijanova statua. Statuu u čast ovog genija su na zahtev Senata podigli carevi Arkadije i Honorije.

[Statua] presvetlog[a] Klaudija Klaudijana
Presvetlome Klaudiju Klaudijanu, tribunu i notaru,
pored ostalih izvanrednih sposobnosti i najslavnijem pesniku.
Iako su njegove pesme dovoljne da ostane u večnom sećanju,
naši gospodari, mnogo uspešni i premudri carevi Arkadije i Honorije,
u želji da opravdaju poverenje u svoje rasuđivanje, naložili su na zahtev Senata
da se podigne statua i namesti na Trgu božanskog Trajana.[b]

Ispod natpisa nalazio se epigram na grčkom.

ΕΙΝ ΕΝΙ ΒΙΡΓΙΛΙΟΙΟ ΝΟΟΝ
ΚΑΙ ΜΟΥΣΑΝ ΟΜΗΠΟΥ
ΚΛΑΥΔΙΑΝΟΝ ΡΩΜΗ ΚΑΙ
ΒΑΣΙΛΕΙΣ ΕΘΕΣΑΝ

Kraj Klaudijanove karijere opskuran je isto toliko koliko i njen početak. Poslednja aluzija na istorijski događaj iz njegovog književnog opusa je Honorijev sedmi konzulat, koji je pao u 404.

Premda je statua uništena, najverovatnije čim je Klaudijan izgubio patronovu naklonost, mogao bi ipak sa Horacijem da iskreno uzvikne: „Podigao sam spomenik trajniji od bronze“.

Verska opredeljenost uredi

Kao i u slučaju Apuleja, Ausonija i mnogih kasnijih latinskih pisaca, i Klaudijanova verska opredeljenost bila je predmet čestih kontroverzi. Međutim, nema mnogo razloga za nedoumicu. Nemoguće je odoleti izričitom svedočanstvu Avgustina,[1] koji tvrdi da je Klaudijanu ime Hristovo bilo strano („a Christi nomine alienus“) i Orozija koji za njega kaže da je bio izvrstan pesnik, ali tvrdokoran neznabožac („poeta quidem eximius sed paganus pervicacissimus“). Argument za njegovo hrišćanstvo očito je frivolan. Izveden je na osnovu dvosmislenog izraza „o nimium dilecte deo“ koji je protumačen kao priznanje jedinstva Boga.[2]

o nimium dilecte deo, cui fundit ab antris
Aeolus armatas hiemes, cui militat aether
et coniurati veniunt ad classica venti.
O mnogo ljubljeni bože, za tebe Eol iz svojih špilja šalje smrtonosne kiše,[v]'
za tebe nebesa vojuju i vetrovi se dižu združeni na bojne znake.

Napomena uredi

  1. ^ Vir clarissimus. Naziv položaja pripadnika senatorskog staleža.
  2. ^ CL. CLAUDIANI. V. C./ CL. CLAUDIANO. V. C. TRI/ BUNO. ET NOTARIO. INTER. CAETERAS/ INGENTES. ARTES. PRAEGLORIOSISSIMO/ POETARUM. LICET. AD. MEMORIAM. SEM/ PITERNAM. CARMINA. AB. EODEM/ SCRIPTA. SUFFICIANT. ATTAMEN/ TESTIMONII./GRATIA. OB. JUDICII. SUI./ FIDEM. DD. NN. ARCADIUS. ET. HONORIUS/ FELICISSIMI. ET. DOCTISSIMI/ IMPERATORES. SENATU. PETENTE/ STATUAM. IN. FORO. DIVI. TRAJANI/ ERIGI. COLLOCARIQ. JUSSERUNT
  3. ^ Armatas hiemes. Aluzija na nevreme koje je navodno bilo toliko jako da je preusmerilo projektile (strele, džilite i dr.) na neprijatelja. Prim. prev.

Reference uredi

  1. ^ de Civ. Dei, V 26
  2. ^ III cons. Honor. 96