Клетве
Клетве су кратки облици народних умотворина. То су говорни изрази који се изричу обично у срџби, бесу или очају, с намером да се коме догоди зло. Пореклом воде од црне, негативне магије, из веровања да ће се изречено стварно десити.[1]
Смисао клетве уреди
Клетва је нека врста антибасме. Басмама се изгони болест, а клетвом дозива несрећа. Често се употребљавају у бајалицама и враџбинама. Обично су тешке и сурове, као на пример: Имао па немао , Тамница те узела или Муња те спржила. Да се клетва не би обистинила, често се ублажавала речцом не (Гром те не спалио). Снажна осећања, сликовитост и језгровит израз дају клетвама посебну вредност, о чему говори и Хатиџа Крњевић: „Поетска лепота и снага клетве остварује се у изразитој емоционалној тензији, у експресивности и очуваној древној метафорици и симболици народног језика”.
У народном веровању најтежим клетвама сматра се девојачка, мајчинска и кумова клетва. О тежини девојачке клетве говори се и у народним песмама:
„ | Ал' су тешке ђевојачке клетве! Кад уздахну, до неба се чује, кад закуну, сва се земља тресе, кад заплачу и богу је жао! |
” |
Клетве се најчешће казују са да бог да. Овај део клетве се подразумева чак и када није изречен.[1]
Клетва у народној поезији уреди
Клетва се често користи у народној поезији. Њоме се подиже емотивна тензија казивања, подстиче развој радње или склапа порука (Бог убио Вука Бранковића!, О Чупићу, жалост дочекао!)
Најтежим клетвама изриче се проклетство. Пример за ово је Косовска клетва кнеза Лазара уочи Косовског боја у песми Мусић Стеван:
„ | Ко је Србин и српскога рода, и од српске крви и колена, а не дошо на бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога! Од руке му ништа не родило: рујно вино ни шеница бела! Рђом капо док му је колена! |
” |
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б Српске народне умотворине 2006, стр. 263
Литература уреди
- Српске народне умотворине. БЕОГРАД: Креативни центар. 2016. ISBN 978-86-529-0327-6.