Kletve

Kletve su kratki oblici narodnih umotvorina. To su govorni izrazi koji se izriču obično u srdžbi, besu ili očaju, s namerom da se kome dogodi zlo. Poreklom vode od crne, negativne magije, iz verovanja da će se izrečeno stvarno desiti.

Smisao kletve

Kletva je neka vrsta antibasme. Basmama se izgoni bolest, a kletvom doziva nesreća. Često se upotrebljavaju u bajalicama i vradžbinama. Obično su teške i surove, kao na primer: Imao pa nemao , Tamnica te uzela ili Munja te spržila. Da se kletva ne bi obistinila, često se ublažavala rečcom ne (Grom te ne spalio). Snažna osećanja, slikovitost i jezgrovit izraz daju kletvama posebnu vrednost, o čemu govori i Hatidža Krnjević: „Poetska lepota i snaga kletve ostvaruje se u izrazitoj emocionalnoj tenziji, u ekspresivnosti i očuvanoj drevnoj metaforici i simbolici narodnog jezika”.

U narodnom verovanju najtežim kletvama smatra se devojačka, majčinska i kumova kletva. O težini devojačke kletve govori se i u narodnim pesmama:

„ Al' su teške đevojačke kletve!
Kad uzdahnu, do neba se čuje,
kad zakunu, sva se zemlja trese,
kad zaplaču i bogu je žao! ”

Kletve se najčešće kazuju sa da bog da. Ovaj deo kletve se podrazumeva čak i kada nije izrečen.

Kletva u narodnoj poeziji

Kletva se često koristi u narodnoj poeziji. Njome se podiže emotivna tenzija kazivanja, podstiče razvoj radnje ili sklapa poruka (Bog ubio Vuka Brankovića!, O Čupiću, žalost dočekao!)

Najtežim kletvama izriče se prokletstvo. Primer za ovo je Kosovska kletva kneza Lazara uoči Kosovskog boja u pesmi Musić Stevan:

„ Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino ni šenica bela!
Rđom kapo dok mu je kolena! ”

Vidi još

• Srpska narodna književnost

Literatura

• Srpske narodne umotvorine. BEOGRAD: Kreativni centar. 2016. ISBN 978-86-529-0327-6.